Изгубићемо се
У овом свету бурном, големом,
Где туга влада и бол и јад;
У овом, друже, свету грешноме,
Где тугу блажи варљиви над;
У овом мору грешног живота,
Где с' вечно крха истине брод,
Где уздах тешки, робља притислог,
Небесни клетвом пролама свод;
Где правда лежи ланцем спутана;
Где густи јоште царује мрак:
Изгубићемо се, вечно растати,
К'о задњи сунца са земље зрак.
Са бујним током струја живота
Све даље... даље носиће нас...
И ти ћеш, можда, живот славити,
А ја тражити у гробу спас.
И душе моје успомена ће
Са душом твојом прекинут' лет;
У мору страсти та ћеш сневати,
А ја ћу с болом проклињати свет.
Свет ће се на то силно церекат'!
Од луде нико не има страх!...
Да, луда... Луда!... Тешки грешниче!
Где само лажи чује се збор,
Силу истине, ох, нека само
Разуме, чује притиснут створ,
Можда ћу, друже, ја, у ритама,
На врата срца куцнути твог,
Али ће срце остат' камено
Ти ћеш се стидет' имена мог,
И успомену бледу, увелу
Пробудићу ти у души тад,
А душе твоје огањ паклени
Разбуктаће ми патњу и јад.
У грешном сану ти ћеш сневати —
Лажова подлих слушајућ' клик,
И ропске слуге тебе двориће,
Не слушајући тужни ми крик.
А ја ћу тада, друже, упамти,
Придружит' своју патњу и вај,
Милијунима бедних патника
Који су сваки притисли крај;
И место тужног гласа молећег
Да умилостиви срце — тврди кам;
Место уздаха наше ће груди
Грмети речи знамења нам.
Да! Златне речи, правда, истина
Кружиће грмећ' по свету свом:
Једнакост, братство, златна слобода
Грмнуће свуда силно ка'о гром.
Треш' ће се земља, стара грешница,
Од громких речи, од гласа тог,
Тад' ће се свима, људству целоме,
Истине, правде јавити бог!
Из ноћи мркле сијнуће дан!
Застава ће се гордо лепршат'
На њојзи символ стајаће знан:
Једнакост, братство, златна слобода
Царују, на понос целог људскрг рода!
1894 г. Шабац
