Избјеглице

Извор: Викизворник


Избјеглице

Послушајте, моја браћо мила,
Опет крену фашистичка сила
Од Карловца и са других страна,
Да уништи војску партизана.
То бијаше четрдесет треће, 5
Швапска сила кроз Кордун се креће
Четврта је ово офанзива,
’Оће л’ кога оставити жива?
Дочека их Осма дивизија,
Кордунашка нада најмилија. 10
Кордунаши, сиви соколови,
Добро бију, свако им се диви.
Али, браћо, ко б’ одољет’ мога’:
Иде Шваба десет на једнога.
Бој се бије мислиш престат’ неће, 15
Али Швабо ипак напред креће.
Партизани лако не пуштају,
Сваку стопу крви зал’јевају.
Има, браћо, још тежа невоља:
Куд ће нејач, голорука раја? 20
Од команде стиже наређење
Да се народ пред војском покрене.
Кад је раја ријечи саслушала,
Свачија се памет узмувала.
Није лако Кордун оставити 25
И у незнан са дјецом селити;
Своје родне горе оставити,
Усред зиме по снијегу газити.
Тад је свако почео миелити,
Да л’ ће главу живу изнијети. 30
Није нејач што и партизани
Који крећу по својој комакди,
Па се бију макар узмицали,
Али плана увијек свог су знали
Ђе ће стати, ђе ће ударити. 35
Ко год може сад ће борац бити.
Тад се јадна раја колебала
Били ишла или би остала
И склоништа негдје потражила,
Јер опасност свуда је пр’јетила. 40
Тад команде многи послушаше,
Према Босни у бијег се даше,
Док се други у гору склонише
Докле швапске хорде пројурише.
Ту не бјеше лако мудар бити: 45
Ко ће луду срећу погодити,
Што ће горе а што боље бити?
Али чујте, моја браћо мила,
Ђе несрећа ту и срећа има:
Кад прогрми швапска сила љута, 50
Боље прође ко се склони с пута;
Поврати се на огњиште своје;
Сакрио је свако нешто проје;
Ту се нејач мало одморила
И Голготу мање осјетила. 55
Сад, другови, јаде послушајте,
Ко још може, сузе прол’јевајте;
Што нас снађе кроз Босну бјегунце,
Над нама је помрчало сунце.
Са Баније и кршног Кордуна 60
Избјеглица креће се колона,
Та колона чемера и јада:
Биће Близу педесет хиљада,
Која креће до Гламоча града.
Жене, старци и дјечица мала 65
Полако се пред војском кретала;
Голо, босо, без мрвице крува,
Ал’ спасити још се увијек ува.
К’о у незнан та колона плови,
Покрај пута сију се гробови. 70
Кад наиђу швапски авиони,
Митраљезом бију по колони,
Па и бомбе по нама бацају,
Што је нејач за то и не хају!
Тако, браћо, траје много дана, 75
Код свију је већ нестала храна
И колона к’о у незнан креће,
На мртве се више не окреће.
Нестало је и суза и страха,
Нестало је плача и уздаха, 80
Безумље се свуда уселило,
Па у срцу наду удавило.
Са свих страна сила оклопила,
Фашистичка пашчад навалила
Од Петриње, Бихаћа и Книна, 85
Одасвуд је сила навалила:
Талијани, Њемци и усташе
И четници, издајице наше;
Од свуда се грмљавина чује,
Од топова гора одјекује: 90
Партизани воде борбе љуте
Да пресјеку душманима путе.
Али ко ће сили одољети,
Ко л’ крваву ријеку уставити
Што Европа мукицијом храни! 95
Ал’ се бију храбри партизани.
Сва је наша још у њима нада
Јер се боре к’о лавови сада
И јуначки на бојишту гину,
Бране земљу, драгу домовину, 100
Па и ову чемерну колону.
И фашиети к’о снопље падају,
И они се побједи надају.
Ал’ ће, браћо, историја знати
Да су пошли туђе отимати; 105
Име ће им губа покривати,
Вјечна клетва на њима остати;
Јере их је памет оставила,
Па је звјерад крви ожеднила.
А сад чујте, браћо и сестрице, 110
Каква судба прати избјеглице.
Ко не видје, тај не може знати,
Нити може перо описати!
Да сам нијесам избјеглица био,
То би’ и сам тешко вјеровао 115
Избјеглице што су доживиле
И какве су муке поднијеле.
Бјежали смо не знајући куда
Док фашисти бију одасвуда.
Видиш старца и дијете мало: 120
Од глади је ил’ куршума пало;
Мртву мајку што авион смлави,
По њој дјеца гмижу као мрави;
Зову мајку, али мајка ћути:
Ко то гледа, памет му се мути! 125
Мало даље лежи мртва жена
И два вола крај ње убијена;
Растргана дјеца су у крви,
Што их бомба авионска смрви;
Ко је рањен са душом се бори, 130
Народ ћути, ништа не говори
Јер ту нико не може помоћи,
Нико ни сам не зна куд ће поћи
Куд ће поћи и докле ће доћи;
А у срцу стисло нешто, дави, 135
Народ гмиже напред као мрави;
Гмиже, браћо, та бујица плаха,
Не осјећа ни туге ни страха,
Као да се памет уставила
И крвца се у лед претворила. 140
Ал’ се стара мука пробудила,
Која ј’ тежа и од смрти била;
Глад је тешка и колону хара
Па немоћне у снијег обара.
Мртве коње ножевима деру, 145
Прешко месо као звијери ждеру;
Клупчају се, у муци умиру,
А невоље одасвуд извиру.
Авиони опет прелијећу,
Изнад раје ниско налијећу, 150
По колони митраљезом брише
Да дотуче што се може више;
Ал’ колона само напред креће,
Никва мука уставит’ је неће;
На свој начин с невољом се боре, 155
Нико народ уништит’ не море.
Тако иду дани и мјесеци,
Бој се бије, никад не престаје;
Од Сутјеске па до Зеленгоре
Партизани с’ к’о лавови боре. 160
Друг нам Тито тамо командује,
Ц’јели народ борбу ослушкује;
Ратна срећа ипак се окреће,
Нико Тита побједити неће
Јер уз њега сва су наша срца, 165
Па нека се фашизам копрца
Кад се народ за слободу бори.
Па у наше име Тито збори:
Побједа ће, браћо, наша бити
Јер ћемо се до краја борити! 170
А сад, браћо, да наставим зборе
С чим се наше избјеглице боре:
Нађосмо се после тешка квара
Око Ливна, Дувна и Дрвара.
Власти су се наше побринуле 175
Да би народ од глади спасиле.
Ал’ то, браћо, није ишло лако
Јер је Босна сиромашна јако;
Неђе супе, неђе мало леба,
Ко би дао колико нам треба, 180
Јер већ многи не може да крочи,
Од глади му ослабиле очи.
Мало хране ипак нас озрачи
Јер залогај сада много значи.
Кад се мало душа повратила, 185
Сама раја одлуку дон’јела
Да се врати своме завичају,
Да љубљене горе угледају.
Иа Кордун је свако похитао
Да би знао ко је жив остао. 190
Опет нове колоне се праве,
Ал’ невоље неће да с’ оставе:
Те колоне јадних избјеглица,
Гледаш жута, потамњела лица
К’о да ј’ многи под земљицом био 195
Па из мртвих опет оживио;
Али кући ко год може хита,
Ко не може нико га не пита.
Сад смо нову муку осјетили:
Из Босне смо тифус понијели. 200
Авиони сада нас не туку,
Ал’ не мању подносимо муку:
Глад и тифус колоне харају
И љешеви по трагу се еију,
А живи се к’о авети вуку, 205
Још засједе усташке нас туку.
Ал’ кад народ и то опазио,
У мање се групе под’јелио.
Тако, браћо, једни изгибоше,
Док се други на Кордун пробише. 210
Мјесец дана стижу избјеглице,
Кордуну је нагрђено лице;
Тешка рана то је, браћо, била:
Половина није се вратила.
Али они који се вратише, 215
Своје драго гнијездо угледаше,
Од радости земљу пољубише.
Многи лица угледаше драга,
Од душмана ту не бјеше трага.
Ту нађосмо наше чете мале, 220
Већ су свуда по Кордуну стале,
Усташке су банде отјерале.
То су банде љешинара биле,
За Швабама што су се клатиле
Да попале што је преостало, 225
Опљачкају што се наћи дало,
Да открију наше земунице
Ђе за живот бјеху намирнице,
Ал’ се нијесу много овајдили,
Већ се брзо чуду зачудили: 230
Већ се бјеше вијест пронијела:
Више Срба на Кордуну нема!
А сад ничу чете партизана,
Ничу свагдје к’о из земље трава,
Па усташка многа паде глава 235
И завлада партизанска права!
Павелићу ј’ тешко замислити
Да се мртви могу оживити.
Милије му ј’ било вјеровати
Да ће српеки народ уништити, 240
Први пут се сада увјерио
У заблуди тешкој да је био,
Јер је опет Кордун изгубио.
Ако нема Осме дивизије,
Јер по Лици сад душмане бије, 245
Ал’ су нове чете се створиле
И друмове свуда затвориле.
По Кордуну тифус завладао,
Ал’ га ни он није савладао.
Павелићу потонуше наде, 250
Дрни гласи заредаше саде;
Гавранови око двора гачу,
„Независну" црви му растачу.
Гавран гаче па Анту дозива:
Пропала је пета офанзива! 255
У њој бјеху фашистичке наде,
Пусте наде, али све пропаде.
Да л’ је Тито на крилима виле
Потукао фашистичке силе?
Ту су пале силне људске главе, 260
Ал’ побједу партизани славе.
Није дуго вријеме потрајало,
Друго тане на ерце им пало:
Сад невоља за невољом вија,
Фашистичка паде Италија; 265
А и Хитлер из Русије бјежи,
Усташама кожа се најежи;
Крваво се царство пољуљало
Што је свијету за страшило било;
Проклет био коме га је жао, 270
Сурвао се с њима у пакао!

Датотека:Murat Sipan vinjeta.jpg



Референце[уреди]

Извор[уреди]

  • Народне пјесме Кордуна, сакупио и уредио Станко Опачић-Ћаница, Загреб: Просвјета, 1971, стр. 394-401.