Иде зима

Извор: Викизворник
Иде зима  (1893) 
Писац: Таса С. Јовичић


По пољима цвеће свело,
Одагната бела стада,
Све је сетно невесело,
Пожутело лишће пада.
Као сабља иде зима
Да на врата куцне свима.

Отиш’о нам славуј тица
Са певањем својим красним,
Одлетела ластавица
Са цвркутом својим гласним.
И до јуче поље цветно
Сад изгледа врло сетно.

Зрак сунчани не мож’ више
Да суморну земљу згреје
Већ северник хладни брише
И почиње снег да веје.
Око града јатомице
Скупљају се дивље птице.

Благо томе који има
Мили идол срца свога,
Том не може ништа зима
Крај свег гнева пакленога.
Кад у срцу има ватре
Не мож’ живот да се затре.

Без бојазни и без страха
Богаштина зиму гледи,
Па и бедног сиромаха
Оће она да поштеди.
Против таке зиме свако
Може да се бори лако.

Али против зиме таке
Која следи срце чије,
И на глави црне длаке
Кад прерано снег покрије —
По себи се само каже
Да ту сунце не помаже.

Против таке зиме хладне
Не познају људи лека,
Када косу снег попадне
Не топи се целог века.
До гроба га све то прати
С тим се мора закопати.

Београд, 1893.

Извор[уреди]

1894. Босанска вила, лист за забаву, поуку и књижевност. Година девета, број 21, стр. 323–324.