Избавија Бегзаде личког Мустај-бега из тавнице од Измира краља

---

Избавија Бегзаде личког Мустај-бега из тавнице од Измира краља

0001 Сад у име бога истинога
0002 ђе сједимо да се веселимо,
0003 бог нас мио вазди веселио
0004 и од сваке муке заклонио:
0005 тешке муке и душманске руке
0006 много дуга и невјерна друга.
0007 Тешко вуку меса не једући
0008 и магарцу с коњма путујући,
0009 и купусу на рђаву месу,
0010 оном зету што пунице нема,
0011 тешко капи на ћелавој глави,
0012 доброј пушци у страшивој руци,
0013 оштрој сабљи у лоша јунака,
0014 доброј сукњи на лошој дјевојци,
0015 и калпаку на објешењаку,
0016 свиленици на објешеници,
0017 а ђердану на гушаву врату.
0018 Још по томе, соколови сиви,
0019 сваком момку срећа допаднула
0020 и у срећи по једна дјевојка,
0021 мени двије, нек ми жао није:
0022 прву плаву, нек стоји под главу,
0023 црна ока, нек стоји под руку.
0024 Све се код њех срећа намјерила:
0025 висока је баш ко Јабланичка
0026 а краката баш ко из Коњица,
0027 а везиља баш ко из Сарајва,
0028 танко збори баш ко Рогатичка,
0029 црна ока баш ко Пријепољка,
0030 дрваруша баш ко Горажданка,
0031 а гузната баш ко Таслиџанка,
0032 а главата баш ко и Пазарка,
0033 а гушава баш ко и Сребреничка,
0034 помалешна баш ко и Јањарка,
0035 сад бијела ко што и Латинка,
0036 а срдита баш ко Црногорка,
0037 танка раста баш ко Србијанка.
0038 Сад по томе, љубавна дружино,
0039 стару пјесму да вам казујемо,
0040 стару пјесму од страог земана,
0041 што су стари радили јунаци,
0042 прије било, сад се спомињало.
0043 Вино пије седамдесет бега,
0044 у Крајину под Бегову кулу,
0045 танку кулу бега Личанина,
0046 и међу њих бег Мустај-бег Лички.
0047 Редом холба по дружини хода,
0048 сваки јунак редом проговара:
0049 неки хвали своју танку кулу,
0050 неки своје свијетло оружје,
0051 неки коња од мејдана хвали,
0052 неки фали љубезну дјевојку.
0053 Беже шути, ништа не говори,
0054 шарку књигу држи у шаками,
0055 на десну се поткочио руку
0056 па за русу уфатио главу,
0057 све прољева сузе од очију.
0058 Седамдесет говорило бега:
0059 »Мустај-беже, царева газијо,
0060 што је твоја рука опанула,
0061 златне холбе прифатити неће?
0062 А што су ти уста затворена
0063 па ни с кијем говорити неће?
0064 Што си русу оборио главу?
0065 Што прољеваш сузе од очију?
0066 Откуд књигу држиш у шакама,
0067 је л’ ти, Беже, књига од мејдана?« 
0068 А Беже им тихо одговара:
0069 »Прођ’те ме се, седамдесет друга,
0070 да је богдо срећа донијела
0071 да је ситна књига од мејдана,
0072 нимало се не би окахрио
0073 ни старости своје пожалио,
0074 већ се моје срце заплакало,
0075 па од тешка јада испуцало,
0076 баш ко земља кад је љето сушно
0077 па под јесен много кише пане ─
0078 све се земља са земљом састаје
0079 срце никад рахат бити неће,
0080 већ је моје срце узаврело,
0081 готова је памет оставила,
0082 још мало ћу у гору бјежати.
0083 Знате, браћо, није давно било,
0084 кад ја скоро одо до Стамбола
0085 да у зо час вадим агалуке
0086 код нашега цара честитога,
0087 на спахије поправљам берате
0088 у зо час се спахилуци дали,
0089 док ја сиђе бијелу Стамболу,
0090 и извађи мног’м агалука,
0091 јоште више прави спахилука,
0092 на Лику ми останила кула,
0093 и у кули вјерна моја љуба,
0094 и Бегзада кћерка јединица.
0095 Ја сам дуго био у Стамболу.
0096 Докле одо и опет се вратих,
0097 дана прође цијела година.
0098 Кад ја, браћо, на Крајину дођо,
0099 кад се моја кула заплакала,
0100 Власи танкој кули долазили,
0101 бијелу ми кулу похарали,
0102 из ризнице благо покупили,
0103 и Бегзаду моју заробили,
0104 под камен ми руке оставили.
0105 Ев’ од тадај седам годин дана,
0106 разбиро сам све четири стране
0107 ја не знадо ђе је, и како је,
0108 ни кака је сила заробила.
0109 Кроз седам пуније година
0110 спремио сам седам крихмана
0111 у све седам влашкије земаља,
0112 да ја хабер за дјевојку немам,
0113 как одоше, још се не вратише,
0114 за њих гласа ни хабера нема,
0115 нек бог знаде, сви су изгинули
0116 ја не знадо ђе су, ни како су.
0117 А синоћ ми ситна књига дође
0118 од Измира, од града влашкога,
0119 од Бегзаде, моје кукавице.
0120 Моја цура књигу оправила,
0121 у књизи ми тихо говорила:
0122 ─ Еј, мој бабо, беже Личанину,
0123 ђе си, бабо, нигдје те не било,
0124 кроза седам пуније година
0125 не би кадар мене потражити.
0126 Ако не знаш ђе сам и како сам,
0127 ако ниси прије разумио
0128 на каке сам јаде ударила,
0129 најприје ме Влашче заробило,
0130 силно Влашче, колошварски краље,
0131 кад с’ ти, бабо, био у Стамболу,
0132 кад си ошо о Ђурђеву дану,
0133 па су прошла три пуна мјесеца
0134 по Илињу дану несретноме.
0135 На Илињ-дан бијах поранила
0136 још се момци избудили нису
0137 а ни зора није ударила,
0138 а ја сишла бија на авлију,
0139 да налијем воде у ибрике
0140 с несретнога нашег шадрвана.
0141 Истом куцну халка на вратима.
0142 Ја се млада из авлије јављам:
0143 Ко то куца, још сабаха нема,
0144 овде нису курве затворите.
0145 Ако слугу викнем Хусејина,
0146 убиће те, ни скочити нећеш.
0147 Истом душман са сокака викну:
0148 ─ О Бегзада бега Личанина,
0149 вакта немам зоре ишчекати
0150 јера књигу носим од Стамбола
0151 од твог бабе, бега Личанина,
0152 спречну ти је књигу оправио,
0153 па је онда мене говорио
0154 кад год кули на Крајину дођем,
0155 да би ноћи половина била,
0156 да ја тебе по имену викнем,
0157 да си лахак скочит из душека. ─
0158 Превари ме силан душманине,
0159 приђе млада до каната близо,
0160 па отвори на авлију врата,
0161 паде Влаше баш ко брза муња,
0162 уфати ме за бијеле руке,
0163 најави се влашка њемадија,
0164 одлећеше уз бијелу кулу.
0165 На ризници одвалише врата,
0166 покупише готовину благо,
0167 поломише сребрене рафофе,
0168 повадише чифилуке златне,
0169 мене јану тамо одведоше.
0170 Кад ме сведе Колушвару граду,
0171 па ме силан у алвате баци,
0172 држа мене цијелу годину.
0173 Добро ме је Влашче надржало,
0174 пазио ме баш ко милу ћерку,
0175 док ми душман лице опазио
0176 па се на ме ашик учинио,
0177 три пут ме је у цркву водио,
0178 варале ме влашке књигоноше
0179 не би ли се превјерила млада.
0180 Ја се, бабо, не шће преварити;
0181 на мене се Влашче расрдило
0182 па ме сведе дубоку лиману
0183 да ме баци у море дебело.
0184 Ту жешћега нађе Каурина
0185 нађо, бабо, од Измира краља.
0186 Продаде ме краљу измирскоме
0187 за хиљаду и триста дуката.
0188 Одведе ме до Измира града.
0189 Кад ме сведе бијелу Измиру,
0190 па ме тури у алват одају
0191 са Милевом, шћери јединицом.
0192 Држа мене четири године
0193 док ми силан лице сагледао,
0194 одвише се ашик учинио,
0195 па ме трипут води намастиру.
0196 Молише ме да вјеру преврнем,
0197 млада вјеру преврнути нећу.
0198 Каурин се на то расрдио
0199 сву је своју земљу задрмао,
0200 Далманцију и Принциповину,
0201 све састави влашке књигоноше,
0202 по закону књигоноше пита
0203 може ли му крсту поднијети
0204 да обљуби булу некрстену.
0205 Закони му не шћеше ријети
0206 да ме назор море превјерити
0207 док не гради многе хаирове.
0208 Кад начини седам манастира,
0209 и међу њи Јевросиму цркву,
0210 онда би му књиге посулиле
0211 нека љуби булу некрштену.
0212 Одвише је Влашче осиљело,
0213 пет стотина сакупи мајстора
0214 док начини седам намастира,
0215 сад почимље Јевросиму цркву.
0216 Ако биде од бога суђено
0217 те не пукну из неба громови,
0218 не сруше му дувар до темеља
0219 већ управи од камена цркву,
0220 назор ће ме Влаше превјерити.
0221 Еј, Крајино, ватром изгорела,
0222 ђе у теби нејма јунака
0223 израд бога и оног свијета
0224 да избави роба из Каура!
0225 А мој бабо, Лички Мустај-беже,
0226 ако не знаш ђе сам и како сам,
0227 ето сам ти књигу оправила,
0228 виђај добро што ти књига каже,
0229 бијело сам лице оштетила
0230 од образа крви наточила,
0231 па сам крвљом књигу написала.
0232 О мој бабо, беже Личанине,
0233 јазук теби и гласу твојему
0234 што ме држиш у каурске руке,
0235 пуно ми је седам годин дана,
0236 а кадер ме избавит ниси.
0237 Ако те је старост освојила
0238 па не мореш по тефдилу ходат,
0239 држати се бијесна Голуба,
0240 имаш блага па му броја нејмаш,
0241 имаш мала, карара му нејма,
0242 имаш многе луке и чифлуке,
0243 троши благо, остало ти пусто!
0244 е ти тражи за паре јунака,
0245 који ће ти ћерку избавити. ─
0246 Па чујте ме, моја браћо драга,
0247 имам јунак хиљаду кметова,
0248 све готови кмети насељени,
0249 и у њихке сјеме и волови.
0250 Имам луку испод танке куле,
0251 средом тече вода студеница,
0252 на њој имам седам ваљарица,
0253 не ваљају какву беспослицу,
0254 већ ваљају чоху свакојаку,
0255 на годину хака истурају
0256 по хиљаду жутије дуката.
0257 Да је мајка родила јунака,
0258 мила сестра брата одгојила
0259 без бешике, на бијеле руке,
0260 и на чисто крило дјевојачко,
0261 мушкијем га пасом опасала,
0262 јуначкијем гласом довикала
0263 да себили своју русу главу
0264 и да сиђе бијелу Измиру
0265 да избави моју милосницу,
0266 дао би му пет стотин кметова.
0267 Ни с тијем га не би оставио,
0268 дао би му луку по темељу.
0269 Ни с тијем га не би оставио,
0270 дао би му хиљаду дуката
0271 за трошкова док Измиру сијде.
0272 Ни с тијем га не би оставио,
0273 би му танку кулу начинио,
0274 порад моје, а бољу од моје.
0275 Ни с тијем га не би оставио,
0276 би му дао сенат од дјевојке,
0277 ако б’ било од бога суђено
0278 па избави и здраво се врати,
0279 нек је узме за вијерну љубу,
0280 ја од срца и немам евлада,
0281 ’сим Бегзаду, једну у вијеку,
0282 а има ми осамдесет љета.
0283 Ако б’ било по реду мријети,
0284 кад ја умрем на Лику широку,
0285 све остаје њему и Бегзади,
0286 сретан бити до вијека свога.« 
0287 Седамдесет кад чуло јунака,
0288 који близу код Бега сјеђаше,
0289 он гледаше у зелену траву,
0290 како травке расту на завојке,
0291 баш ко дојке у добре дивојке.
0292 Који диље од Бега сјеђаше,
0293 тај се чини ништа и не чује.
0294 Ал’ бијаху врази донијели
0295 из Кладуше Мујина Халила,
0296 па му ђаво не да сидјет с миром,
0297 гледа Бега међу очи вране,
0298 гледа Бега па му говораше:
0299 »Личанине, крило од Крајине,
0300 је л’ истина што си говорио,
0301 је ли тврђа вјера од камена,
0302 да ме с цуром преварит нећеш?
0303 За више те ништа питат нећу.« 
0304 Тврдо му се Беже кунијаше:
0305 »Е, мој сине, Хрњичин Халиле,
0306 тврђа ј’ вјера од сваког камена,
0307 што ти года речем на Крајини
0308 кад би богдо срећа донијела
0309 па би сјутра цуру избавио,
0310 ни за што те не би преварио,
0311 ако не би више притурио.
0312 Стер’, Халиле, бугар-кабаницу
0313 да ти градим ситне темесуће
0314 на мојије пет стотина кмета,
0315 да ти бројим хиљаду дуката.« 
0316 Онда Халил тихо говораше:
0317 »Еј чул’ те ме, аге и бегови,
0318 вјера вам је, истину вама кажем,
0319 ја Измире прије чуо нисам,
0320 а камоли да сам долазио.
0321 Ал’ сам реко, препорећи нећу,
0322 све ћу ходат а за Измир питат,
0323 ја ћу сићи бијелу Измиру,
0324 јал’ Бегову шћерку избавити,
0325 јали русу главу изгубити,
0326 беден влашки њоме закитити
0327 јал’ костима добити тавницу,
0328 тавновати до умрлог дана.
0329 Који тамо добије тавницу,
0330 он Крајине више виђет неће,
0331 он се шале избавит не море,
0332 ни на благо, нити на јунаштво.
0333 Ал’ сам реко, преварити нећу.« 
0334 Па му бугар-кабаницу баци:
0335 »Прави, Беже, ситне тенесуће,
0336 број ми одмах хиљаду дуката!« 
0337 И то Бегу врло мило било,
0338 он прифати перо и хартије,
0339 начини му ситне темесуће
0340 на пет стотин својије кметова.
0341 Па зарови у џепове руке,
0342 изброји му хиљаду дуката,
0343 три стотине више претурио
0344 нек је момку слађе путовати:
0345 »Хајде, сине, хаирли ти било!« 
0346 Халил паре у џепове баци,
0347 а покупи ситне темесуће,
0348 па у томе на ноге скочио.
0349 Велике га мисли притиснуле,
0350 танку пушку носи о рамену.
0351 У тој мисли до Кладуше дође,
0352 у авлију Мују налазио:
0353 затурио уз руке рукаве,
0354 на се турски авдес узимаше;
0355 већ бијаше половину дана,
0356 божјега се одужује дуга.
0357 А кад Халил на авлију дође,
0358 како дође, брату селам викну.
0359 Ага Мујо љепше прифатио,
0360 па Халила оком претурио,
0361 па Халилу брату говораше:
0362 »О, Халиле, моје десно крило,
0363 што с’ у лицу боју мијенио,
0364 ил’ си брате, вином префатио,
0365 ил’ с агама кавгу изводио,
0366 ил’ си био колу код дјевојке,
0367 па те цуре резир учиниле?« 
0368 Онда Халил Муји говораше:
0369 »Брате Мујо, моје подузглавље,
0370 ја нијесам вином префатио,
0371 ни с агама кавге изводио,
0372 нит сам био у ситне сокаке,
0373 нит ме цуре резир учиниле,
0374 већ сам ти се лудо преварио,
0375 на Лику се, брате, погодио,
0376 са Турчином Бегом Личанином,
0377 за хиљаду жутије дуката,
0378 и бијелу по темељу кулу,
0379 и Бегову луку поткућницу,
0380 и на луци седам воденица,
0381 што ваљају чоху свакојаку,
0382 и његово пет стотин кметова,
0383 дао ми је сенет на дјевојку,
0384 да је узмем за вијерну љубу,
0385 да ја, брате, до Измира сиђем,
0386 да му бавим ћерку од Каура.
0387 Већ, сердаре, брате од матере,
0388 молим ти се како старијему,
0389 а поклањам ко и вреднијему,
0390 дај ми, брате, изун и халала
0391 и Ђогата мејданџију твога
0392 да ја идем до Измира сићи
0393 а ево ти ситни темесући
0394 од Бегово пет стотин кметова.
0395 Ако бог да па се здраво вратим,
0396 ми моремо сретни останути.
0397 Прођ’ се врага и чете хођења,
0398 ми гинемо и ране носимо,
0399 и губимо наше Крајичнике.« 
0400 Кад то зачу буљубаша Мујо,
0401 он из руку ибрик испустио,
0402 ниско мрке опустио брке,
0403 па хајдучке очи исколачи,
0404 а натури мрње на обрве,
0405 на авлију гласовито виче:
0406 »Ој, копиле, мој брате Халиле,
0407 какав Измир, н’јмала те мајка,
0408 ко штоно те ни имати неће,
0409 ку ћеш ићи, не веле ти доћи!
0410 Ево пуно дванаест година
0411 како ходам по чети јуначкој,
0412 свуд сам, брате, чету саводио,
0413 до Црног мора долазио,
0414 од седефа чардак налазио,
0415 а за Измир никад чуо нисам,
0416 а камоли да сам долазио.
0417 Како ћу ти коња поклонити
0418 кад Каури коња увиђели,
0419 извадили суре Ђогатово,
0420 ђе год граду и паланци свратиш,
0421 свугди ће ти познати Ђогата,
0422 нећеш, брате, изнијети главе.
0423 Па ја тебе не би ни жалио,
0424 у зо час те отхранила мајка,
0425 ђе од тебе добра не имаде,
0426 одавно је Мујо потпазио,
0427 само не дам бијесна Ђогата.
0428 Па ти хајде, нек те носе врази,
0429 еј, моје те очи не видјеле.« 
0430 Па му ситне оте темесуће,
0431 све их дере, на авлију баца.
0432 Кад то видје нагојак Халиле,
0433 од очију сузе упустио,
0434 па сердару брату говорио:
0435 »Јер то, брате Мустафага, радиш?
0436 А тако ми бога истинога,
0437 ако мене изун дати нећеш,
0438 изум, брате, и Ђогата твога,
0439 ја ћу теби ићи без изуна,
0440 украшћу ти бијесна Ђогата.
0441 Ако коња украсти не могу,
0442 ја ћу сићи у топле подруме
0443 извадићу оба веденика,
0444 убићу ти бијесна Ђогата,
0445 брате, Мујо, кроз оба колана.
0446 Ако си га на мејдан добио,
0447 и ја сам се, брате, придесио,
0448 у Ђоги је моја половина.
0449 Ако си га за паре купио,
0450 заједно смо почели ходити,
0451 те смо текли ситне маџарије,
0452 и тако је моја половина.
0453 Ако ти је мираз женевине,
0454 ја ти нећу водити Ђогата.« 
0455 Па пролио сузе низ образе.
0456 Онда Мујо брату говораше:
0457 »О мој брате, аџамијо луда,
0458 зашто лијеш сузе од очију?
0459 Немој мени ићи без изуна,
0460 немој красти бијесна Ђогата,
0461 немој, брате, да т’ уједе гуја,
0462 да убијеш коња од мејдана,
0463 вет ти хајде до чаршије сиђи,
0464 па ти нађи Луку бојаџију,
0465 поздрав ћеш ми Луки понијети,
0466 нек покупи боје свакојаке,
0467 нека дође мојој танкој кули,
0468 нек ми коња тефдили Ђогата,
0469 у зо час га, брате, добавио,
0470 а у горе тебе охранио.« 
0471 Оде Халил плацу и чаршији,
0472 до магазе Луке бојаџије,
0473 па му Халил тихо говораше:
0474 »О мој куме, бојаџија Лука,
0475 поздрав ти је Мујо оправио
0476 да накупиш боје из магазе,
0477 па да идеш до бијеле куле,
0478 да тефдилиш бијесна хајвана.« 
0479 Скочи Лука, друге не учини,
0480 па на ноге назу јеменије,
0481 па наведе ситнијем сокаком,
0482 докле дође до Мујине куле.
0483 Срете њега на авлију Мујо,
0484 уведе га у топле подруме.
0485 Па допаде бијесну хајвану,
0486 те скидоше чула са Ђогата,
0487 на Ђогата тимар ударише,
0488 млаку воду и ракли сафуна.
0489 У сунђер му воду извадио,
0490 а чаршафом длаку положио.
0491 Па допаде бојаџија Лука,
0492 по Ђогату тефдил удараше.
0493 Кад на коња тефдил ударио,
0494 ти би реко па би се заклео
0495 није била длака ђогатска.
0496 Преви ћебе, каталију баци,
0497 потеже му четири колана,
0498 два иликли и два ибришима,
0499 и петицу ибришим-тканицу,
0500 штоно коња од колана чува.
0501 Па опреми бијесна Малина,
0502 изведоше коња на авлију,
0503 па их ето кули уз бојеве.
0504 Мујо виче грлом и авазом:
0505 »Вјера, љубо, драгша од очију,
0506 дедер спремај дјевера Халила,
0507 ти си млада соја маџарскога,
0508 ко што носе влашки барјактари.« 
0509 Кад то зачу љуба Мустафина,
0510 она дође до Халила близу,
0511 оде спремат ђевера Халила,
0512 све маџарско рухо удараше,
0513 од табана до бијела врата.
0514 Око врата колијер од злата,
0515 уплете му седам плетеница,
0516 и три крста од сувог злата,
0517 и четири паре крсташице.
0518 Над очи му шкрло натурила,
0519 и свијетло прикити оружје.
0520 Мујо себе и Малина спреми,
0521 оба брата сишла на авлију.
0522 Е Халила, посједе Ђогата,
0523 ага Мујо бијесна Малина,
0524 па он грлом и авазом виче:
0525 »Еј, Ајкуна, сестро моја драга,
0526 ти заклопи кулу и авлију,
0527 па изиђи кули на бојеве,
0528 чувај добро од камена кулу,
0529 да не сиђу Власи низ планину,
0530 могу танку кулу запалити;
0531 заклати ми мог Омера сина,
0532 заробити и тебе и љубу.« 
0533 То рекоше, низ поље одоше,
0534 и зелено поље прегазише,
0535 фатише се горе и планине.
0536 И двије-три горе прелазише,
0537 док падоше пољу приморскоме.
0538 Опази их Приморац Илија
0539 са бијеле куле од камена,
0540 па Илија из аваза виче:
0541 »О Косанда, моја вјерна љубо,
0542 а тако ти очињега вида,
0543 оди, приђи, до пенџера близу,
0544 па погледај низ поље зелено,
0545 ја бих реко па бих се заклео
0546 да ј’ у пољу Ђогат побратима,
0547 добар Ђого побратима Мује,
0548 ал’ га јаше фисан Маџарине.« 
0549 Кад то зачу Косанда Влахиња,
0550 она млада до пенџера приђе,
0551 па низ поље очи оправила.
0552 Чим их виђе, бирдем говорила:
0553 »Господару, Приморац Илија,
0554 истина је, да је Ђогат Мујин,
0555 само га је неко тефдилио,
0556 и јаше га фисан Маџарине.« 
0557 Онда рече Приморац Илија:
0558 »Е, тако ми свете летурђије,
0559 ко је года на Ђогату данас
0560 заиста га проводити неће
0561 док ј’ Илији на два рама глава.« 
0562 Помиче се у рамену рука,
0563 скочи момак ко да не сједаше,
0564 танку лунту са чивије ману,
0565 часом спаде у ситне сокаке,
0566 док достиже Мују на Малину.
0567 Како паде, божју помоћ викну,
0568 Илија му боље прифатио.
0569 Руке шире, у лице се љубе,
0570 па Илија тихо говораше:
0571 »Алај, побро, буљубаша Мујо,
0572 зар си, брате, тако изнемого
0573 те си продо бијесна Ђогата?« 
0574 Онда Халил тихо одговара:
0575 »Давор побро, Приморац Илија,
0576 није Мујо сурђул остануо
0577 да је продо бијесна Ђогата,
0578 на њему је Мујагин Халиле.« 
0579 Кад то зачу Приморац Илија,
0580 то Илија тихо говораше:
0581 »Јаој, побро, Мујагин Халиле,
0582 како би те мого познавати,
0583 нијеси ми прије долазио.« 
0584 Руке шири, у лице га љуби,
0585 и дођоше до бијеле куле.
0586 Од добрије коња одсједоше,
0587 те им млађи коње прифатише.
0588 Ето њихке кули уз бојеве,
0589 па сједоше ладно пити вино.
0590 Доклен бијел данак пролазио,
0591 тавна ноћца на земљу панула.
0592 И ноћише, лијепо им било,
0593 па на јутру боље поранише.
0594 Што говори буљубаша Мујо:
0595 »Побратиме, Приморац Илија,
0596 још ти брата оженио нисам,
0597 ал’ сам чуо гдје казују људи
0598 у Измиру граду каурскоме
0599 Бегова је цура заробљена.
0600 Дијете се моје преварило,
0601 и са Богом се лудо погодило,
0602 и захвалу пред дружину дало
0603 да ће главом до Измира сићи.
0604 Ја ти, побро, за Измир не знадем,
0605 није л’ богдо срећа донијела
0606 нећеш данас дикат учинити,
0607 да ми с братом у дружину пођеш,
0608 каил сам се натраг повратити,
0609 сама ми је кула на ћенару.« 
0610 Проговара Приморац Илија,
0611 грчки збори да му не зна љуба:
0612 »Авај, побро, кладушки сердаре,
0613 ја ћу поћи рад хатора твога,
0614 ал’ ме више нигда виђет нећеш,
0615 ку’ ћу ићи не веле ми доћи,
0616 нити мени нит Халилу твоме.« 
0617 Па подвикну слугу Методију:
0618 »Иди, спремај коње витезове!« 
0619 Слуга Мито у подруме сијде,
0620 па опреми коње мејданџије.
0621 Опреми се Приморац Илија
0622 и са њиме Мујагин Халиле,
0623 и за њиме Мујо пристајаше
0624 па Халилу тихо говораше:
0625 »Стан’ полако, мој брате Халиле,
0626 мало ће те Мујо свјетовати.
0627 Ако ћеш ме, брате, послушати,
0628 гони коња, води побратима,
0629 све проласте каурске градове,
0630 докле граду Акшанскоме сиђеш.
0631 Туди имаде моја посестрима,
0632 посестрима капетан Влахиња.
0633 Ту ћеш, брате, бити на конаку,
0634 добро ће те сестра дочекати,
0635 рад хатора побратима свога,
0636 и она те море сјетовати.« 
0637 То рекоше па се загрлише.
0638 Мујо љуби у гриву Ђогата,
0639 а Халил се по Ђогату свија,
0640 љуби Мују у бијелу руку.
0641 Оде Халил коња играјући,
0642 оста Мујо тужно кукајући,
0643 спремајући себе и Малина,
0644 баш да иде сенту на Крајину.
0645 Оде Халил дуго путовати,
0646 све пролази бијеле паланке,
0647 док сиђоше граду Акшанскоме,
0648 право кули капетана Влахињи.
0649 Кад падоше до бијеле куле,
0650 око куле камена авлија,
0651 на авлији затворена врата.
0652 Виђ’ Ђогата, три га клала вука
0653 он не чека капиџије млада,
0654 вет подиже чавла сва четири,
0655 па прескочи камену авлију.
0656 Кад погледа црнијем очима,
0657 кад авлија чохом застрвена,
0658 све по њојзи сребрени астали,
0659 и на њима чаше од биљура,
0660 наоколо боце и столице.
0661 Кад то виђе Мујагин Халиле,
0662 своме Ђоги тихо говораше:
0663 »Еј, Ђогате, један душманине,
0664 што поради штету на авлију,
0665 ко би сада џевап учинио.« 
0666 Ђогат чује, зборит не могаше,
0667 већ све чавлом бије по камењу,
0668 док опази капетан Влајињу,
0669 како госпа на авлију дође,
0670 лами коња за лахке дизгине,
0671 па госпоја тихо говораше:
0672 »Маџарине, курвино копиле,
0673 откуд Ђогат побратима мога?
0674 Ти си мудро коња тефдилио
0675 да га нико познати не мере.
0676 Добра коња познајем Ђогата,
0677 казуј право, очи изгубио,
0678 откуд ти је Ђогат допануо.« 
0679 Онда Халил тихо говораше:
0680 »Сестро мила, брата Мује мога,
0681 ја ако сам коња тефдилио,
0682 ја нијесам вјере предлежио.
0683 На Ђоги је Мујагин Халиле.« 
0684 Кад то зачу капетан Влахиња,
0685 руке шири те Халила љуби.
0686 Одведе га у алват одају,
0687 и са њиме Приморац Илија.
0688 И ноћише, лијепо им било,
0689 и на јутро боље поранише.
0690 Сад се Халил стаде опремати,
0691 а Влахиња њега запитиват:
0692 »Ку’ ћеш побро, Мујагин Халиле,
0693 докле си се јунак замучио?« 
0694 Халил лаже, право не казује,
0695 већ он каже, уходи градове.
0696 Спреми себе и Ђогата свога,
0697 и Илија себе и вранчића,
0698 и одоше посред латинлука,
0699 док сиђоше дебелу лиману.
0700 Од добрије коња осједоше
0701 па водају коње уз лугове,
0702 док падоше четири Маџара;
0703 затурили на рамена лунте,
0704 и повели хрте и керове.
0705 Говори им Приморац Илија:
0706 »О бога вам, четири Маџара,
0707 куд је џада до Измира града?
0708 Ил’ ћу кренут уз морске лугове,
0709 ил’ ћу кренут низ морске лугове,
0710 ил’ ћу бродит дебела лимана?« 
0711 Говоре му четири Маџара:
0712 »О наш брате, ти си јабанџија,
0713 ти нијеси прије пролазио.
0714 Немој бродит море у дебљину,
0715 вет окрени низ морске лугове,
0716 путоваћеш читав дан бијели
0717 докле нађеш гору Јабланову,
0718 њом ћеш ићи читав дан бијели,
0719 изићи ћеш у поље Петрово.
0720 Поље држи четири сахата,
0721 низ поље ћеш коња окренути,
0722 докле воду Мукијежа нађеш.
0723 Ту ћеш хладну воду прегазити,
0724 у томе ћеш до Измира сићи.
0725 Тамо веће како ти је драго.« 
0726 Утом Халил проћера Ђогата,
0727 низ лугове морске ударише,
0728 прегазише низ лугове равне,
0729 и нађоше гору Јабланову.
0730 Њом идоше читав дан бијели.
0731 Ђе их годак данак остављаше,
0732 оба брата конак боравила.
0733 Изиђоше у поље Петрово,
0734 па низ поље коње навалише,
0735 докле пола поља погазише.
0736 Насред поља воду опазили,
0737 па на воду коње натераше.
0738 Тамам коњи воду прегазили,
0739 на Измиру пукоше топови,
0740 два заједно, пет стотин уједно.
0741 Онда вели Приморац Илија:
0742 »Побратиме, Мујагин Халиле,
0743 каква сила у Измиру граду
0744 те нолики пукоше топови?« 
0745 А са срца Халил одјекује:
0746 »Е мој брате, Приморац Илија,
0747 топови су мене окахрили,
0748 добра нема нити му се надај,
0749 оба смо ти, брате, погинули.
0750 Ја не жалим своју русу главу,
0751 већ ја жалим твоју танку кулу,
0752 остаће ти много сирочади.
0753 Брез никаке муке и невоље
0754 хоћеш с мене изгубити главу.
0755 Што пукоше каурски топови,
0756 оно Влахче шенлук учињело,
0757 доградило седам намастира,
0758 и међу њих од камена цркву.
0759 Осму цркву душман начинио,
0760 осам му је убило громова,
0761 и онога Усту наимара,
0762 што је тако дикат учинио,
0763 те је одмах цркву оправио.
0764 Побратиме, Приморац Илија,
0765 нуто муке и невоље љуте,
0766 буд је Влаше доградило цркву,
0767 буд им сутра освјеће недеља,
0768 хоће водит Бегову Бегзаду,
0769 у цркви је назор превјерити.
0770 Ми одавно, брате, путујемо,
0771 жалосни се коњи уморили,
0772 вакта коња одморити немам.
0773 Побратиме, Приморац Илија,
0774 сад да су нам и коњи одморни,
0775 далеко смо кости затурили,
0776 није ласно заметнути кавгу.
0777 Кад б’ имали под пазува крила,
0778 кад би овди затурили кавгу,
0779 не би могли кости изнијети.« 
0780 У том збору поље погазише,
0781 и Измиру на капију били.
0782 Кад ту седам стоји капиџија,
0783 на дуге се послонили лунте,
0784 и чувају на Измир капију.
0785 Заставише коња и јунака,
0786 па Халилу тихо говораху:
0787 »Маџарине, диље амо нећеш
0788 док не кажеш све седам језика!« 
0789 Код Халила добра срећа била,
0790 три језика момак умијаше
0791 ал’ ниједног казивати неће,
0792 веће вако њима проговара:
0793 »Јазук вама, младе капиџије,
0794 јазук вама и краљу вашему,
0795 ми смо чули за ваше весеље
0796 ђе имате многе хаирове,
0797 задобили Туркињу дјевојку
0798 а спремате свадбу и угодбу,
0799 да Туркињом краља ожените,
0800 ми идемо на ваше весеље,
0801 ви чувате на граду капију,
0802 застављате наше мејданџије!« 
0803 Па покупи Ђогату дизгине,
0804 и полети граду на капију.
0805 Ударише у ситне сокаке,
0806 допадоше до пјане механе.
0807 Пред механом коње расједоше
0808 и ето их у пјану пивницу.
0809 Засједоше хладно пити вино.
0810 Бијел данак био пролазио,
0811 тавна ноћца на земљу панула!
0812 Нут Халила верем прифатио,
0813 сву ноћ момак заспат не могаше,
0814 већ све виче на тулуме вино,
0815 полак пије, полак Ђоги даје.
0816 Доклен зора лице помолила,
0817 онда Халил тихо говораше:
0818 »Побратиме, Приморац Илија,
0819 ја би теби нешто говорио
0820 ако би ме тио послушати.
0821 Спремај себе и вранчића свога,
0822 па ти прођи градом на капију,
0823 ајде право низ поље зелено,
0824 те уграби Јаблан у планину.
0825 Чекај мене читав дан бијели,
0826 јазук ти је, брате, погинути
0827 јер ја хоћу заметнути кавгу,
0828 док поведу цуру намастиру
0829 и изиђу у поље зелено.
0830 Ја се јунак оженио нисам
0831 а нијесам јединак у мајке,
0832 самохрана останути неће.« 
0833 То Илију сузе уграбише,
0834 па Илија тихо говораше:
0835 »Еј мој брате, Мујагин Халиле,
0836 од бога је велика грехота
0837 а од људи још виша срамота
0838 ја гледати себе избавити,
0839 а оставит побратима свога.
0840 Нећу, побро, живота ми мога.
0841 Када грми, нека и пуцају,
0842 заједно ћу с тобом умријети.« 
0843 У том збору па се расвануло,
0844 и потоме сунце огријало.
0845 Док пукоше на граду топови,
0846 два заједно, стотину уједно.
0847 Ударише зиле и борије,
0848 изјави се влашка Далманција,
0849 одвали се на граду капија.
0850 Док ето ти од Измира краља,
0851 на ждралину, коњу великоме.
0852 Око њега седам ђенерала,
0853 и за њима тридест капетана,
0854 и за њима силовита војска.
0855 Стоји хрка кола и топова,
0856 и за њима сребрене кочије.
0857 Под кочије двије бедевије,
0858 чувају их четири солдата.
0859 У кочији госпа Јефемија,
0860 мила сестра од Измира краља,
0861 и код ње је бегова Бегзада
0862 и Персина Петра генерала.
0863 Кад то виђе Мујагин Халиле,
0864 одмах скочи, до Ђогата дође.
0865 Узе стезат на токе кајасе,
0866 а Ђогату тихо одговара:
0867 »Еј, Ђогате, моје ране љуте,
0868 хоће л’ бити од бога суђено
0869 да допанеш другоме у руке?« 
0870 То му рече, посједе Ђогата
0871 и Илија својега вранчића,
0872 па за њима ето у сокаке.
0873 Испадоше граду на капију,
0874 зелена се поља дограбише.
0875 Кад се Халил дограбио поља,
0876 оде срдит бијесна Ђогата.
0877 Нагони га на кочије често,
0878 прескаче их с обадвије стране.
0879 А руже га четири солдата:
0880 »Маџарине, ал’ си осилио,
0881 јали је те памет оставила,
0882 јали не знаш гђе си јабанџија,
0883 чи су коњи, чије су кочије?
0884 Кочије су краља измирскога,
0885 у кочије господске дјевојке.
0886 Ти нагониш коња на кочије,
0887 прескачеш их с обадвије стране.
0888 Ако види од Измира краље,
0889 с русом ће те главом раставити.« 
0890 Чује Халил, чини се не чуо,
0891 већ с Ђогата тихо проговара:
0892 »О, Бегзада, Личког Мустај-бега,
0893 а што си се млада понијела
0894 ђе ћеш бити измирска краљица,
0895 свилу прести, на свили сиђети;
0896 шећер јести, шербет воду пити,
0897 капетанке све измећарице!« 
0898 Из кочија цура проговара:
0899 »Ид’ отален, курвино копиле,
0900 вјера моја и не убила ме,
0901 ја ћу мене смрћу саставити,
0902 а вама се нећу превјерити.
0903 Не дам тврду вјеру за невјеру!« 
0904 Опет Халил цури говораше:
0905 »Е, Бегзадо, бега Личанина,
0906 знадеш добро, није било давно,
0907 кад си била на Лику широку,
0908 у дворове бега Личанина;
0909 па би често врази нанијели
0910 из Кладуше Мујина Халила,
0911 на Малину коњу коснатому,
0912 испод твоје од камена куле,
0913 ти наслониш лице на пенџера!
0914 Знаш кад бих ти Халил говорио:
0915 ─ Расти брзо, Бегова Бегзада,
0916 Халил ће се тобом оженити,
0917 или с тобом ил’ зеленом травом! ─
0918 А ти би му млада говорила:
0919 ─ Ид’ отале, кладушко копиле,
0920 овди нема за те дјевојака,
0921 што је било све се разудало.
0922 Што сад има за господе расте. ─
0923 Тако би га резил учињела.
0924 Да ти сада Халил може доћи,
0925 би л’ с’ од њега млада понијела?« 
0926 Кад то зачу Бегова Бегзада,
0927 од очију сузе упустила.
0928 Кад то виђе Мујагин Халиле,
0929 јуначко му срце заиграло,
0930 на Илију грчки говораше:
0931 »Побратиме, Приморац Илија,
0932 гледај, брате, својој глави здравље,
0933 вакат дође заметнути кавгу.« 
0934 Па над очи мрње натурио,
0935 до кочија коња догонио.
0936 Посјече им четири солдата,
0937 па Бегзади десну руку пружа:
0938 »Мене, Бегзо, шинула те гуја!« 
0939 А Бегзада њему обадвије.
0940 Дофати је, на Ђогата баци,
0941 па се слеже пољем бијегати.
0942 Кад то виђе влашка Далманција,
0943 амам, брате, чуда великога!
0944 Кад спазише од Турске Турчина
0945 јер им нигда прије дошо није,
0946 сва се влашка земља припалила,
0947 за њиме се поћер натурио
0948 по зелену пољу измирскоме.
0949 А све с града дрмају топови,
0950 два заједно, па триста уједно.
0951 Пусто поље дуго и широко!
0952 Код Халила велика несрећа,
0953 мочарно се поље догодило,
0954 а Ђогату двоје дотежало,
0955 све му тону ноге до чукљева.
0956 Док га влашка сила притиснула,
0957 салећеше су стране четири.
0958 Навалише пушком од очију,
0959 сипа кугла ко из неба крупа.
0960 Ал’ се момку срећа догодила
0961 јер на момку многе амајлије,
0962 на Ђогату редом дилбагије,
0963 ниједна га не приваћа лунта.
0964 Али пуста сила саставила,
0965 добар Ђогат преко поља скаче,
0966 по њему се Халил повијаше.
0967 Сабљом маше с обадвије стране,
0968 брани себе и цуру Бегову.
0969 Куда годам прогони Ђогата,
0970 иза себе сокак остављаше,
0971 а лешине с обадвије стране.
0972 Све за њиме Приморац Илија
0973 на вранчићу коњу честитоме.
0974 Помичу се уз поље зелено,
0975 али сила даље не даваше.
0976 Један бог зна, добри су јунаци,
0977 ал’ се гора исјећи не море.
0978 Салећели су четири стране.
0979 Вид’ Халила, весела му мајка,
0980 једва дође до богаза тврда.
0981 Како паде у тврде богазе,
0982 вид’ ђидије Петра ђенерала,
0983 мудро Влашче па се домислио,
0984 па на логор виком извикује:
0985 »Видите ли, ш њима не виђели,
0986 ђе хоћемо лудо изгинути!
0987 Један јунак, а штета велика,
0988 њега гвожђе ни олово неће,
0989 све по трави положите лунте.
0990 Прифатите дрвље и камење,
0991 ви удрите коња и јунака,
0992 не би ли га коњом раставили.« 
0993 Кад то зачу сила од Каура,
0994 све по трави побацаше лунте,
0995 прифатише дрвље и камење,
0996 навалише су четири стране.
0997 Вид’ Ђогата, заклали га вуци,
0998 ујовит се пусти догодио.
0999 Кад опази дрвље и камење,
1000 оде му се пусник извијати,
1001 по три копља преко поља скаче,
1002 по два копља небу у висину,
1003 док из седла истури јунака.
1004 Кад из седла истури Халила
1005 лахак момак бјеше на ногама,
1006 дочека се на ноге јуначке.
1007 Која фајда што се дочекао,
1008 два-трипут се момак окренуо,
1009 ’те дви-трије главе уграбио
1010 ал’ салеће тежа од душмана,
1011 салећеше те га уфатише.
1012 Свезаше му обадвије руке
1013 од лаката таман до ноката.
1014 Онда Халил гласовито виче:
1015 »Авај, побро, Приморац Илија,
1016 куд те сада занијеше врази?« 
1017 Са стране се одзива Илија:
1018 »Еј, мој брате, Мујагин Халиле,
1019 оћера ме дрвље и камење,
1020 и моје су савезане руке!« 
1021 Саставише обадва јунака,
1022 вратише их пољем измирскијем
1023 и са ш њима Бегову Бегзаду.
1024 Све од краља лете хабероноше:
1025 »Генерали, шалит се немојте,
1026 не погуб’те ваљана Турчина
1027 јер је јунак карара му нејма!
1028 Повед’те га граду измирскоме,
1029 и невјеру Приморац Илију!« 
1030 Сва се влашка сила повратила,
1031 не идоше Јеросими цркви,
1032 већ одоше граду измирскоме.
1033 Краље оде на бијелу кулу.
1034 Доведоше Мујина Халила,
1035 и сокола Приморац Илију,
1036 на авлију, под краљеву кулу,
1037 и њихове коње мејданџије,
1038 на коњима сабље оковате.
1039 Па узеше Мујина Халила,
1040 на студен га камен посадише.
1041 Кад то виђе Бегова Бегзада,
1042 оде цура уз краљеву кулу,
1043 докле краљу паде у одају
1044 па овако краљу говораше:
1045 »Господаре, од Измира краље,
1046 да ти лажем, лагати не могу,
1047 ја не волим у те погледати,
1048 а камоли с тобом говорити,
1049 али морам, друга бит не море.
1050 Молим ти се као старијему,
1051 хоћеш ли ми изум поклонити,
1052 да ја сиђем на мермер-авлију,
1053 ено Власи убили Халила,
1054 турили га на ладна камена,
1055 па умире момак на камену.
1056 Изум мене да до њега дођем,
1057 да му пушћам свезе на рукама,
1058 да г’ окренем куд с’ окрећу Турци!« 
1059 И краље јој изун поклонио,
1060 ето цуре низ бијелу кулу.
1061 Како паде момку на авлију,
1062 онда цура говори Халилу:
1063 »О Халиле, пиле соколово,
1064 да ти пушћам свезе на шакама,« 
1065 ено Ђоге на авлију, твога.
1066 Ђогату сабље оковане,
1067 нећеш ли се коња дограбити,
1068 па ти бјежи пољем измирскијем,
1069 неш ли своје кости изнијети,
1070 а мене је вода понијела.« 
1071 Онда Халил тихо говораше:
1072 »О, Бегзада, срце из њедара,
1073 попушћај ми свезе на рукама
1074 нећу ли се Ђоге дограбити
1075 и жалосне сабље оковане,
1076 да душману још начиним квара,
1077 и мене је вода однијела.« 
1078 Кад то зачу Бегова Бегзада,
1079 одмах цура до Халила дође,
1080 одриши му свезе на рукама.
1081 Када момак руке опазио,
1082 одмах скочи, полеће Ђогату.
1083 Опази га сила од Каура,
1084 не дадоше коња узјахати,
1085 само зграби сабљу оковану,
1086 два-трипут се на авлију ману,
1087 још дви-три је уграбио главе.
1088 Бијеле му савезаше руке,
1089 турише га на хладно камење.
1090 Дође хабер краљу измирскоме,
1091 па се на то расрдио краље,
1092 виком краље из аваза виче:
1093 »Довете ми невјеру Илију
1094 што издаје за Турчина здравље!« 
1095 Доведоше Приморац Илију.
1096 Ондар краље тихо говораше:
1097 »Невјерниче, Приморац Илија,
1098 не чудим се од Турске Турчину
1099 какву ми је штету начинио,
1100 никад нису пријатељи били,
1101 већ се чудим тебе невјернику,
1102 кулаузиш и Турке саводиш,
1103 грдну си ми штету начинио,
1104 да је никад заборавит нећу.« 
1105 Онд’ Илија њему говорио:
1106 »Јадан краљу, немој запрдиват,
1107 краљско имаш а мудрости немаш,
1108 зар толико дознавао нијеси
1109 да је прече по богу миломе,
1110 нег по роду и оцу и мајци?!
1111 На благо се преварио нисам,
1112 ни сводио до Измира Турке,
1113 већ за вјеру и за побратимство.
1114 Добро слушај што ћу говорити:
1115 Да је мене срећа послужила,
1116 сву бих твоју земљу сарушио
1117 за Халила побратима мога.
1118 Али ти је добра срећа била,
1119 савезо си обадва јунака,
1120 сада ради како ти је драго.« 
1121 Онда краље говори Илији:
1122 »О невјеро, Приморац Илија
1123 бирај смрцу коју ти је драго!
1124 Или волиш на ватри горети,
1125 или волиш низ море пливати,
1126 или волиш о коцу висити,
1127 или волиш у зиндан лежати
1128 или волиш да те посијечем?« 
1129 Онда њему говори Илија:
1130 »Ти не лудуј од Измира краље,
1131 знадеш добро што воле јунаци;
1132 дрво нисам да на ватри горим,
1133 овца нисам о колцу висити,
1134 риба нисам низ море пливати,
1135 курва нисам у зиндан лежати,
1136 ја сам јунак да ме посијечеш.« 
1137 Онда краље њему говораше:
1138 »Ти, невјеро, Приморац Илијо,
1139 нећу тебе на ватру турити,
1140 а нећу те низ море бацити,
1141 а нећу те на колац набити,
1142 а нећу те под сабљу турити.« 
1143 Па се дере грлом и авазом:
1144 »О копиле, Ђоко тавничаре,
1145 вод’ Илију у ону тавницу,
1146 ђено лежи вода до кољена
1147 а у води шаша до појаса,
1148 по шаши се извијају гује,
1149 змије једу а акрепи штипљу.
1150 За патос му прикујте табане,
1151 по дувару разапните руке,
1152 навалте му халку око врата,
1153 од шездесет и оке четири,
1154 навратите олук из мутвака
1155 што се перу у мутваку суди,
1156 нек с’ Илији шљева око врата.« 
1157 Кад то зачу Ђоко тавничаре,
1158 он поведе Приморац Илију.
1159 Опет њему краље проговара:
1160 »Хај, невјеро, Приморац Илијо,
1161 ја те прије испустити нећу
1162 док из меса кости не испану.
1163 Кад се саспу кости на камару,
1164 ни кости ти нећу укопати,
1165 вет ћу њихке у авану тући,
1166 мијешати с мркијем барутом,
1167 па ћу пунит убојне топове,
1168 избациват небу под облаке,
1169 нек ти гроба ни мезара нејма,
1170 нек се не зна погано кољено,
1171 много си ми штете учинио.« 
1172 Проговара Приморац Илија:
1173 »Не хвала ти, од Измира краље,
1174 нит ти хвала, ни за здравље било,
1175 добио си мене на јунаштву.
1176 Баш ме мори како ти је драго!« 
1177 Сведе њега у тавницу Ђоко,
1178 лежи пуста вода до кољена,
1179 и несретна шаша до кољена,
1180 све се мрке змије извијају,
1181 а акрепи по води пливају.
1182 Прикова му табан за таване,
1183 разапе му руке по дувару,
1184 навали му халку око врата
1185 од шездесет и оке четири.
1186 Који јунак ноћцу боравио,
1187 он бијела не дочека дана;
1188 који јунак данак боравио,
1189 већ он тавне не дочека ноћи.
1190 Кољу змије а штипљу акрепи;
1191 то Илију ништа не шћаваше.
1192 Љуте змије богом посестриме,
1193 а акрепи богом побратими,
1194 али хладна вода додијала.
1195 Па се врати тавничаре Ђоко.
1196 »Довед’те ми змију од Турака,
1197 љуту змију Мујина Халила!« 
1198 Већ одоше па га доведоше.
1199 Онда краље говори Халилу:
1200 »О Халиле, курвино копиле,
1201 који су те навратили врази
1202 те си сишо граду Измирскоме,
1203 ђе нијесу прије били Турци?« 
1204 И Халил му тихо говораше:
1205 »Ти ђидијо, од Измира краље,
1206 биди мудар, немој лудовати,
1207 ја се јунак преварио нисам
1208 нит сам сишо бијелу Измиру
1209 да добијем готовине блага,
1210 већ сам сишо порад вјере тврде
1211 да повратим роба од душмана,
1212 већ Багзаду бега Личанина.« 
1213 Онда њему краље говораше:
1214 »Љута змијо, Мујагин Халиле,
1215 колко има, змијо од Турака,
1216 како одиш по чети јунчакој,
1217 идеш с Мујом на влашке градове,
1218 колико си штете начинио
1219 што се тиче од вјере каурске?« 
1220 Онда Халил њему говораше:
1221 »Силан краље, немој лудовати,
1222 нема пуно пет година дана
1223 како идем по чети јуначкој.
1224 Што се тиче од вјере јуначке
1225 мало сам вам штете начинио.
1226 Кроз непуно пет година дана
1227 двјеста сам вам осјекао глава,
1228 педесет сам живо похватао.
1229 Извели их у турску Крајину;
1230 што је шћело, то сам потурчио,
1231 што не шћело, под сабљу турио.« 
1232 Онда краље њему говораше:
1233 »Копиљане, Мујагин Халиле,
1234 кад сте прије у Приморје били,
1235 заробили два близника сина,
1236 оба сина од Приморја бана,
1237 Тодорицу па и Николицу,
1238 казуј сада што је од њих било!
1239 Ку’ сте ђели банову Луцију,
1240 ку’ сте ђели бабу остарелу,
1241 стару мајку од Приморја бана,
1242 куд сте ђели банову мавлуту,
1243 на њој пуца тридесет и четири
1244 свако пуце двадест драма злата,
1245 а под грлом што је пуце било,
1246 само оно седамдесет драма,
1247 и у њему чаша од биљура,
1248 с чим је бане хладно пио вино?« 
1249 Онда њему Халил говораше:
1250 »О ђидијо, од Измира краље,
1251 влашка сило, да ти право кажем:
1252 оба брата на Крајину била,
1253 Тодорицу вјери потурчили,
1254 Николицу под сабљу турили,
1255 а мајку му поклонили Талу.
1256 Тал’ љубио за недјељу дана,
1257 па је другом за паре продао,
1258 а Луцу ти Раду поклонио,
1259 сад је љуби Ускок-Радоване,
1260 а мавлуту себе оставио.
1261 Једно јутро бијах поранио,
1262 бијах пошо у пјану механу,
1263 пригрнуо мавену мавлуту.
1264 Окрену се ситнијем сокаком,
1265 кад се за мном по аршина вуче.
1266 Велика ме изједе срамота,
1267 расрди се на ваше резање
1268 однијех ’е терзибаши Ибри,
1269 изреза га на кесе дуванске,
1270 сваком аги пешкеш учинио,
1271 спори пуца тридест и четири,
1272 фине двоје токе начинио,
1273 једне мене, друге Радојици,
1274 ето краље, што је тамо било!« 
1275 Онда краље тихо говораше:
1276 »О Турчине, стари душманине,
1277 сад видиш ли ђе си допануо,
1278 ђе ти овди ваља умријети?!
1279 Узми, болан, ведро огледало,
1280 па се виђи на мојој авлији
1281 ђе си виши од копља бојнога,
1282 а љепши си од сваке дјевојке,
1283 нит имадеш браде ни бркова,
1284 је л’ ти жао, жалосна ти мајка,
1285 умријети младу и зелену?
1286 Халиле, би л’ се превјерио?« 
1287 Онда Халил њему говораше:
1288 »Ид’ отален, силан Каурине,
1289 мене није жао умријети,
1290 за смрт сам се јунак и родио
1291 а с браћом се чете находио,
1292 вашије се цура наљубио,
1293 а русије глава насјекао,
1294 двије сабље на ћабу спремио,
1295 трећу бијах њијет учинио
1296 стио твоју погубити главу,
1297 па зар тако од бога суђено,
1298 добио си и савезо руке.
1299 Умори ме како ти је драго!« 
1300 Онда краље тихо говораше:
1301 »Вјерна слуго, тавничаре Ђоко,
1302 поведи га у ледну тавницу
1303 код невјере Приморац Илије,
1304 приведи га мрамору камену,
1305 опаши му ланац гвожђе тешко
1306 штоно тегли седамдесет ока,
1307 у мрамор ћеш алку заковати,
1308 па му прикуј уз таван табане,
1309 састави му до Илије руке,
1310 навали му халку око врата
1311 од шездесет и оке четири.« 
1312 Оде Ђоко, одведе Халила,
1313 уведе га у ледну тавницу.
1314 Када Халил на тавничка врата,
1315 онда викну грлом и авазом:
1316 »Е, мој брате, Приморац Илија,
1317 на каке си јаде допануо!« 
1318 На то му се насмија Илија:
1319 »Давор побро, Мујагин Халиле,
1320 дарови су једни обојици!« 
1321 Уведоше Мујина Халила,
1322 приведоше мрамору камену,
1323 опаса му синџир алку тешку,
1324 од осамдесет и оке четири,
1325 у мрамор је камен заковаше,
1326 прикова му табан за таване,
1327 састави му до Илије руке,
1328 па му на врат халку натурише,
1329 од шездесет и оке четири,
1330 па притвори на тавницу врата.
1331 Када треће јутро освануло,
1332 подиже се од Измира краље
1333 и он сиђе тавници на врата:
1334 »Добро јутро, Мујагин Халиле!
1335 Је л’ т’ обична кућа вијечница,
1336 је л’ ти тешко гвожђе око паса?« 
1337 И Халил му тихо бесјеђаше:
1338 »Добро јутро, од Измира краље!
1339 Обична је кућа вијечница,
1340 није тешко гвозђе око паса,
1341 ал’ нам криво од зулума твога.
1342 И прије су тавничари били,
1343 тавновали по двадест година,
1344 ал’ им није твог зулума било.
1345 Свако јутро зиндан отварали,
1346 и напоље сужње изводили,
1347 божјега се сунца огријали.
1348 А ти држиш три бијела дана,
1349 нити знамо када ноћца прође,
1350 нити знамо кад нам данак дође,
1351 уморићеш обадва јунака,
1352 али чекај тексирата тешка!« 
1353 И то краља изједе срамота,
1354 па се кули на бојеве врати
1355 па дозива Ђоку тавничара:
1356 »Иди, Ђоко, до тавнице сиђи,
1357 из табана вади паламаре,
1358 а из руку клине од челика,
1359 отпасуј им гвожђе од појаса
1360 и скини им халке око врата,
1361 извед’те их на моју авлију
1362 нек се грију на авлији сунца.« 
1363 Одма Ђоко до тавнице сиђе,
1364 из табана вади паламаре.
1365 Љуто писну Приморац Илија,
1366 из тавнице гласовито виче:
1367 »Душманине, од Измира краље,
1368 јер ти моју не сијечеш главу,
1369 већ ме мориш, умријет не могу?!« 
1370 На њег Халил грчки говораше:
1371 »Давор побро, Приморац Илија,
1372 тврђи јунак од сваког камена,
1373 немој срдит од Измира краља,
1374 једа бога и бахта старога
1375 не будемо дуго оковани!« 
1376 А Илија њему одговара:
1377 »Камен брате, никад до вијека!« 
1378 Докле Ђоко до Халила дође,
1379 кад потеже паламаре љуте,
1380 вид’ Халила, жалосна му мајка,
1381 колико му тврдо души било,
1382 из губица крвца удараше,
1383 али срцу дикат учинио,
1384 не пушћаје сеса ни аваза.
1385 Изиђоше на мермер-авлију.
1386 Пошетале Измирке дјевојке,
1387 сеир чине од Турске Турчина,
1388 и Тихана краља измирскога.
1389 Па дјевојка тихо говораше:
1390 »О Турчине, стари душманине,
1391 је л’ т’ обична кућа вијечница
1392 и студена вода до кољена,
1393 и родбина змије и акрепи,
1394 и студени на ноге синџири,
1395 кроз табане тврди паламари?« 
1396 Онда Халил тихо говораше:
1397 »Ти Латинко, госпоцка дјевојко,
1398 обична је кућа вијечница,
1399 и студена вода до кољена,
1400 и по води змије фамилија,
1401 и на ноге ланци оковани,
1402 и кроз ноге тврди паламари,
1403 али ми је срцу дојадило,
1404 тежак сте ми зулум учињели,
1405 што се перу у мутваку суди,
1406 те се мени шљева око врата,
1407 у томе ћу болест задобити!
1408 Е Тихана, госпоцка дјевојко,
1409 ил’ ме чари ил’ ме посијеци,
1410 ил’ ја више трпјети не могу!« 
1411 Онда цура њему говорила:
1412 »О Халиле, змијо од Турака,
1413 ако ћеш ми вјеру заложити
1414 да се нигда више вратит нећеш
1415 до државе господара мога
1416 ни чинити штете ни жалости,
1417 ја ћу украст од тавнице кључе,
1418 када ноћи половина прође,
1419 отворићу на тавници врата,
1420 од тебе ћу гвозђе отурити,
1421 извешћу ти бијесна Ђогата,
1422 провест ћу те на градску капију,
1423 бјежи, болан, сентом и свијетом
1424 нећеш л’ своје кости изнијети,
1425 јазук ти је младу погинути.« 
1426 Онда Халил цури проговара:
1427 »Еј Тихана, госпоцка дјевојко,
1428 за то ти се оклињати нећу
1429 да се вратит до Измира нећу
1430 око твога лица бијелога.
1431 За тобом ми срце испуцало;
1432 ил’ се, Халил, с тобом оженити
1433 ил’ ми овди кости иструнути.« 
1434 Онда цура тихо говорила:
1435 »О Турчине, кујино копиле,
1436 сваком ћу те смрти уморити!« 
1437 Па подвикну Ђоку тавничара,
1438 па га води у ледну тавницу.
1439 Поведе га у ледену тавницу;
1440 онда Халил тихо бесјеђаше:
1441 »О дјевојко, изјели те вуци,
1442 ил’ те моји поштетили зуби,
1443 је л’ ти жао, жалосна ти мајка,
1444 на таке ме муке ударити?« 
1445 Па кад дође у ледну тавницу,
1446 онда Ђоки тихо говораше:
1447 »Тавничару, мој брате по богу,
1448 донеси ми бијеле хартије!« 
1449 Онда Ђоко за братимство прими,
1450 из потаје књиге донесаше.
1451 Онда Халил ноже прифатио,
1452 из њедара ноже потајнике,
1453 па бијело лице оштетио,
1454 по своме се лицу обрезује
1455 од образа крви наточио,
1456 својом крви књигу начинио.
1457 Књигу пише а тихо говори:
1458 »Еј мој брате, од Кладуше Мујо,
1459 надајте се сунцу и мјесецу,
1460 а Халила нигда за вијека.
1461 А да ти се, брате, нагледати
1462 на каке сам јаде ударио,
1463 како ме је краље запазио,
1464 у тавници шиљте поставио,
1465 хладну воду од четири педља,
1466 кумпанију с ким ћу пити пиво:
1467 љуте змије, још љући акрепи;
1468 још ми дао шећерли колаче,
1469 кроз табане љуте паламаре,
1470 а на руке меке рукавице,
1471 по дувару руке разапете.« 
1472 Па на књигу печат ударио,
1473 тавничару лијепо говораше:
1474 »Тавничару, мој брате по богу,
1475 оправи ми књигу на Крајину
1476 израд бога и бијела свијета.« 
1477 Влаш бјеше, за бога хајаше
1478 и тврдо му држи побратимство.
1479 Од Халила књигу дофатио
1480 па се плацу и пијацу махну,
1481 Митодију Бугарина нађе:
1482 одведе га крају на сокаке,
1483 да га не би нико опазио,
1484 па му даде дванаест дуката,
1485 и даде му лист књиге бијеле.
1486 Још му Ђоко вако говораше:
1487 »Митодија, лахак Бугарине,
1488 ево теби дванаест дуката,
1489 вјерно књигу носи на Крајину,
1490 нити спавај нити се одмарај.
1491 Кад Крајини и Турћији дођеш,
1492 тражи кулу кладушког сердара,
1493 не дај књиге од руке до руке,
1494 већ у руке буљубаши Муји.« 
1495 Кад Бугарче књигу прифатило,
1496 па ту књигу у мантије баци
1497 па Измиру на капију прође.
1498 Већ одлеће сентом и свијетом,
1499 све пролази бијеле градове
1500 док изиђе на границу нову,
1501 на тромеђу прегази границу,
1502 па низ турску земљу ударио,
1503 куд год иде, до Кладуше сиђе.
1504 У добар је вакат долазио:
1505 бијаху се Турци окупили,
1506 тридест ага један до другога,
1507 састали се, скупа пију вино,
1508 и међу њих буљубаша Мујо,
1509 када паде лахко књигоношче.
1510 Како дође, добро јутро викну
1511 и сви Турци здрављем прифатили
1512 а Бугарче тихо проговара:
1513 »О бога вам, Турци и господо,
1514 које кула буљубаше Мује,
1515 је ли дома буљубаша Мујо?« 
1516 Онда аге редом говориле:
1517 »Добро си га наша, Бугарине!« 
1518 Па ту Мују поименке кажу.
1519 Бугар књигу вади из џепова,
1520 трипут му се смирно поклонио,
1521 док Мујиној руци долетио,
1522 и ситну му книгу дофатио.
1523 Када Мујо књигу прифатио,
1524 књигу штије црнијем очима,
1525 књигу штије, грозне сузе лије.
1526 Пола књиге био проучио,
1527 половину сузам потопио,
1528 па по томе ријеч говорио:
1529 »Авај мене до бога милога,
1530 еј, Халиле, сам те бог убио,
1531 је ли теби Мујо говорио:
1532 прођ’ се врага, не ћерај му трага,
1533 прођ’ се хода до Измира града,
1534 туди нигда не долазе Турци!
1535 Алај, браћо, великије јада,
1536 виђ’те књигу од Халила мога!
1537 На каке је патње ударио,
1538 да устане цијела Крајина,
1539 сад га не би могли избавити,
1540 нит му итко може помогнути,
1541 изван бога и цара једнога.
1542 Ал’ се моје срце сажалило,
1543 ићи хоћу, знадем доћи нећу.« 
1544 Златном чашом од тле ударио,
1545 па отален на ноге скочио
1546 па га ето до бијеле куле.
1547 Халилова опреми Малина,
1548 а маџарске обуче хаљине,
1549 и над очи шкњу натурио,
1550 око врата колијер од злата,
1551 и на прса три крста од злата.
1552 Око себе опасује гују,
1553 у џепове пушке потајнице,
1554 па Малину на авлију сиђе.
1555 Онда Мујо ријеч говораше:
1556 »Вјерна моја на пенџеру љубо,
1557 вич’ Хајкуну, своју заовицу,
1558 узм’ Омера, јединика сина,
1559 изиђите кули на бојеве,
1560 па пазите на четири стране,
1561 да не сиђу Власи низ планину,
1562 да нам танку не припале кулу.« 
1563 Јаши коња, сузе пролијева,
1564 али лахко Мујо проговара:
1565 »Збогом остај од камена куло,
1566 сачекаћеш Мују и Халила,
1567 ал’ их нигда дочекати нећеш!« 
1568 Па низ поље навали Малина,
1569 пређе поље и горе зелене
1570 докле сиђе у Приморје равно.
1571 Опази га Илијина љуба
1572 па далеко пред њег излећела.
1573 Али тужи ко под каменом гуја:
1574 »Брате Мујо, ако бога знадеш,
1575 ти у зо час оправи Халила,
1576 и одведе господара мога,
1577 обадва су тамо останула.
1578 Ја остадо удовица млада,
1579 и два сина оба сиротана.« 
1580 Онда Мујо тихо говораше:
1581 »Посестримо, Илијина љубо,
1582 једа бога и бахта старога,
1583 сад је Мујо кости подигнуо,
1584 ил’ Илију твога избавити
1585 ил’ врагови брке почупати!
1586 Ако било од бога суђено
1587 те ја њиха не затекнем живе,
1588 већ обадва биду уморили,
1589 ни опет те заборавит нећу;
1590 повешћу те на турску Крајину,
1591 и та твоја два милосна сина,
1592 танку ћу ти начинити кулу,
1593 порад моје, не гору од моје.
1594 Има Мујо стотину кметова,
1595 пола ћу ти кмета поклонити.
1596 Сретна била до вијека твога,
1597 порад хатра побратима мога!« 
1598 У том збору кули долазио,
1599 и ноћише, лијепо им било.
1600 На јутро је боље поранио.
1601 Хода Мујо од града до града,
1602 куд год иде, до Измира сиђе
1603 и измирско поље прегазио.
1604 Кад Измиру паде на капију,
1605 и удари у ломне сокаке,
1606 докле паде до пјане механе.
1607 Пред механом расједе Малина
1608 и ето га у пјану пивницу,
1609 и ту сједи тридест мартолоза.
1610 Како паде, божју помоћ виче,
1611 мартолози здрављем прифатише,
1612 широко му мјесто начинише,
1613 пуном чашом вина ударише.
1614 Вино пише док се напојише,
1615 и по том их данак оставио,
1616 тавна ноћца на земљу пала.
1617 Ту ноћише и лијепо им било.
1618 А на јутру боље поранише.
1619 Сву ноћ ага заспат не могаше,
1620 нити спава нити сна имаде.
1621 Док је зора лице помолила
1622 и цијели свијет опасала,
1623 и по томе сунце огријало,
1624 Мујо скочи од земље на ноге
1625 и изиђе у ситне сокаке.
1626 Па он хода ситнијем сокаком,
1627 поред краљске куле налазио,
1628 на велико чудо ударио:
1629 сви сокаци силе напуњени
1630 и све лети до банове куле.
1631 Онда Мујо тихо бесјеђаше:
1632 »Како чудо код краљеве куле
1633 те се тако народ окупио?« 
1634 А Маџари Муји говораху:
1635 »О Маџаре, од земље маџарске,
1636 добили смо од Турћије Турке,
1637 па их краље држи у зиндану.
1638 На јутро их води на авлију,
1639 виде’ сунца и бијела свјета,
1640 па идемо, Турчина гледамо.« 
1641 Кад то Мујо зачу лакрдију,
1642 и он пође ситнијем сокаком,
1643 кроз велики свијет пролазио
1644 докле дође до краљеве куле.
1645 Прек авлије очи претурио,
1646 кад погледа у краљску авлију,
1647 док опази побратима свога,
1648 побратима Приморац Илију,
1649 и код њега својега Халила,
1650 кад Илија сјетно невесело,
1651 све прољева сузе од очију,
1652 а Халил му тихо говораше:
1653 »Побратиме, Приморац Илија,
1654 што си ми се тако окахрио,
1655 вјера моја и не убила ме,
1656 ја сам ноћас добар сан видио
1657 у тавници на хладну камењу,
1658 ђе се прамен магле заподио
1659 од запада ђе с’ одмара сунце,
1660 примаче се до Измира близу,
1661 па из магле соко излетио,
1662 и Измиру паде на капију.
1663 Тамам соко до капије дође,
1664 ведро бјеше па се наоблачи,
1665 из облака муње полећеше
1666 на сокола су четири стране,
1667 соколове перке изгореше
1668 и танке му ноге саломише.
1669 Па сам ти се, побро, препануо,
1670 могу врази Мују донијети,
1671 па га могу силе потпазити
1672 жалосне му кости осужњити.« 
1673 Он с Илијом турски говораше,
1674 а мишљаше нико не знаваше,
1675 а то слуша Шмањо капетане.
1676 Влаше много по служби ходило
1677 и служило по Крајини Турке,
1678 па је турски језик изучило,
1679 па разуми што Халил говори,
1680 већ Халилу тихо говораше:
1681 »Копиљане, Мујагин Халиле,
1682 сањање ти помоћи не може,
1683 камен ће ти Мујо помогнути.
1684 Тавнова си, разумио ниси:
1685 подигле се двије бановине,
1686 на Крајину вашу удариле,
1687 сву Крајину вашу погазиле,
1688 твоју танку кулу запалили,
1689 погубили твојега сердара,
1690 заклали му Омерицу сина,
1691 заробили вијерницу љубу.« 
1692 Па дофати плетену канџију,
1693 од три пуца од сува олова,
1694 по плећима удара Халила.
1695 Колико га лахко удараше,
1696 до црне га земље савијаше.
1697 А Халил му тихо говораше:
1698 »Копиљане, Шмањо капетане,
1699 не удри ме, гром те удраио
1700 од мог брата буљубаше Мује!« 
1701 Кад те јаде Мујо опазио,
1702 нут од бога велике несреће,
1703 срце сабор учињет не мере
1704 да начека вакат ратовати.
1705 До срца му жалост долазила,
1706 нејма када на авлинска врата,
1707 већ прескочи краљеву авлију,
1708 одлеће му из рамена рука,
1709 а полеће крива аламанка,
1710 па поздравља Шмању капетана:
1711 »Копиљане, Шмањо капетане,
1712 зашто лажеш а право не кажеш?!
1713 Још Крајина није прифаћена,
1714 још нијесте погубили Мују.
1715 Данас ћу се с тобом поздравити.« 
1716 Од себе га ћордом удараше,
1717 на дохвату, про десном рамену,
1718 двије поле пале на авлију.
1719 Аман боже, чуда великога,
1720 како сила Мују опазила,
1721 стаде њиска на Измир топова,
1722 ударише зиле и борије,
1723 бијеле се кршље отворише,
1724 у сокаке војска напунита.
1725 Око танке куле опколише,
1726 напунише цијелу авлију,
1727 сулећеше су стране четири.
1728 Кад то видје буљубаша Мујо,
1729 себе брани, по авлији хода,
1730 бије пушка ко од неба крупа.
1731 Кад кроз маглу Мујо прогледао,
1732 што је магла од брзога праха
1733 док опази измирскога краља,
1734 кроз авлију бјежи на капију,
1735 па га Мујо кроз авлију зајми,
1736 уграби му на капију краље.
1737 На дохвату Мујо удараше,
1738 хотијаше достигнути краља.
1739 Не достиже краља измирскога,
1740 по челикли удари капији.
1741 Код сердара лоша срећа била,
1742 ту надвоје саломио ћорду.
1743 Кад опази влашка њемадија,
1744 навалише да савежу руке.
1745 Све се Мујо по авлији брани,
1746 отура их голијем шакама.
1747 Док му двије савезаше руке,
1748 четверици очи извадио,
1749 а тројицу здрави удавио.
1750 Кад бијеле савезаше руке
1751 од лаката таман до ноката,
1752 за челикли врата привезаше.
1753 Онда краље вику учинио:
1754 »Водите га у ледну тавницу,
1755 код Халила брата рођенога
1756 у студен га камен закивајте,
1757 натурајте синџир гвожђе тешко,
1758 растурте му по дувару руке
1759 што је био дикат учинио
1760 да ми русу посијече главу.« 
1761 Кад то зачу Ђоко тавничаре,
1762 агу Мују воде у тавницу,
1763 у студен га камен закиваше
1764 а на врат му алку натурише
1765 од шездесет и оке четири.
1766 И то стаде три бијела дана.
1767 Једно јутро краље поранио
1768 па окупи своје поглаваре,
1769 па им краље тихо бесјеђаше:
1770 »Јесте л’ чули, моје дуке златне,
1771 сад шта ћемо радит од Турака?« 
1772 Сваки шути ништа не говори.
1773 Проговара Петар генерале:
1774 »Господаре, од Измира краље,
1775 у зо час си добавио Турке
1776 и тавницу с њима напунио
1777 а оба си брата саставио,
1778 двије змије, до двије Хрњице.
1779 Зар не знадеш, да те јади знаду,
1780 љуће гује у Турака нема
1781 него братац Мујо са Халилом,
1782 оба ће те преварити, краље,
1783 студено ти гвожђе изломити,
1784 а ледену прокопат тавницу,
1785 побјећи ти из тавнице Турци,
1786 већ растави Мују од Халила.« 
1787 Кад то зачу од Измира краље,
1788 па се на то каил учинио,
1789 из тавнице изведе Халила,
1790 претури га у земљу Малтију,
1791 у Малтију земљу просторију,
1792 ђе се ћурти и аџеми легу.
1793 »Побратиме, од Малтије бану,
1794 ето сам ти пешкеш оправио,
1795 добра роба од турске Крајине,
1796 љуту змију Мујина Халила.« 
1797 У Малтију оправи Халила,
1798 агу Мују себи оставио.
1799 И то стаде за мало земана,
1800 за пуније дванаест година
1801 докле Муји утужи тавница.
1802 Редом цвиле у тавници сужњи.
1803 Једно јутро Мујо поранио,
1804 са сужњима Мујо говораше:
1805 »Е ви сужњи, моји невољници,
1806 јер цвилите јутром и вечером?
1807 Ником нема ни седан година
1808 откако сте кости осужњили.
1809 А како би ваше срце било
1810 да ст’ у ледни зиндан допанули
1811 ко жалостан од Кладуше Мујо.
1812 За пуније дванаест година
1813 нијесам се ватре огријао,
1814 а камоли хљеба нахранио,
1815 ја жалостан пива напојио,
1816 већ ме пате муком свакојаком,
1817 ал’ се назор умријет не мере,
1818 прије вакта и суђена дана.
1819 Давно би му душа испанула,
1820 већ се мени срећа догодила:
1821 и жалосна Бегова Бегзада,
1822 и краљева Тихана дјевојка.
1823 Све се моли краљевој дјевојци,
1824 те ми даје хљеба бијелога.
1825 Од глади ме уморит не могу,
1826 ал’ тавница пуста одољела
1827 јуначки ми живот извадила,
1828 није шала ни дванаест дана
1829 не виђети сунца ни мјесеца,
1830 а деила дванаест година.
1831 Већ ми гвозђе кости прекинуло.« 
1832 Па процвили у тавници Мујо,
1833 Мујо цмили јутром и вечером,
1834 док се силно досадило краљу.
1835 Једно јутро краље поранио,
1836 већ мавлуту на рамена баци,
1837 од тавнице кључе дофатио,
1838 и ето га низ бијелу кулу.
1839 Од тавнице капак отворио
1840 сужњевима добро јутро виче.
1841 Сви сужњеви здрављем прифатили,
1842 Мујо шути, ништа не говори,
1843 и силан му краље проговара:
1844 »Стари Мујо, змијо од Турака,
1845 и шта ти је у мојој тавници,
1846 већ шта ти је, Мујо, нестануло,
1847 или пива или хљеба била,
1848 ил’ дебела за мезета меса?« 
1849 Онда Мујо краљу бесјеђаше:
1850 »Јадан краље, гријешна ти душа,
1851 кака пива, кака ли једива,
1852 како тако мореш говорити!
1853 Како си ме краље заробио,
1854 нијеси ме хљеба нахранио
1855 а камоли пива напојио.
1856 Трећи данак кору хлеба тучем
1857 ет’ четврти сузу воде смрчем
1858 да ми јадну душа не изиђе.
1859 Ни то ми се не би досадило,
1860 да сам био још дванајст година
1861 не би теби силно процмилио
1862 кад би моје кости иструнуле,
1863 већ несретна вода одољела,
1864 што увијек држи до кољена.
1865 Аман, краље, за синовско здравље,
1866 ил’ ме пушћај ил’ ме посијеци,
1867 или мени кажи дуговање,
1868 могу ли ти паре саставити,
1869 и тешка се дуга одужити?« 
1870 Онда краље Муји проговара:
1871 »Стари Мујо, душманине стари,
1872 де изиђи на тавничка врата,
1873 па погледај по Измиру граду,
1874 добро види по Измиру куле,
1875 коју видиш понајвишу кулу,
1876 да је пуну преспеш дукатима,
1877 за паре те не би испустио.
1878 Већ сам чуо ђе казују људи,
1879 сестру добру имаш на Крајини,
1880 сестру твоју јадижар Ајкуну.
1881 Ако ти је дотужио души
1882 тавновати у мојој тавници,
1883 пиши Мујо лист књиге бијеле,
1884 шаљи књигу на турску Крајину,
1885 нек ти сестра на размјену дође.« 
1886 Онда Мујо краљу говораше:
1887 »Јадан краље, немој говорити,
1888 како ће ми сестра долазити
1889 кад је скоро куга залазила,
1890 низ Крајину махом поморила,
1891 раздвојила и старо и младо,
1892 белћими је кули долазила
1893 и жалосну Ајку уморила.
1894 Ал’ донеси перо и артију
1895 да начиним књигу по кољену,
1896 да позовем сестру у размјену.« 
1897 И то краље једва дочекао.
1898 Из тавнице изведоше Муја,
1899 изведе га на бијелу кулу,
1900 бијела га хљеба наранио
1901 и црвена вина напојио.
1902 Па принесе перо и артије,
1903 па он књигу по кољену пише.
1904 А у књизи Мујо говораше:
1905 »Сестро Ајко, драгша од очију,
1906 је л’ ти срце брата пожељело,
1907 брата ниси очима виђела
1908 за тужније дванаест година,
1909 тавница ми живот извадила.
1910 Ако си ме, сестро, пожељела
1911 па ме желиш очима виђети,
1912 спреми себе на турску Крајину,
1913 па ти ајде брату на размјену.« 
1914 Па ту књигу на Крајину спреми.
1915 Оде књига сентом и свијетом,
1916 куд год иде, на Кладушу дође.
1917 На авлији алком удараше,
1918 док опази сестра Хрњичина.
1919 Па дјевојка из аваза виче:
1920 »Шта, ко куца на авлинска врата?
1921 Овди није курва с курварима,
1922 већ Ајкуна сестра Хрњичина.
1923 Ја ако сам сиротна остала,
1924 оца немам, а матере немам,
1925 оба брата у каурске руке,
1926 опет нисам образ осрамила.« 
1927 Док се Влаше са авлије јави:
1928 »Еј Ајкуна, госпоцка дјевојко,
1929 курвара ти на авлији нема,
1930 већ те тражи књига од сердара.
1931 Сиђи, узми књигу на авлију.« 
1932 Онда цура на авлију сиђе,
1933 па челикли канат отворила,
1934 десном руком лице заклањаше,
1935 а лијевом књигу прифаћаше.
1936 Чита цура књигу на авлију,
1937 пола књиге била проучила,
1938 половину сузом покапала,
1939 па овако цура говораше:
1940 »Чекај мало, влашка књигоношо!« 
1941 Па се цура уз бојеве врати,
1942 па прифати перо и артију,
1943 другу књигу брату начињела,
1944 а у књизи тихо говорила:
1945 »Еј, мој брате, жељо моја жива,
1946 одвише те сестра пожељела.
1947 Од жеље је и жалости тешке
1948 жалосно ми срце испуцало,
1949 ал’ тако ми свега на свијету,
1950 још да будеш дванаест година
1951 кад те никад не би ни видјела
1952 ја те, брате, промјенити нећу,
1953 а доћи ти на размјену нећу.« 
1954 Па ту књигу снесе на авлију,
1955 и извади два златна дуката,
1956 па дарова влашку књигоношу.
1957 И Влаше се натраг повраћаше.
1958 Куд год иде, до Измира сиђе,
1959 даде књигу буљубаши Муји.
1960 Када Мујо књигу превидио,
1961 од краља је сакрити шћаваше.
1962 И ту књигу под кољено баци,
1963 опази је од Измира краље,
1964 па се краље бјеше досјетио,
1965 па подвикну Ђоку тавничара:
1966 »Вод’ душмана у ледну тавницу!« 
1967 Онда Мујо краљу говорио:
1968 »Аман, краље, за синовско здравље,
1969 не води ме у ледну тавницу,
1970 прије сам се ја шалио, краље,
1971 испод шале књигу начинио.
1972 Сад ћу књигу из истине писат.« 
1973 Онда краље поврати сердара,
1974 додаде му перо и хартију.
1975 Мујо пише низ књигу бесједу,
1976 а у књизи вако бесјеђаше:
1977 »Вјерна љубо, драгша од очију,
1978 немој старат на бијелој кули,
1979 удаји се, жалосна ти мајка,
1980 само пази, рад хатора мога,
1981 не остави Омерицу сина.
1982 Дохрани ми момка до оружја.
1983 Стара моја на оџаку мајко,
1984 ти се надај сунца и мјесеца,
1985 синовима нигда за вијека.
1986 Продај стара луке и чифлуке,
1987 те састави на камаре благо,
1988 те се храни и ода зла брани,
1989 до смрти се можеш дохранити.
1990 Сестро Ајко, шинула те муња,
1991 у зо час се лијепа родила,
1992 ти се куни дрвљем и камењем,
1993 и јаркијем сунцем и мјесецем,
1994 браћом немој нигда за вијека.
1995 Удаји се, муштерију тражи,
1996 немој брату образ окопати.
1997 Гледај, сестро, од соја јунака,
1998 не би л’ био срца јуначкога,
1999 неће л’ брата избавити твога.« 
2000 И краље му књигоношу нађе,
2001 спреми књигу сенту на Крајину,
2002 оде књига земљом и свијетом,
2003 куд год иде, до Кладуше сиђе,
2004 до бијеле куле сердарове,
2005 па задрма халком на вратима.
2006 Опази га сестра Хрњичина,
2007 сиђе цура на авлинска врата,
2008 десном руком канат отворила,
2009 те каурску књигу прифатила.
2010 Књигу чита, сузе пролијева,
2011 па овако цура изговара:
2012 »Тужна ти сам, кукавица сиња,
2013 не даду ми сиротоват младој,
2014 да с’ удајем прије вакта свога!« 
2015 Па начини књигу по кољену,
2016 а у књизи цура проговара:
2017 »Халил-ага, госпоцко кољено
2018 из Удбине питоме паланке,
2019 купи свате, ајде по дјевојку!« 
2020 И ту књигу на Удбину спреми.
2021 Кад та књига на Удбину сиде,
2022 како сиде лахко књигоношче,
2023 па закуца алком на вратима,
2024 Халил-ага алку опазио,
2025 бијаше се ага догодио
2026 на авлији авдест узимаше,
2027 а у томе врата отвараше.
2028 Кад упаде лахко књигоношче,
2029 из њедара књигу извадио,
2030 Халил-аги на авлију дође.
2031 На авлији врата отвараше,
2032 књигоноша бога натураше,
2033 и ситну му књигу додаваше.
2034 Узе учит књигу на авлију.
2035 Како виђе шта му књига каже,
2036 одвише се рахат учинио,
2037 па се дере грлом на авлију:
2038 »Хусејине, мој миосан сине,
2039 данас ће те бабо оженити
2040 оклен ме је срце понијело,
2041 и оклен сам прије помислио,
2042 од бијеле куле Хрњичине,
2043 баш Ајкуном, сестром Хрњичином.« 
2044 Газија се на одају врати,
2045 па се дере грлом бијелијем:
2046 »Тодорица, моја вјерна слуго,
2047 иди брже у топле подруме,
2048 ти опреми бијесна алата,
2049 да ми носиш књигу низ Крајину,
2050 да купимо у киту сватове.« 
2051 Ага рече, никад не порече!
2052 Неколике књиге начинио.
2053 Тодор био спремио алата,
2054 и од аге књигу прифатио,
2055 и однесе књигу низ Крајину.
2056 То прођоше неколико дана,
2057 доклен ага окупи сватове,
2058 и он главом у сватове пође,
2059 од Удбине покрену сватове.
2060 Докле сиђе на ески Крајину
2061 под бијелу Хрњичину кулу,
2062 опази их Хрњичина мајка,
2063 па старица соја госпоцкога
2064 у жалости дикат учињела,
2065 пред сватове јафту истурила,
2066 па растури свате на конаке,
2067 по тројицу и по четворицу,
2068 по петину, махом деветину,
2069 нек је љепше коњу и јунаку.
2070 И ноћише, лијепо им било.
2071 И на јутро боље поранише,
2072 спремише се свати и дјевојка,
2073 од Кладуше цуру поведоше,
2074 и сиђоше на Удбину равну
2075 до бијеле куле Халил-аге.
2076 И на кулу цуру изведоше,
2077 а сватове у поље зелено.
2078 Већ у њихе адет таки бјеше,
2079 ту саставе момка и дјевојку.
2080 Уведоше млада Хусејина,
2081 пође момак до дјевојке близо
2082 да јој скине пули дувак златан.
2083 Када Хусо до дјевојке дође,
2084 ал’ Ајкуна сузе прољеваше,
2085 златан дувак сузам утопила,
2086 па јој Хусо тихо говораше:
2087 »Ти Ајкуна, сестро Хрњичина,
2088 што си дувак сузом оквасила?« 
2089 Онда цура тихо говораше:
2090 »Хусејине, мио ђувегија,
2091 како сузе прољевати нећу,
2092 ја, ако сам сиротна дјевојка,
2093 оца немам а матере немам,
2094 оба брата у каурске руке,
2095 ја се нисам млада преварила
2096 што се хљеба охранит не могу,
2097 нит сам оца собом понудила,
2098 на твоје се лице преварила,
2099 изван сам се млада преварила.
2100 Ја сам чула ђе говоре људи
2101 ђе с’ одвише соја јуначкога,
2102 не би ли те срце понијело,
2103 израд бога и лица мојега,
2104 не би л’ брата избавио мога?« 
2105 Кад то зачу нејак Хусејине,
2106 велика га изједе срамота.
2107 До дјевојке близу долазио,
2108 пољуби је и два и три пута,
2109 да ко броји, би и више било.
2110 »Ето, Златка, потпуно вјенчање.
2111 Сада слушај шта ћу говорити,
2112 тврђа вјера од сваког камена:
2113 ил’ ја брата свога избавити
2114 ил’ ме никад ни видјети нећеш!« 
2115 Скочи момак ко да не сјеђаше
2116 па на тјело тура одијело,
2117 и прикити свијетло оружје,
2118 и прифати копље костоломно
2119 па алату у подруме сиде.
2120 Из подрума изведе алата,
2121 алату се на сриједу баци,
2122 право оде низ поље зелено.
2123 Докле сабах зора ударила,
2124 бјеше јарко сунце огријало,
2125 чека ага из ђердека сина.
2126 Велика га изједе срамота
2127 па у ђердек ногом удараше:
2128 »Хусејине, мој рођени сине,
2129 у зо час те бабо оженио,
2130 зашто си ме јутрос оставио,
2131 ет’ изишло на кушлуке сунце
2132 тебе, сине, из ђердека нема.« 
2133 Па у врата ногом ударио,
2134 од одаје одлећеше врата.
2135 Кад погледа, кад сама дјевојка,
2136 и одвише цура невесела,
2137 све прољева сузе од очију.
2138 Халил-ага тихо говораше:
2139 »Мила снахо, добре среће била,
2140 што с’ одвише тако невесела,
2141 камо мени мој једини сине?« 
2142 А дјевојка раменима згиба,
2143 из постеље тихо проговара:
2144 »О мој бабо, старац Халил-ага,
2145 ја о’ стида говорити не могу,
2146 али ваља, бити ми не може,
2147 ја за Хусе знавати не мога.
2148 Ноћас бјеше ноћи половина,
2149 он опреми себе и алата,
2150 прикитио силах и оружје,
2151 прифатио копље костоломно,
2152 на авлији посједе алата,
2153 он побјеже низ поље зелено.« 
2154 Халил-ага онда говораше:
2155 »Авај мене до бога милога,
2156 то је ошо до Измира града!« 
2157 Па се врати уз бијелу кулу
2158 кукајући, сузе љевајући.
2159 Сад да видиш сина Хусејина!
2160 Кад зелено поље прогазио
2161 на дуљину двије, три планине,
2162 и допаде у Јастреб-планину,
2163 низ Јастребу окрену алата.
2164 Нешто му се даде погледати,
2165 око пута с обадвије стране
2166 док опази кикаво Латинче,
2167 под јелику, у гору зелену.
2168 Велики га санак оборио
2169 и књига му вири из њедара.
2170 Он расједе бијесна алата,
2171 из њедара књигу извадио.
2172 Кад пречита књигу у планини,
2173 када књига из Измира града,
2174 од Марије бербер-удовице.
2175 У Измиру књигу направила,
2176 па је у књизи тихо говорила:
2177 »Еј, Крајино, крвава хаљино,
2178 јазук вама и наму вашему,
2179 кажете се од боја јунаци,
2180 а у васке не има јунака,
2181 у васке су крила саломљена
2182 за пуније дванаест година.
2183 Ја сам луда једна женска глава,
2184 кроз толико бих се сигурала
2185 од душмана роба избавила.
2186 Ви имате име од јунаштва
2187 ал’ немате срца јуначкога.
2188 Ако би вас срце забољело,
2189 па би рада Мују избавити,
2190 ја сам ето књигу начињела,
2191 из потаје вама оправила,
2192 ако би вас срце понијело
2193 сад би ласно Мују избавили,
2194 та наћете од боја јунака
2195 да састави неколико друга,
2196 врло мало, ама ваљастије,
2197 па по ноћи стану путовати.
2198 Добра вас је срећа послужила:
2199 у краља се срећа намјерила,
2200 јера храни два близника сина,
2201 на обадва напала грозница.
2202 Па је краље хабер налазио
2203 под зеленом гором Голубицом,
2204 ђе имаде вода љековита,
2205 оба сина и госпоју спрема
2206 до зелене горе Голубице
2207 и студене воде љековите,
2208 да их преспе водом из планине,
2209 не би ли их болест оставила.
2210 Кад би богдо срећа донијела,
2211 па би мога дјецу уграбити,
2212 онда би ти Мују избавити!« 
2213 Он ту књигу у џепове баци,
2214 кроз Јастребу окрену алата,
2215 оде право гори Голубици.
2216 Голубицу прегази планину
2217 и свуче се у лугове равне.
2218 У лугове укрио алата,
2219 па га прекри бугар-кабаницом,
2220 с обје стране до зелене траве.
2221 Рани коња три бијела дана.
2222 Кад четврто јутро освануло,
2223 стаде јека гором Голубицом.
2224 Нуто муке и невоље љуте,
2225 удовица другу начињела,
2226 хабер дала у турску Крајину
2227 израд бога и својега здравља.
2228 Скупили се Крајишници млади
2229 на буљуке иду низ планину,
2230 и силазе води у лугове,
2231 на свакоме маџар одијело.
2232 Око воде крај бијеле цркве,
2233 све на друштво трпез затурају.
2234 Око воде и бијеле цркве,
2235 отприје их Хусо опазио,
2236 па све хода и сеири дружину.
2237 Кад на једно друштво ударио,
2238 кад ту сједи неколико друга,
2239 и међу њих Глумац Осман-ага.
2240 Хусо прође, ни мукајет није.
2241 Кад на друго друштво ударио,
2242 кад ту сједи неколико друга
2243 и међу њих од Орашца Тале.
2244 Хаџу Тала попом начињели,
2245 растворио Тале календаре,
2246 па он њима тихо проговара:
2247 »Ђецо моја, живота ми мога,
2248 како моји календари кажу,
2249 биће данас смрада у лугове,
2250 око воде и бијеле цркве.« 
2251 Хусо гледа, ни мукајет није.
2252 Кад погледа крај бијеле цркве,
2253 док опази двоје Латинчади,
2254 ђе се с пуном плоском отимаху.
2255 То не било двоје Латинчади,
2256 већ то било до два побратима.
2257 Једно ти је Арнаут Османе,
2258 а други је Кунарић Омере.
2259 Они пазе низ лугове равне
2260 кад ће им се шићар помолити.
2261 Дока стаде јека уз лугове,
2262 док сребрене избише кочије,
2263 у кочију измирска краљица.
2264 Уз њу сједе два посовца сина,
2265 уз кочије пет стотин солдата
2266 што чувају кола и кочије.
2267 Па падоше до камене цркве,
2268 и на цркви отворише врата,
2269 па падоше води љековитој.
2270 Студеном се водом умиваху,
2271 у бијелу уљегоше цркву,
2272 молише се богу по закону.
2273 Кад службена звона искуцаше,
2274 онда госпа вику учињела.
2275 Прве дуке дјецу доватише,
2276 на студену воду донијеше,
2277 љековитом водом пресипаху.
2278 Кад то видје нејак Хусејине,
2279 до алата долази ајвана,
2280 па алату тихо говораше:
2281 »Еј, алате, моје добро драго,
2282 могу ли се у те поуздати,
2283 да изнесеш троје уз планину?« 
2284 Па му скиде бугар-кабаницу,
2285 а притеже на току кајасу,
2286 алату се баци на сриједу,
2287 до студене воде долазио,
2288 одлеће му иза кука рука,
2289 до студене воде допануо,
2290 и посјече двије дуке прве.
2291 Па дофати двоје дјеце младо,
2292 алату их у зобницу баци,
2293 па се пови по алату своме.
2294 Кад то била сила опазила,
2295 усу лунта ко од неба крупа,
2296 он побјеже уз гору зелену.
2297 Онда Тале тихо говораше:
2298 »Нуто муке и невоље љуте,
2299 ми мишљасмо да смо поранили,
2300 али други шићар задобише!
2301 Копилади, моји Крајишници,
2302 је ли попе вама говорио
2303 да ће бити смрада у лугове!« 
2304 Кулашу се на сриједу баци,
2305 до кочија доћера кулаша,
2306 па за руку докопа Латинку
2307 па је за се на кулаша баци,
2308 а с кулаша тихо проговара:
2309 »Копилади, моји Крајишници,
2310 сад се бранте ако вам ваљаде!« 
2311 Оде Тале брдом и планином.
2312 Алах боже немила састанка,
2313 сипа лунта ко из неба крупа,
2314 паде тама од неба до тала
2315 од брзога праха и олова,
2316 и од духе коњске и јуначке.
2317 Звека стоји оштрије сабаља,
2318 хрска стоји витије ребара,
2319 јека стоји љута рањеника.
2320 Ал’ се љута притрефи Крајина,
2321 низ лугове силу расћераше,
2322 око цркве шићар покупише.
2323 Вратише се брду уз планину,
2324 понијеше своје рањенике,
2325 изиђоше брду на границу.
2326 Ту нађоше дели Хусејина,
2327 вада коња крај танке јелике,
2328 плаши му се алат у планину
2329 јера плачу дјеца на алату.
2330 И отален кренуше дружину,
2331 и сиђоше сенту на Удбину,
2332 сваки иде свом бијелу двору.
2333 Хусо оде својој танкој кули.
2334 Далеко га отац опазио,
2335 па га срете у поље зелено.
2336 Кад опази двоје дјеце младе,
2337 знаде ─ дјеца измирскога краља,
2338 па се стари рахат учинио:
2339 »Ај, аферим, Хусејине сине,
2340 кад с’ старину своју поновио,
2341 свој Крајини срце отворио.« 
2342 Од алата дјецу дофатио,
2343 изнесе их на бијелу кулу,
2344 па истекар свадбу и весеље.
2345 Хусо љуби сестру Хрњичину.
2346 То прођоше три бијела дана,
2347 кад четврто јутро освануло
2348 док у поље ниче књигоношче,
2349 гологлаво преко поља скаче,
2350 и зелено поље погазио
2351 танкој кули Хусејина дође,
2352 па задрма халком на вратима.
2353 Опази га ага Халил-ага:
2354 »О мој сине дели Хусејине,
2355 ено дрма халка на вратима,
2356 сиђи, виђи ко је на вратима,
2357 ја бих реко да је књигоноша.« 
2358 Хусо спаде на авлинска врата,
2359 од авлије канат отворио
2360 док допаде лака књигоноша.
2361 Капу скида, под пазухо тура,
2362 врсну момку пољубио руку,
2363 на руци му књигу оставио.
2364 И кад Хусо књигу прифатио,
2365 из позара књигу извадио,
2366 књигу чита, на књигу се смије,
2367 јера књига од Измира града.
2368 Њему краље књигу оправио,
2369 и у књизи вако говорио:
2370 »О Турчине, дели Хусејине,
2371 ја те молим, за невољу љуту,
2372 немој моје дјеце превјерити,
2373 ја их немој глади напатити,
2374 ни госпоју у сокак гонити,
2375 да ми боса по сокаку хода,
2376 да јој сунце припаљује лице.
2377 Сада ишти колико ти драго!« 
2378 Онда Хусо перо прифатио,
2379 књигу пише, лахко говораше:
2380 »О ђидијо, од Измира краљу,
2381 нећу твоје дјеце превјерити,
2382 а нећу их глађом напатити,
2383 ранићу их медом и шећером,
2384 у мехку их свилу завијати,
2385 нећу госпе гонит у сокаке
2386 да ти боса по сокаку хода,
2387 да јој сунце припаљује лице.
2388 Ја ћу госпу у халват турити,
2389 најмићу јој двије послушкиње,
2390 а нећу ти паре ни динара,
2391 ето тамо буљубаша Мује
2392 ш њим се годи како ти је драго.« 
2393 Па ту књигу до Измира врати.
2394 Куд год иде, до Измира сиђе
2395 баш на руке краљу измирскоме.
2396 Када краље књигу дофатио,
2397 књигу штије, грозне сузе лије.
2398 Виком виче Ђоку тавничара:
2399 »Ид’ изведи из тавнице Муја!« 
2400 Ђоко оде, изведе сердара.
2401 Кад му краље ставио трпезу,
2402 дости пива а дости једива:
2403 »Де, Турчине, де живот поврати!« 
2404 Онда Муји тихо говораше:
2405 »Нека краље, зафаљујем лепо,
2406 ни у здравље твоје, ни сердара,
2407 већ јунака дели Хусејина,
2408 који ти је дјецу уграбио
2409 и госпоју главиту краљицу.« 
2410 Па сједоше те се напојише.
2411 Онда краље Муји говораше:
2412 »Ага Мујо, душманине стари,
2413 Хусо сишо, дјецу заграбио,
2414 сад је на те књигу оправио
2415 да се с тобом за откуп погађам.
2416 Шта ће бити за дјецу откупа?« 
2417 Онда Мујо краљу говорио:
2418 »Господару, много бити неће,
2419 нијеси ме заробио давно,
2420 истом има седам годин дана,
2421 што си ме добро издржаво:
2422 трећи данак кору хљеба туко
2423 а четврти сузу воде шмрко,
2424 назор мого умријети нисам!
2425 Сад откупа много бити неће:
2426 сто хиљада жутије дуката
2427 да начиним кулу и авлију,
2428 јер је кула моја опанула.
2429 И јагруза коња из подрума
2430 што га двапут јашеш на годину,
2431 кад у поље пођеш намастиру,
2432 и даћеш ми сабљу оковану
2433 што су коре од дуката жута,
2434 а кустура од мазије љуте,
2435 што јој балчак од алмаз-камена,
2436 на сриједи алај-камен драги,
2437 при њему се види вечерати,
2438 кроз по ноћи кад свијеће нема,
2439 ко у подне када грије сунце.
2440 Поврати ми гојена Халила
2441 из Малтије земље просторије
2442 штоно си га прије претурио,
2443 и даћеш ми Тихану дјевојку
2444 да оженим брата рођенога.« 
2445 Онда краље њему говораше:
2446 »Шути, Мујо, каменом ти стала,
2447 вјера моја и не убила ме,
2448 пара имам а броја им не знам,
2449 паре бих ти мого поклонити
2450 ђешће жалим бијесна јагрза
2451 израд моја два близника сина
2452 и госпоје, несретне краљице.
2453 И јагрза не браним ајвана,
2454 ал’ ти не дам сабље оковане,
2455 и Тихане моје милоснице,
2456 и Халила повратит не могу,
2457 па када их нигда видјет нећу,
2458 једном су их врази однијели.« 
2459 Онда Мујо чашу отурио,
2460 на биљарди на ноге скочио:
2461 »Ајде, краље, отварај тавницу,
2462 већ сам пусту кућу превикао,
2463 да тавнујем доклен ти је драго!« 
2464 Скочи Мујо низ одају пође,
2465 за њим краље брже полетио:
2466 »Стан’, Турчине, куће не видио,
2467 даћу пусту сабљу оковану,
2468 само не дам Тихану дјевојку,
2469 ни’ Халила могу повратити!« 
2470 Опет Мујо низ одају пође,
2471 виком виче: »Отворте тавницу!« 
2472 Њега краље фата за ручицу:
2473 »Стан’, Турчине, стари душманине,
2474 даћу цуру, згодила је муња,
2475 само брата повратит не могу!« 
2476 Онда Мујо краљу говорио:
2477 »Господаре од Измира краље,
2478 слушај добро што ћу говорити,
2479 тврђа вјера од сваког камена,
2480 да ми Измир по темељу дадеш
2481 ја откупа без Халила нећу,
2482 јер је моје срце испуцало
2483 за Халила брата рођенога.
2484 Нејма брата док не роди мајка!« 
2485 Нуто краља ђе се узмучио,
2486 све одљева сузе од очију
2487 јер му жао двоје дјеце мало:
2488 »Брате богом од Кладуше Мујо,
2489 ти ако си срца јуначкога,
2490 знадеш, прече по богу миломе,
2491 нег по роду и оцу и мајци,
2492 прифати ми данас за братимство,
2493 поврати ми дјецу од Турака!
2494 Вјера ти је тврђа од камена,
2495 што ти кажем истина је жива,
2496 кад би моја полећела глава,
2497 што је волим од свега свијета,
2498 ја Халила повратит не могу,
2499 јер је тамо јача краљевина,
2500 а код њихе не има Турака,
2501 нит су прије видјели Турчина,
2502 па истога повратити неће.
2503 Ама ћу ти вјеру заложити,
2504 што ти речем преварит те нећу.
2505 Кад ми дјецу од Крајине вратиш,
2506 ет’ узимаш мојега јагрза,
2507 што га нема у седам земаља
2508 ни у осму земљу принципову,
2509 ни девету султан царевину,
2510 од крхата мојега ајвана!« 
2511 Кад то зачу буљубаша Мујо,
2512 онда узе перо и артије,
2513 оде књигу по кољену градит.
2514 Ситном књигом тихо говораше:
2515 »О мој зете, дели Хусејине,
2516 ти покупи неколико друга
2517 немој много, ама ваљастије,
2518 и поведи краљеву краљицу,
2519 и краљева два посовца сина
2520 изведи их на границу суву,
2521 ту морате робље мијењати.« 
2522 Онда краље књигоношу нађе,
2523 спреми књигу на турску Крајину.
2524 Кад полеће пошта књигоноша,
2525 куд год иде, на Крајину сиде,
2526 танкој кули Гази Халил-аге,
2527 па задрма халком на вратима.
2528 Стари позна руку од Маџара,
2529 Хусејину сину говораше:
2530 »Иди сиди на авлинска врата,
2531 па отвори канат на авлији,
2532 види, сине, ко је на вратима!« 
2533 Стари рече, млађи не порече,
2534 одма Хусо на авлију сиђе,
2535 и отвори канат на вратима.
2536 Док упаде пошта књигоноша.
2537 Како паде, добро јутро викну,
2538 и Хусо им здравље прифатио.
2539 Из позара књигу извадио,
2540 књигу чита, на књигу се смије.
2541 Стари дједа сину говораше:
2542 »О мој сине, дели Хусејине,
2543 кака књига, од кога је града?« 
2544 Онда Хусо тихо говорио:
2545 »А мој бабо, старац Халил-ага,
2546 ситна књига краља измирскога,
2547 иште дјецу, отпушћа сердара!« 
2548 Онда стари сину говораше:
2549 »Хусејине, драгши од очију,
2550 ја би ласно дјецу оправио
2551 ал’ се бојим хили од Каура,
2552 да сердара сагубити неће.
2553 Већ покупи неколико друга,
2554 бирај, сине, од боја јунаке,
2555 ја ћу своју старост замучити,
2556 отпремити двоје дјеце лудо,
2557 у меку их свилу повијати,
2558 а златном их жицом утезати
2559 да нас не би Влаше прекорело,
2560 да смо ружно дјецу издржали.« 
2561 Хусо књиге неколке гради
2562 на сердаре и на буљубаше;
2563 сто и двадест друга саставио,
2564 још поведе краљеву госпоју.
2565 Дјеце двоје златом утезаше,
2566 покренуше, дјецу поведоше.
2567 Путоваше неколико дана,
2568 изиђоше на Звјездан-планину,
2569 на планину на границу суху.
2570 Када краље прије излазио
2571 и са њиме буљубаша Мујо,
2572 и Мујина врсна побратима,
2573 побратима Приморац Илија!
2574 И велики шићар изнијели,
2575 што је краље шићар приложио,
2576 и вођаху краљева јагрза:
2577 држаху га четири солдата,
2578 и опет му ништа не могаху.
2579 На планини робље мијенуше.
2580 Онда краље Муји говораше:
2581 »Ага Мујо, стара буљубаша,
2582 тврду сам ти вјеру заложио
2583 да ти дадем слугу Митодију,
2584 што је ходо за седам година
2585 обишо је све седам земаља,
2586 знаде Влаше све седам језика,
2587 памет има карара му нема,
2588 волим Миту нег јединога сина,
2589 и с тобом ћу Миту оправити,
2590 до Малтије земље просторије.
2591 Да га не би Мито избавио,
2592 и ту би му кости остануле!« 
2593 То рекоше па се поздравише,
2594 оде краље бијелу Измиру,
2595 оде Мујо сенту на Кладушу.
2596 Када дође до бијеле куле,
2597 танка кула па му опанула,
2598 сви варакли ћошци оборени,
2599 вјерна љуба поли остарела.
2600 Ђе ли бисмо, ђе ли останусмо,
2601 коју л’ бјесмо пјесму запјевали,
2602 у ком смо је мјесту оставили?!
2603 Сад моремо да је покренемо,
2604 ал’ је пјесма тужна и дугачка,
2605 већ пјевача грло забољело
2606 казујући што је прије било!
2607 Шала није, казиват ваљаде,
2608 људи много молба освојила!
2609 Ага Мујо испод куле виче:
2610 »Вјерна љубо, драгша од очију,
2611 или те је старост освојила,
2612 или си се на ме расрдила,
2613 или си се прије преудала
2614 па не среташ господара свога,
2615 ил с’ Омера сина закопала,
2616 туговала, тужни сан заспала?« 
2617 Стара зачу Мустафина мајка,
2618 па старица тихо говораше:
2619 »Моја снахо, добре среће била,
2620 ти отури ђерђеф од мерџана
2621 и испусти иглу од биљура,
2622 не вез’ веза, удават се нећеш!« 
2623 Па се стара преко куле ваља,
2624 и сусрете на авлију сина,
2625 ш њиме бјеше Бегова Бегзада.
2626 Од жалости раставила руке,
2627 склопи Муји о бијелу врату.
2628 Живе руке стара саставила,
2629 а мртве је руке отворила,
2630 и умрије на авлији стара,
2631 од жалости и од жеље тешке.
2632 Онда Мујо на авлију викну:
2633 »Бог т’ убио Бегова Бегзада,
2634 у зо час се лијепа родила,
2635 с тебе доби ледену тамницу
2636 и тавнова за седам година,
2637 сваке сам се муке напатио.
2638 И те бих ти јаде опростио,
2639 умрије ми с тебе мила мајка;
2640 и те бих ти јаде опростио,
2641 већ изгуби брата рођенога;
2642 и те бих ти јаде опростио,
2643 већ ми Ђогат оста у Каура,
2644 оста рана до вијека мога.« 
2645 Па се Мујо до чаршије врати
2646 и опреми остарјелу мајку.
2647 Укопаше, џенаду клањаше.
2648 И набави гоге и мајсторе
2649 те опреми кулу и авлију.
2650 Једно јутро Мујо поранио
2651 пије кафу, тегли тумбећију,
2652 вјерној љуби тихо говораше:
2653 »Донес’дер ми ђузел одијело
2654 што је пусто давно остануло,
2655 нијесам га често облачио
2656 у години два бијела дана
2657 када дођу два турска бајрама.« 
2658 Скочи љуба, рухо донијела,
2659 те на тело тури одијело,
2660 мави ћурак на рамена баци,
2661 па га ето ситнијем сокаком
2662 доклен дође на зелену лонџу.
2663 Бијаху се Турци окупили,
2664 тридест ага један до другога,
2665 сви сједаху, хладно пију пиво,
2666 уврх кола стари Ћејван-ага
2667 и до њега Ковачевић Рамо,
2668 у Крајини двије аге старе
2669 што јим има по стотину љета.
2670 Мујо дође па им селам виче.
2671 Све му аге здрављем прифатише,
2672 широко му мјесто начинише,
2673 а пуном га чашом дочекаше,
2674 а у чаше све добродошлице:
2675 »Здраво ага, кладушки сердаре,
2676 Крајина је тужна останула:
2677 нит се купе под бајрак јунаци,
2678 нити иду у чету јуначку,
2679 нит изводе роба ни робиња,
2680 нит износе осјечене главе,
2681 нити ките цареве градове
2682 себеб тебе кахарли Крајина.« 
2683 Онда Мујо њима говораше:
2684 »Фала, аге, на ваше бесједе,
2685 ал’ не фала на ваше јунаштво.
2686 Кроза седам пуније година
2687 не сћедоште дикат учињети
2688 ни сердара свога избавити.
2689 Ал’ нијесте вјешти кулаузи
2690 тевдилиле низ Каурску проћи,
2691 сад вам ево буљубаше Мује,
2692 ђечек немам бијесна Ђогата,
2693 јал’ имадем бијесна јагрза,
2694 јагрз није гори од Ђогата,
2695 молим вам се, моје аге драге,
2696 ја ако сам себе избавио,
2697 тамо ми је срце остануло,
2698 нема брата гојена Халила.
2699 Хоћете л’ се каил учињети,
2700 да скупимо неколико друга
2701 ал’ бирана коња и јунака,
2702 који може стићи и утећи
2703 и за оштро гвозђе прифатити,
2704 на запету пушку ударити,
2705 посјечена погазити друга,
2706 а рањена не оставит друга,
2707 да тефдилом низ Каурску прођем,
2708 да сиђемо дубоку лиману,
2709 да ваљано друштво претуримо,
2710 свучемо се до земље Малтије,
2711 не би ли нам добра срећа била
2712 не би л’ брата избавили мога,
2713 и Ђогата, десно крило моје!« 
2714 Сваки шути, ништа не говори,
2715 ал’ говоре двије деде старе:
2716 »Ага Мујо, све Крајине крило,
2717 прођ’ се врага, не гони му трага,
2718 прођ’ се твога несретна Халила,
2719 ђаво био, па га и однио,
2720 зар толико друга изгубити
2721 за твојега несретна Халила.« 
2722 Аги Муји врло жао било,
2723 од очију сузе упустио
2724 па агама тихо говорио:
2725 »Драге аге, на том вам не фала,
2726 нит вам фала ни за душу било,
2727 нит вам дуго за живота било,
2728 веће тако од бога суђено
2729 да чектише моја руса глава.
2730 Тавново сам седам годиница
2731 и каурско гвозђе држо на се,
2732 тврда вјера и не убила ме,
2733 још ћу сада дикат учињети,
2734 и поћи ћу сентом и свијетом,
2735 потражити мојега Халила.
2736 Ил’ ћу брата избавити свога,
2737 ил’ ћу русу главу оставити.« 
2738 Пехар чашом о тле ударио,
2739 па отален на ноге скочио,
2740 и ето га својој танкој кули.
2741 Кад изиђе кули на бојеве,
2742 књигу пише а тихо говори:
2743 Еј, мој зете, дели Хусејине,
2744 ја те волим ко и сина свога,
2745 спремај себе и алата свога,
2746 брже да си мојој танкој кули.
2747 Ваља, сине, нама путовати,
2748 силазити дубоку лиману,
2749 очи вити, у лиман скочити,
2750 ил’ Халила мога избавити.« 
2751 Кад ту књигу Хусејину спреми,
2752 куд год иде, на Удбину сиде,
2753 Хусејину на бијеле руке.
2754 Када Хусо књигу превидио,
2755 па је баби додаваше своме.
2756 Кад то виђе старац Халил-ага,
2757 ситној књиги стари одговара:
2758 »Пријатељу, кладушки сердаре,
2759 што си ситну књигу оправио,
2760 кад ти књиге прифатити нећу.
2761 Ја не имам од срца евлада
2762 изван Хусу сина јединика.
2763 Он се тамо ни помаћи неће« 
2764 Кад то зачу дели Хусејине,
2765 љуби оца у бијелу руку:
2766 »А мој бабо, старац Халил-ага,
2767 молим ти се ко и оцу своме,
2768 дај ми изун и алата твога,
2769 да ја с Мујом у дружину пођем,
2770 срамота га сама оправити.
2771 Јер тако ми вјере у којој сам,
2772 ако мене изун дати нећеш,
2773 изун, бабо, и алата свога
2774 ја ћу спремит себе на одају,
2775 танку пушку под руку турити,
2776 побјећи ћу главом по свијету.
2777 Док те чујем жива у Удбини
2778 твоје очи Хусе видјет неће,
2779 туђе ће те руке укопати,
2780 туђе руке у земљу спустити.« 
2781 Онда стари ага проговара:
2782 »О мој сине, дели Хусејине,
2783 немој ићи без изуна мога,
2784 немој бјежат главом по свијету,
2785 спреми себе и алата свога,
2786 ал’ се, сине, тевдилски опреми!« 
2787 Кад то зачу дели Хусејине,
2788 он припаде китну чивилуку
2789 па каурске облачи хаљине,
2790 мол доламу, мавене чакшире,
2791 око врата колијер од злата,
2792 па исчешља туру и перчина,
2793 и оплете седам плетеница
2794 и три крста од сувога злата
2795 и четири паре крсташице,
2796 па се стеже мукадем појасом,
2797 па допаде до алата свога.
2798 Млађи били, спремили алата,
2799 алату се на сриједу баци,
2800 право оде до Кладуше мале.
2801 Све путова док Кладуши сиђе
2802 под бијелу Хрњичину кулу.
2803 Па се дере од алата свога:
2804 »Драги ага, са Кладуше Мујо,
2805 јеси л’, ага, на бијелој кули?
2806 Ево теби Хусејина твога!« 
2807 То је Мујо једва дочекао,
2808 он не вели: »Разјаши алата!« 
2809 веће вели: »Чекај на алату!« 
2810 Он опреми себе и јагрза
2811 и прикити свијетло оружје,
2812 па јагрзу паде на сриједу,
2813 окренуше низ поље зелено.
2814 Све пролазе брда и паланке
2815 и каурске бијеле градове.
2816 Ђе их бијел данак остављаше
2817 све с коњима конак боравили,
2818 док сиђоше граду измирскоме,
2819 право двору краља измирскога.
2820 Одма краље Мују опазио.
2821 Чијем виђе, бирдем га познаде,
2822 и пред њега слуге оправио,
2823 и његова зета Хусејина.
2824 Изведе их на танку биљарду,
2825 и ноћише, лијепо им било.
2826 А на јутро боље поранише,
2827 онда Мујо краљу говораше:
2828 »Побратиме, од Измира краље,
2829 је л’ истина што си говорио
2830 да ми дадеш слугу Митодију
2831 да ме води у земљу Малтију?« 
2832 Онда краље тихо одговара:
2833 »Побратиме, од Кладуше Мујо,
2834 жалост ми је слугу поклонити,
2835 ал’ сам река, препорећи нећу.« 
2836 Одма краље из аваза викну:
2837 »Митодија, вјерна моја слуго,
2838 спремај себе на танку биљарду,
2839 спреми своју чекрк бедевију!« 
2840 Одма Мито на ноге скочио,
2841 спреми себе на танку биљарду,
2842 још опреми чекрк бедевију,
2843 и јагрза Мујина хајвана,
2844 и Хусина бијесна алата.
2845 Спремише се три сокола сива,
2846 на добре се коње поправише,
2847 оде Мито, одведе сердара,
2848 оста краље јаде јадујући.
2849 Све одоше подну латинлука,
2850 лахко конак до конака граде
2851 док сидоше дубоку лиману.
2852 Кад сидоше мору дебеломе,
2853 разјахаше коње на ливаду,
2854 све се возе низ море галије.
2855 Док наиђе Мића галиџија,
2856 онда виче слуга Митодија:
2857 »Чујде мене, Мића галиџија,
2858 прићерај ми на крају галију
2859 јер, тако ме вјера не убила,
2860 ако крају прилазити нећеш,
2861 прифатићу танку пафталију,
2862 пробићу ти на мору галију,
2863 потопити тебе и дружину.« 
2864 Препаде се Мића галиџија,
2865 он до краја прићера галију,
2866 те прифати коње и јунаке
2867 па по мору стаде путовати.
2868 Док дебело море пребродише,
2869 јунаци се сува дофатише,
2870 већ одоше сувом путовати.
2871 И падоше пољу малтинскоме
2872 па зелено поље пребродише,
2873 и Малтији пали на капију,
2874 на велико чудо ударили.
2875 Ту сједаху четири писара,
2876 и међу њих од Малтије краље,
2877 под њим бјеше сребрена столица.
2878 Вода му се витка бедевија,
2879 кака му је, три је клала вука,
2880 извија се баш ко ластавица,
2881 а џида се баш ко гуштерица.
2882 Из ноздрва бију пламенови,
2883 на њој стоји седло од мерџана
2884 што му ваља хиљаду дуката.
2885 Све по њему алмаз каменови,
2886 палуцају баш ко пламенови.
2887 Мујо дође па му помоћ виче.
2888 Сва господа љепше прифатила.
2889 Онда Мујо тихо одговара:
2890 »О бога вам, четири писара,
2891 како вам је у граду весеље,
2892 те пуцају у граду топови
2893 а пишете коње на капији?« 
2894 Рекоше му четири писара:
2895 »Јабанџија, краљево весеље!
2896 Жени свога Вукаила сина,
2897 а удаје Луцију дјевојку,
2898 врсна роба меће на кошију
2899 баш Турчина од турске Крајине,
2900 љуту змију, Мујина Халила,
2901 скупљају се коњи кошијаши.« 
2902 Онда Мујо тихо одговара:
2903 »Молим васке, четири писара,
2904 потпишите и јагрза мога.« 
2905 Онда краље Муји бесједаше:
2906 »Де не лудуј, старац Маџарине,
2907 туди коња за кошије нема,
2908 дебелнога твојега јагрза,
2909 ноге су му баш ко у међеда.
2910 Ја сам писо у седам земаља,
2911 ту ће бити коња и кобила,
2912 би у пољу стига ластавицу,
2913 изван моја витка бедевија.« 
2914 Кад то зачу Кладушковић Мујо,
2915 на јагрза грчки одговара.
2916 Јагрз бјеше, зборит не могаше,
2917 господару све разумијаше.
2918 Она краљевој паде бедевији,
2919 зубима јој гриву откидаше,
2920 а ногама седло обламаше.
2921 Све јој сруши седло од мерџана,
2922 а потрга гриву уплетену.
2923 Стоји вриска витке бедевије,
2924 ко кад су ју окупили вуци!
2925 Врло мрско од Малтије краљу,
2926 па срдито краље одговара:
2927 »Копиљане, фисан Маџарине,
2928 што пакосна доведе јагрза
2929 те ми закла витку бедевију,
2930 изломи ми седло од мерџана,
2931 ваљало је хиљаду дуката,
2932 вјера ти је, згубићу ти главу!« 
2933 Па подвикну своје перјанике,
2934 те сердару савезаше руке,
2935 одведоше у ледну тавницу.
2936 Онда викну слуга Митодије:
2937 »Господаре, од Малтије краље,
2938 срам ти било круне над очима,
2939 што повеза од боја јунаке,
2940 оправи ји у ледну тавницу
2941 што су дошли теби на весеље.
2942 Бржи јагрз јесте од кобиле,
2943 ако смијеш да се заречемо
2944 у јуларе и у мртве главе,
2945 па да саме њихе потечемо.
2946 Ак’ утече твоја бедевија,
2947 узми наше све три русе главе.
2948 Ак’ утече јагрз од мејдана,
2949 дај нам роба Мујина Халила,
2950 и даћеш нам Луцу из кафаза,
2951 што су дошли свати по дјевојку,
2952 и сувише витку бедевију,
2953 нека носи воду у мутваке.« 
2954 Нуто краља што му мрско било.
2955 Из столице на ноге скочио,
2956 и мавлуту на рамена баци,
2957 оде право до бијеле куле.
2958 Отле пође слуга Митодија,
2959 и за њиме дели Хусејине.
2960 Наведоше плацом и сокаком
2961 док падоше до пјане механе.
2962 Сусрете их крчмарица млада,
2963 слуга Мито тихо говораше:
2964 »Крчмарице , фина госпојице,
2965 нађи мени четири јунака,
2966 који уско на широко вежу,
2967 у дан леже, по ноћи ходају.« 
2968 Одма госпа доведе Маџаре.
2969 Што говори дели Хусејине:
2970 »О госпоја, фина крчмарице,
2971 не жали ми мекије дуката,
2972 трошак чини колико ти драго,
2973 ударај ми јарак на јагрза,
2974 вјера моја и не убила ме,
2975 ако богдо срећа донијела
2976 те побјегне јагрз од мејдана,
2977 ја ћу тебе сретну оставити,
2978 сретна бити до вијека твога!« 
2979 Нут Марице, фине крчмарице,
2980 до сахтијам долази сепета
2981 па извади крпу свиленика,
2982 па ту крпу вином натопила,
2983 па утеже бијесна јагрза.
2984 Па га прекри црвеном кадифом.
2985 Онда вели фина крчмарица:
2986 »О бога вам, четири Маџара,
2987 е тако вам хљеба бијелога
2988 и славнога крста таковскога,
2989 и тако вам очи не испале,
2990 сву ноћ мога водајте јагрза
2991 а ево вам четири дуката.
2992 Ако вам се чини дуга ноћца,
2993 те вас ћедне санак оборити,
2994 дођ’те мени до пјане механе,
2995 џаба ћу вас пива напојити.« 
2996 Куну јој се четири Маџара:
2997 »Госпојице, фина крчмарице,
2998 е тако нам хљеба бијелога,
2999 кад год коњу хидле учињели,
3000 једа богда очи пожељели!« 
3001 Па узеше за дизгин јагрза,
3002 одведоше коња у сокака.
3003 Нуто сада слуге Митодије,
3004 и Турчина дели Хусеина,
3005 обојицу верем прифатио
3006 нит спавају нити сна имаду,
3007 већ све пију тулумима пиво
3008 докле зора лице помолила
3009 и бијели свијет опасала.
3010 Сабах био, сунце огријало,
3011 на Малтију вриснуше топови,
3012 у сокаке викнуше телали:
3013 »Ко гођ има коња кошијаша,
3014 нека коња води на биљегу!« 
3015 Одоше се коњи проводити,
3016 ил’ се многи коњи саставили,
3017 многи коњи од седам земаља.
3018 Стотину је брзије парипа,
3019 све парипа широкога врата,
3020 а стотину брзије хатова,
3021 све хатова танкије вратова,
3022 стотина је брзе бедевије,
3023 два алата од града Каната,
3024 два ђогата од Осата бана,
3025 и два ждрала Хајвар-ђенерала,
3026 бедевија бечкога ћесара,
3027 добар дорат екмешчије Симе,
3028 добар Ђогат од Кладуше Мује
3029 што је допо малтинскоме краљу,
3030 Мујин био, краљу допануо.
3031 Скочи Хусо, викну Митодију,
3032 изиђоше пред пјану механу,
3033 на сокаке нађоше јагрза,
3034 држаху га четири Маџара.
3035 Одма Хусо до јагрза дође,
3036 са ајвана јарак отурио
3037 јарак свали а седло навали,
3038 потеже му четири колана,
3039 и петицу ибришим тканицу,
3040 добра коња чува од колана,
3041 па посједе бијесна ајвана.
3042 И за њиме краљев Митодија,
3043 нападоше ломнијем сокаком.
3044 Кад дођоше граду на капију,
3045 на велико чудо ударише.
3046 Ту изишо млади ђувегија,
3047 од Осата, влашке бановине,
3048 што је цура за њег испрошена,
3049 под кочије двије бедевије,
3050 њихе држи Мујагин Халиле.
3051 И какав је, жалосна му мајка,
3052 јуначке му ноге претрохнуле,
3053 бијело му потавњело лице,
3054 убила га мема од камења,
3055 нокти су му баш ко у крсташа,
3056 руса коса с њом се опасује.
3057 Ал’ су аси влашке бедевије,
3058 кољу момка за мишицу руку;
3059 крадом Халил куне бедевије:
3060 »Бог убио двије бедевије,
3061 тавница ми живот извадила,
3062 од васке ми нема жива мира.
3063 Обадвје вас истргали вуци,
3064 господара погубили Турци.« 
3065 Он мишљаше нико не чујаше,
3066 а то зачу од Осата бане,
3067 па допаде Мујова Халила,
3068 од себе му силе удараше.
3069 Колико га лахко ударио,
3070 два му здрава зуба поништио.
3071 На руци се прстен намјерио
3072 на образ му рану оставио.
3073 Кад то видје дели Хусејине,
3074 он расједе бијесна јагрза,
3075 капу скида под пазухо тура
3076 па допаде краљу Малтинскоме,
3077 руку љуби тихо проговара:
3078 »Господаре, од Малтије краље,
3079 јазук вама и наму вашему,
3080 хабер дали у седам земаља:
3081 ко год има коња кошијаша
3082 слободно је до Малтије сићи,
3083 свом хајвану срећу окушати.
3084 Сада дошла четири јунака,
3085 с Далмације и Принциповије,
3086 и Јазије, земље Московије,
3087 изабрали најбољег јунака
3088 што имаде најбржег хајвана
3089 турили га у бедем тавницу
3090 да му јагрз полећети неће.
3091 То од људи велика срамота,
3092 а од бога велика греота.« 
3093 У томе се краљу сажалило:
3094 »Довед’те ми старца Маџарина,
3095 нек потече багдива јагрза,
3096 да он потље не би зажалио.« 
3097 То одоше, Мују доведоше.
3098 А кад Мујо на капију дође,
3099 оба мрка отпустио брка
3100 а обрве ниско опустио
3101 па кроз њихе буџе начинио,
3102 а ајдучке очи извалио,
3103 па звијера на четири стране.
3104 Како паде до јагрза свога,
3105 он јагрзу тихо бесједаше:
3106 »Еј јагрзе, добро моје драго,
3107 неће л’ богдо срећа донијети,
3108 нећеш ли ми данас побјегнути,
3109 да добијем роба од Турака,
3110 врсна роба Мујина Халила,
3111 нек ти чини измет довијека.« 
3112 Па јагрзу паде на сриједу,
3113 натиште га на градску капију,
3114 низ зелено поље навалио,
3115 ал’ Латини мудрост изводили,
3116 па далеко турили кошију,
3117 преко поља три пуна сахата.
3118 Одведоше коња на биљегу,
3119 па за гајтан коња завезаше.
3120 Кад пукоше на беден топови,
3121 пред коњима гајтан прекинуше,
3122 млоги пусти коњи полећеше.
3123 Кад у први сахат ударише,
3124 Мујо зафти бијесна јагрза.
3125 Све га руже краљеве катане:
3126 »Пушћај коња, усахле ти руке,
3127 еј, у зо час пиво префатио
3128 на грдне ти ране излазило,
3129 јер учини хилу код јагрза.« 
3130 Мујо чује, чини се не чуо,
3131 докле први сахат погазио
3132 кад на други сахат ударио,
3133 он попушћа бијесну ајвану
3134 пола коња био разминуо,
3135 опе’ стаде зафтити хајвана,
3136 докле други сахат погазио.
3137 Кад у трећи сахат ударише,
3138 он попусти бијесну јагрзу,
3139 све је био коње разминуо.
3140 Сад мишљаше да је побјегнуо,
3141 по сахата бјеше пролазио,
3142 док му вила из облака викну:
3143 »Ага Мујо, сам те бог убио,
3144 јер другоме поклони кошију,
3145 удри коња, три га клала вука,
3146 пред тобом је алабалук коња,
3147 два алата од града Каната,
3148 два ђогата од Осата бана,
3149 и два ждрала Хајвар-ђенерала,
3150 бедевије бечкога ћесара,
3151 пусти дорат екмешчије Симе
3152 и твој Ђогат, три га клала вука,
3153 штоно ти га задобио краље!« 
3154 Кад то зачу Мујо на јагрзу,
3155 писну Мујо баш ко змија љута
3156 па се пови по јагрзу своме,
3157 а прифати гују из чизама,
3158 што ј’ на њојзи седам плетеница,
3159 и на свакој зрно од олова.
3160 Куцну свога бијесна јагрза,
3161 куцка коња с обадвије стране;
3162 колико га лахко удараше,
3163 куд га куца, све му кожа пуца.
3164 Од коња се крвца одљеваше
3165 и све боји дјетелину траву.
3166 Мало шћера, па их стиже брзо,
3167 ђе их стиже, ту их оставио.
3168 Тице двије напријед идаху:
3169 једно дорат екмешчије Симе,
3170 друго Ђогат буљубаше Мује,
3171 фајде није јер је у другога,
3172 уби коња буљубаша Мујо.
3173 Уби коња ал’ му фајде нема,
3174 тице двије оставит не мере.
3175 Онда Мујо турски одговара:
3176 »Еј Ђогате, крила Хрњичина,
3177 дабогда те сломили курјаци,
3178 зар Каури теби омиљели,
3179 те с’ толико дикат учинио
3180 да уграбиш гојена Халила,
3181 да останеш и ш њим у Кауре.« 
3182 Хајван Ђого, зборит не могаше,
3183 ал’ познаде господара свога,
3184 одма срце своје узафтио,
3185 Мујо стиже, па га оставио,
3186 ал’ не мере Симина дората.
3187 Уби коња, хаира му нема.
3188 Стоји рука буљубаше Мује,
3189 стоји цика жалосна јагрза,
3190 ко кад су га окупили вуци.
3191 Докле вила писну из облака:
3192 »Сердар Мујо, усахле ти руке,
3193 немој тући жалосна ајвана,
3194 небески те убили громови.
3195 Јесам ли ти прије говорио
3196 остани се несретна гнијезда,
3197 у јагрза једна посестрима.
3198 Видиш коња екмешчије Симе,
3199 четири су у њег помоћнице:
3200 једне ево небу под облаке,
3201 златне ми је косе уфатила,
3202 не да ми се савит до јагрза,
3203 три су дивно коло саставиле
3204 на прсима твојега јагрза,
3205 зазафтио твојега ајвана.
3206 Дабогда ти усануле руке,
3207 ти потегни двије пушке мале,
3208 покрени их низ јагрза свога,
3209 с двије стране низ гриву јагрзу,
3210 не би л’ богдо срећа донијела
3211 не би ли им коло погодио,
3212 на прса им кола раставио.« 
3213 Кад то зачу сердар-ага Мујо,
3214 бијеле му полећеше руке,
3215 па потеже двије мљетакиње,
3216 окрену их низ гриву јагрзу,
3217 и пушкама живу ватру даје.
3218 Кад пукоше пушке Хрњичине,
3219 бог му дао, срећа донијела,
3220 у виленско коло ударио,
3221 на прса им коло растурио.
3222 Кад полеће јагрз од мејдана,
3223 аман боже, чуда великога,
3224 сави му се вила из облака,
3225 под јагрза подвалила крила,
3226 у гриви му сестра запјевала,
3227 ти би реко па би се заклео
3228 не дохваћа чава до камења.
3229 И допаде граду на капију,
3230 и главиту уграби кошију,
3231 па расједе бијесна јагрза.
3232 А дере се грлом и авазом:
3233 »Копиљане, Мујагин Халиле,
3234 водај мога бијесна јагрза!« 
3235 Док допаде екмешчија Симо,
3236 па овако Симо одговара:
3237 »Копиљане, стари Маџарине,
3238 јер ми хилом задоби кошију,
3239 бржи дорат од јагрза твога.« 
3240 Мујо шути, Мито проговара:
3241 »Екмешчија, курвино копиле,
3242 није дорат бржи од јагрза.
3243 Ако смијеш да се окладимо
3244 у јуларе и у мртве главе,
3245 да данаске коње одморимо
3246 а сутра их на гајтан пустимо,
3247 нек потече дорат са јагрзом.
3248 Ак’ утече дорат од мејдана,
3249 узми мога у повод јагрза,
3250 из два рама моју русу главу,
3251 већ ја ништа ни жалити немам,
3252 бијела се нагледао свијета
3253 и с браћом се чете находио
3254 и турскије насјекао глава.
3255 Ако вуку добра срећа била,
3256 допане ли у бијеле овце
3257 и мој јагрз на градску капију,
3258 да ти скинем са два рама главу,
3259 и поведем у повод дората
3260 нек ми носи воду за мутвака.« 
3261 То рекоше па се окладише,
3262 преложише сенет и бесједе,
3263 одведоше коње у сокаке
3264 да водају коње мејданџије.
3265 Мујо сједа хладно пити вино
3266 док допаде слуга Митодија:
3267 »Ага Мујо, сам те бог убио,
3268 видиш, бржи дорат од јагрза,
3269 џаба хоћеш изгубити главу,
3270 стари Мујо, хилећаре стари!« 
3271 На то му се Мујо насмијао:
3272 »Митодија, харан барјактаре,
3273 дај ми, боже, ноћи дочекати,
3274 ја ћу бјежат низ поље зелено,
3275 не би л’ богдо срећа донијела
3276 не би л’ сишо дубоку лиману
3277 те уграбим на лиман галију
3278 те превезем кости и Ђогата.« 
3279 Сву ноћ Мујо заспат не могаше,
3280 нити спава нити сна имаде
3281 докле ноћи половину прође.
3282 Онда Мујо на ноге скочио
3283 па подвикну слугу Митодију,
3284 и сокола дели Хусејина.
3285 Опремише бијесна јагрза,
3286 и Хусина жалосна алата,
3287 Митодина крљата вранића,
3288 украдоше бијесна Ђогата,
3289 изведоше Мујина Халила.
3290 На добре се коње поправише,
3291 ударише у ситне сокаке,
3292 допадоше граду на капију,
3293 из капије пољу на ширину.
3294 Дуго поље четири сахата,
3295 љетна ноћца одма пролазила.
3296 Тамам бише насред поља равна
3297 докле зора лице помолила,
3298 те бијели свијет опасала.
3299 Онда Мујо на јагрза викну:
3300 »Ево муке и невоље љуте,
3301 сад ће влашка сила потпазити,
3302 за нама се поћер натурити,
3303 од нас грдно дјело начињети!« 
3304 И то стало, за дуго не било,
3305 на Малтију вриснуше топови,
3306 два заједно, стотину уједно.
3307 Ударише зиле и борије,
3308 каурске се кршље отворише,
3309 За њима се поћер натурио,
3310 брдом пјешци, долом коњаници.
3311 Истом Мујо зелену лиману,
3312 док опази галиџију Ђоку:
3313 »Брате богом, галиџија Ђоко,
3314 одма спремај на лиман галију!« 
3315 Ал’ у Ђоке готова галија,
3316 уграбише на галију Турци.
3317 Тамам бише мору на лиману,
3318 а каурска сила достигнула.
3319 Стаде рика баљемез топова,
3320 јека прође на морску отоку.
3321 Зачу Клиса, жалосна планина,
3322 и у Клиси влашке карауле,
3323 једна другу гласом довикује,
3324 све каурске упуцују лунте,
3325 а полеће влашка поселица.
3326 Онда Мујо тихо говораше:
3327 »Браћо, муке и невоље љуте,
3328 ето сада на морској отоци
3329 млого Влаха а мало Турака,
3330 хоће наске живе пофатати!« 
3331 Гледа ага здесна и слијева
3332 на коју ће страну побјегнути,
3333 док на десну чудо опазио:
3334 по отоци шаша напуњена.
3335 Докле Тале гласовито викну:
3336 »Стари Мујо, кујо трбуљата,
3337 ево пуно петнаест данака,
3338 друштво храним у морској отоци,
3339 већ бијела хљеба нестануло
3340 дружина ме хоће оставити!« 
3341 Хаџо Тале гласом довикује:
3342 »Хај’ на ноге, моји Крајшници!« 
3343 На добра се коња поправише
3344 уз Клисуру жалосну планину.
3345 Када бјеше у богазе прве,
3346 већ мишљаху да су уграбили,
3347 онда Тале Муји одговара:
3348 »Ага Мујо, стара буљубаша,
3349 кам ти очи, ш њима не видио,
3350 ти погледај Тала барјактара,
3351 ђе не има паре ни динара
3352 патио се петнаест данака
3353 тешке глади у морској отоци.
3354 Вјера ти је тврђа од камена,
3355 ако немаш готовине блага
3356 а не водиш роба ни робиње,
3357 Тале ће ти погубити главу.« 
3358 Онда Мујо Талу одговара:
3359 »Хаџо Тале, бог ти дао здравље,
3360 ти се шалиш а право не кажеш,
3361 ти не желиш готовине блага,
3362 нити тражиш бољега шићара,
3363 него што си Мују избавио.« 
3364 Па их ето брду уз Клисуру.
3365 Како коме долазе чардаку,
3366 све их ватра дочекује жива.
3367 Неки пада, неки се препада,
3368 ал’ пролазе влашке карауле
3369 док падоше пољу Ахметовцу.
3370 Већ мишљаху кости изнијели,
3371 па у поље друштво заставише,
3372 одмарају коње витезове,
3373 превијају љуте рањенике,
3374 док жалосна јека испријека,
3375 док ето ти Ћелеш-капетана
3376 на његова бијесна алата.
3377 Бојно копље држи у шакама,
3378 забацује небу под облаке,
3379 а дере се грлом и авазом.
3380 Како збори, ко канд гору ломи:
3381 »Стари Мујо, стари илећале,
3382 да с’, Турчине, јуче побјегнуо,
3383 би Каурин данас пристигнуо.« 
3384 Кад низ поље погледаше Турци,
3385 бутум коња Власи притиснули,
3386 коњ до коња, Маџар до Маџара,
3387 крсташи се издигли бајраци.
3388 Влаше креће уз поље топове,
3389 из поља им живу ватру даје.
3390 Када Турци силу опазише,
3391 побацише љуте рањенике,
3392 на добре се коње поправише.
3393 Хаџо Тале тихо говораше:
3394 »Крајичници, моји соколови,
3395 видите ли црнијем очима,
3396 кака нас је срећа поћерала,
3397 много Влаха а мало Турака,
3398 немојте се, дјецо, поуздати
3399 у кремење и у џевердаре,
3400 већ јашите коње витезове
3401 прифаћајте љуте крвопије.« 
3402 Па допаде бијесну кулашу,
3403 кулашу се на сриједу баци,
3404 а у Тала погодна кројина,
3405 по једанпут пушке препразнише,
3406 јатагане криве прифатише.
3407 Аман боже, немила састанка!
3408 Кад се двије ватре ударише,
3409 паде тама од неба до тала,
3410 сипа лунта ко из неба крупа,
3411 крушке млаке, али нису драге.
3412 Ал’ се мало трефило Турака,
3413 и нејака дјеца покупљена,
3414 неки друже уз долове струже,
3415 неки добра коња разјахује,
3416 те од ватре лишце заклањаше,
3417 јер је жива ватра освојила
3418 а највише јека од топова.
3419 Онда Тале из аваза викну:
3420 »Крајчници, једна копилади,
3421 зарад шта сте се тако уплашили
3422 ђе каурски пуцају топови?
3423 Видите ли, моја браћо драга,
3424 данас ће се небо растворити,
3425 и џенетска врата отворити,
3426 на буљуке долазит хурије,
3427 доносити златне паштемаље,
3428 шехитима душе прифаћати.
3429 Благо ономе ко ће погинути
3430 и на овом мјесту останути,
3431 јуначкијем гласом умријети.« 
3432 То Крајини гајрет долазаше,
3433 на добре се коње поправљају,
3434 и за бритке сабље прифаћају.
3435 звека стоји бриткије сабаља,
3436 хрска стоји виткије ребара,
3437 цика стоји добрије јунака,
3438 јека стоји љута рањеника.
3439 Кавга била четири сахата,
3440 већ се жива ватра ушућела,
3441 одбила се пушка у крајеве,
3442 али сиња магла уфатила,
3443 сад се не зна чија гине војска.
3444 Ага Мујо подигнуо руке
3445 и драгом се богу замолио:
3446 »Дај ми, боже, вијра из планине,
3447 да ја видим чија гине војска,
3448 ко ли гине, ко ли задобива,
3449 на коме је мејдан остануо.« 
3450 Бог му дао, вјетар ударио,
3451 па из поља маглу одигнуо.
3452 Кад погледа црнијем очима,
3453 кад долови крви наљевени
3454 а брегови леша накићени,
3455 ваљају се љути рањеници.
3456 Оде Мујо окупљат дружину,
3457 и у поље сносит рањенике.
3458 Кад му нејма два најбоља друга,
3459 нејма њему дели Хусејина
3460 и сокола слуге Митодије,
3461 и жалосна Тала барјактара.
3462 Жалила иј цијела Крајина,
3463 а највише сердар-ага Мујо.
3464 Па посједе бијесна јагреза,
3465 наћера га Клисуром планином,
3466 док изиђе кланцу Јадичину,
3467 док гркнуше два врана гаврана
3468 већ на страну на танку јелику.
3469 Ага прије по чети ходио
3470 и свакије јада напатио,
3471 док опази двије твице вране,
3472 осјети се леша од јунака,
3473 кроз планину окрену јагреза
3474 док опази дели Хусејина
3475 и са ш њиме слугу Митодију,
3476 велике их ране освојиле,
3477 уз јелике плећи прислонили,
3478 све чупају маха од камења
3479 те у грдне ране залагаху
3480 не бију ли крвцу заставили,
3481 ни опет јој ништа не могаху.
3482 Рањен Хусо тихо одговара:
3483 »Бог убио, двије тице вране,
3484 зашто сте ми дотузили души?
3485 Не дате ми лахко умријети.
3486 Кунем вам се па вам ево кажем:
3487 Пуна ми је пушка у шакама,
3488 живо ће вам срце изгорети
3489 а танке вам ноге саломити!« 
3490 Ага Мујо из аваза виче:
3491 »Дјецо моја, два добра јунака,
3492 јесте ли се љуто обранили,
3493 морете ли ране пребољети?« 
3494 Хусо двије очи отворио.
3495 »Ага Мујо, све Крајине крило,
3496 грдно смо се, ага, обранили,
3497 на Мити је седамнаест рана,
3498 а на Хуси двадесет и четири.« 
3499 Он расједе бијесна јагреза
3500 па прифати крпу свиленика,
3501 те утеже оба рањеника.
3502 Управи их на ноге невољне,
3503 оправи их на дугу пољану.
3504 За дизгине потеже јагреза.
3505 Истом мало кроз планину пође,
3506 кад погледа здесна налијево,
3507 док опази Тала барјактара.
3508 Рањен Тале под танку јелику,
3509 притисла га два зелена вука.
3510 Када Мујо опази вукове,
3511 бог знаваше згађати их ћијаше.
3512 Спазише га два зелена вука,
3513 побјегоше кроз јелово грање.
3514 Љуто писну од Орашца Тале,
3515 у планини гласовито виче:
3516 »Бог те убио, буљубаша Мујо,
3517 откуд тебе донијеше врази,
3518 те поплаши моје посестриме.
3519 Оно нису два зелена вука,
3520 већ су виле, моје посестриме,
3521 у планини биље саставиле,
3522 могају ми ране извидати.« 
3523 Ага Мујо Талу долазио,
3524 утеже му ране и тијело,
3525 управи га на ноге невољне,
3526 па га сведе на дугу пољану.
3527 У пољану подвикну Крајину,
3528 у вртаче мртве закопаше,
3529 рањенике своје понијеше,
3530 изиђоше на турску Крајину,
3531 и Халила Бегом оженише.
3532 Митодији кулу начинише,
3533 порад своје, не гору од своје.
3534 Ето пјесме од старог земана,
3535 већ ме пусто грло забољело
3536 казујући три бијела дана.
3537 Не знам више, родиле нам вишње,
3538 нити боље, родило нам поље,
3539 и у пољу бјелица пшеница,
3540 љубиле ме главите дјевојке,
3541 пушћенице често долазиле,
3542 удовице и не одлазиле.
3543 Здраво био ко је прочитава,
3544 кусур, на здравље вам била.

---

Извор

Народне пјесме муслимана у Босни и Херцеговини, Из рукописне оставштине Косте Хермана, редакција, увод и коментари Ђенана Бутуровић, Сарајево, 1966.