Зулумћар/2
II ЧИН
(Голема, широка башта, са лијеве стране, од чаршије, високим обијељеним зидом, а унаоколо овеликим, густим плотом ограђена. Иза плота, који граничи са тијесним сокаком, издижу се мрки кровови комшиских кућа, са старим, чађавим димњацима, са стрехама које се наднијеле изнад читава сокака, а испод којих провирују испуцани, трули диреци пенџерски, из којих вјечито сипа црвоточина. Иза кућа, иза леђа им, блиста се, румени и свијетли огромно кубе махалске џамије, а покрај њега, уз њега одмах, поносито се исправила танка мунара, на чијој широкој шерефи хода хоџа и размјешта кандиље, које ће наскоро упалити. Из куће Ариф-агине, од које се види само један омањи дио, обрастао лозом и зимзеленом, води у башту мали капиџик, са једним канатом на коме се ереза одавно преломила. Недалеко од капиџика, покрај зида, извио се невисок, гиздав шедрван, расипљући око себе свијетле, танке млазеве, — који се прелијевају у свима бојама, — и дробећи их. На средини баште, из густе, допојасне траве издиже се широка трешња, чије су расцвјетане гране пале готово по тлима; о једној грани објешена је љуљајка. Унаоколо, поред зида и испред плотова, још неколико омањих шандуда и смокава, а уза саме плотове расцвали се јорговани и читаву башту залијевају јаким, пријатним мирисом. У љуљајци сједи Емина, нагиздана, са низама дуката на грлу који позвецкују, и док јој бехар са трешњи пада по коси, грицка локуме и љуљушка се; око ње стоје јаранице Зиба и Златија, младе, мршаве, ситне дјевојчице).
ЕМИНА (смјешећи се): Ништа љепше него кад обојица долазе, улагивају се, умиљавају, обилазе око врата, а ти се играш њима, завараваш их, мучиш... Љуте се један на другога, гунђају, попријеко се гледају, а ти им се смијеш обојици, ругаш се, и драго ти, драго...
ЗИБА (наклонивши главу на раме Златијино тихо шапуће): Чини ми се, Емина, да се играш ватром.
ЕМИНА: А зар би игра тако забављала када би била млака, кад не би могла опржити?
ЗИБА: А ако се Џафер-ага наљути?
ЕМИНА (грицка локум, мирно): Не може се он на ме наљутити.
ЗИБА: Ако те остави?
ЕМИНА: Он би умро чим би ме оставио.
ЗЛАТИЈА: А Селим-Бег, змај огењни, хоће ли отрпити игру таку?
ЕМИНА: Селим-Бег је од свакога и силнији, и јачи, и моћнији, а слабији је од мене. Мени одољети не може.
ЗЛАТИЈА: Кад се распали и у крв ће загазити.
ЕМИНА (грицка локум): А чим га ја погледам, одмах ће одступити.
ЗИБА: Ружна ти је игра, Емина... Ружна...
ЕМИНА: Само се страшивице у такву игру не смију упустити.
3ИБА: Али страшивица, кажу, никада не погине!
ЕМИНА (поносито): Ако ја зажелим, клањаће ми се обојица!
ЗЛАТИЈА: Претјерујеш!
ЕМИНА: И радиће како ја хоћу.
ЗЛАТИЈА: Селим-бег се ни паши не клања.
ЕМИНА: А ја га на узди држим.
ЗЛАТИЈА: Ни везирска сила преломила га не би.
ЕМИНА: А преда мном се и сам повија...
ЗЛАТИЈА: Не вјерујем, Емина... Не вјерујем! ...
ЕМИНА (нагло скочи из љуљајке, исправи се): Хоћеш ли да се окладимо?
ЗЛАТИЈА: Рашта?
ЕМИНА: Да се окладимо да... да... да...
ЗЛАТИЈА (нагла се према њој као да је дражи): Да... да... да...?
ЕМИНА: Да ћу га разоружати!
ЗЛАТИЈА (извија се и прасне у смијех).
ЕМИНА (узела наранчу из траве и игра се њоме): Мислиш ли да не могу?...
ЗЛАТИЈА: Не можеш...
ЕМИНА: Ја... ја да не могу?
ЗЛАТИЈА: Ни ти не можеш, нити ико може.
ЕМИНА (брзо кида два дуката из низе и баца их): Ево моја оклада!...
ЗЛАТИЈА: Ево и моја! (Баца дукате из своје огрлице).
ЗИБА (весело): Примате ли и мене? (Баца дукате). И ја ћу се кладити!...
ЕМИНА (зачуђено): И ти зар?... Ни ти ми не вјерујеш?...
ЗИБА (јаче): И велим ти: изгубићеш окладу...
ЕМИНА (ватрено): Вечерас ће ми доћи обојица и обојицу ћу покорити!... Обојици ћу одузети оружје.
ЗИБА и ЗЛАТИЈА (опет се засмију).
ЕМИНА (љутито сијевајући очима): Видићете! ...
ЗИБА (смијући се): Оклада је наша! ...
ЕМИНА (трза и баца читаву огрлицу): Мало је два дуката!... Сад се кладим у читаву огрлицу!
ЗИБА и ЗЛАТИЈА: Хахахаха!
(Долази Мејра, весело, несташно дјевојче, са још неколико дјевојака. Све су дјевојке огрнуте чаршавима).
МЕЈРА (одбацујући чаршав): А ево и нас! ... Јесте ли нас зажељели?
ЦУРЕ: Чекате ли нас одавно?
ЕМИНА: Рашта сте толико окасниле?... Гдје ли сте биле?...
МЕЈРА: У топлу хамаму купале се и умивале.
ЦУРЕ: Да освјежене и мирисне изађете пред ашике наше...
МЕЈРА: Запљускујући једна другу, прскајући се и гонећи, играле смо се, шалиле...
ЈЕДНА ЦУРА: И пјевале смо тијелу своме, гледајући га како се, младо и једро, румени у води...
МЕЈРА (полугласно запјева):
Тјело наше не остало пусто,
Рашта ли те тако његујемо?...
ЦУРЕ (прихвате):
Чије ће те руке обгрлити,
Чији ли ће брци пошкакљати?
ЗЛАТИЈА: Ураниле сте са таквим питањима. .. Ураниле сте!...
ЦУРЕ: Нијесмо... Нијесмо...
(Смијех... Кикот... Граја... Изненада међу њих ускочи Џафер-ага, оружан. Оне, вриштећи и цичећи, разбјегну се. Само Емина остаје и излази му у сусрет).
ЕМИНА: Чудна ли јунака! ... Долетио да расплаши дјевојке!...
(Цуре, пазећи да их не види Џафер-ага, вратиле се и провирују кроз капиџик и са страна).
ЏАФЕР-АГА (збуњен): Опрости, Емина... Мислио сам, да си сама.
ЕМИНА (оштро): Па зар се због мене саме тако наоружао?
ЏАФЕР-АГА (осмјехнувши се): Пред тобом и тако увијек полажем оружје. (Одбаци оружје у страну). Јеси ли сад задовољна?...
ЕМИНА: Јесам ли задовољна?... (Гледа га ђаволасто). Нијесам.
ЏАФЕР-АГА (ватреније): Па како те могу задовољити, голубице моја?...
ЕМИНА (отегнуто, дражећи): Кад надмашиш Селим-бега.
ЏАФЕР-АГА: Опет! ... Опет ми он на путу!
ЕМИНА: Буди мушко, па га уклони с пута...
ЏАФЕР-АГА (одлучно): Желиш ли да мегдан подијелимо, да се бијемо?... Ако то хоћеш, још данас ћемо се огледати!...
ЕМИНА (брзо): Ја нећу крви... Нећу да се бијете!...
ЏАФЕР-АГА: Па шта би хтјела, џанум? Реци! ... Изговори!...
ЕМИНА: Хоћу да се надмећете! ... Да видим коме сам милија и... (наглашујући сваку ријеч) који ће од вас мени постати милији...
ЏАФЕР-АГА: А нијесмо ли се и досад надметали?... (Дошли су, у разговору напријед, тако да дјевојке све више и слободније могу извиривати). Надмећемо се, ево, неколико мјесеци и ... и ...
ЕМИНА (унијела му се у лице): Шта? Шта?
ЏАФЕР-АГА: Ја овако више нити хоћу нити могу подносити... Не могу, Емина, јер умријех од дерта, јер ће ме мој севдах уморити... Слатка би ми била свака борба за те, слађа од меда и гурабија, али је грка пуста помисао да би она могла бити и одвише дуга и да... да...
ЕМИНА (брже): Да... да... да...?
ЏАФЕР-АГА (болно): Аман, не гони ме да зборим, да причам о томе, јер муке моје тешке нико опричати не може... (Уздахне). Кућу сам уредио, обновио, да свјетлија и чистија буде када ми у њу дођеш... Обновљена кућа чека на те! Собе сам окитио цвијећем, препунио их, да те задахну прољетним мирисом кад се помолиш у њима... Мирисаве собе чекају на те! ... Душеке сам прекрио свилом и кадифом да ти мекши буду када се спустиш на њих... Меки душеци чекају на те!... И ја те чекам, аман, чекам већ годину дана и...
ЕМИНА (задовољна, весела, ведра): И... и... и...?
ЏАФЕР-АГА: ... сањам, сањам, само о теби сањам... Кунем руке своје, што те још загрлиле нијесу, кунем прси своје што ти глава још на њима починула није... Кунем себе, кунем тебе, кунем читав свијет... Кунем, кунем и молим се, молим...
ЕМИНА: Мушко не смије молити!... Мушко осваја!...
(Споља одјекне пјесма момака, праћена тамбурама. Неколике наранче падоше у башту. Дјевојке, заборавивши и на Емину и на Џафер-агу, истрче и пењу се уз плот).
МОМАК (иза плота): Дођите нам, цуре, дођите нам!...
МОМЦИ: Ваше смо се пјесме зажељели.
ЗЛАТИЈА (весело): Наша је пјесма пресахнула.
ЦУРЕ: Од хладних погледа момачких наша је пјесма пресахнула...
МОМАК (јаче): Дођите нам, цуре, дођите нам!
МОМЦИ: Ватре нам више дајте да се загријемо.
ЗЛАТИЈА: Наша ватра још слабо тиња.
ЦУРЕ: Још слабо тиња ватра наша, јер је својим уздасима не распалисте.
МОМАК: Дођите, аман, дођите!... Жељни смо вашег топлог тијела и миловања вашег!
ЗЛАТИЈА: Скупо је миловање наше... Прескупо је!
ЦУРЕ: Ко га жели нека га осваја! (Раскалашно). Освајајте, момци, тијело и миловање наше! ... Освајајте га!...
(Засипају момке цвијећем, момци им бацају наранче. Неки од момака прескочише плот. За њима нагрнуше други. Цуре, са заглушујућом циком, побјегоше у кућу. Побјеже и Емина. Џафер-ага узима оружје и смјешка се).
МОМЦИ (ударају у врата): Отварајте! ... Отварајте!...
ЦУРЕ (иза каната): Зар мушкој снази сметају капије?...
МОМАК: Ваше је срце тврђе од капије... (Опази Џафер-агу). А зар ти овдје?
ЏАФЕР-АГА: Није ли петак дан ашиковања?... Какво је чудо што сам овдје?...
МОМАК: С тобом, чини се, нијесу биле немилосне као с нама...
ЏАФЕР-АГА (поносито): Био сам боље среће.
МОМАК: Тебе су примили у коло, а пред нама врата затворили.
ЏАФЕР-АГА: Је ли чудо ако сам им се боље свиђео?...
МОМАК (весело): Осветићемо се!... Осветићемо се!...
МОМЦИ (који су непрестано стајали око врата и, кроз канат, говорили са дјевојкама, изненада повичу): Да се осветимо! ...
МОМАК: Џафер-ага је миљеник дјевојачки... Отећемо им Џафер-агу! ...
МОМЦИ: Хахахаха! ... Да им отмемо Џафер-агу! ... (Зграбе Џафер-агу, попијевајући, и понесу на рукама).
МОМАК: Освета! ... Хахахаха! ... Освета!... (Прескочи преко плота, а за њим други. Џафер-агу пренесу на рукама једнако попијевајући. Цуре, смијући се, истрче и засипају их цвијећем).
ЕМИНА (Зиби и Златији): Јесте ли видиле?
ЗЛАТИЈА: Видиле смо све.
ЕМИНА: Зар се није одмах покорио и одмах одбацио оружје?...
ЗИБА: Севдах га његов покорио!... Јадник! ...
ЕМИНА (весело): И тако је оклада моја!... Моја! ...
ЗИБА: Јадан Џафер-ага!... Тврда си срца према њему била!
ЕМИНА: Меко срце он би згазио к’о што и други газе...
МЕЈРА (бацајући наранчу у вис, брзо говори): На коју пане наранча, прва ће се удати!
ЦУРЕ (збију се, скупе, ширећи руке према наранчи. Наранча пане Мејри на главу. Она подврисне. Све запљескају): Ти ћеш се удати! ... Ти!...
ЗИБА (оборила главу и чупка крајичак на бошчи): Ја онако не бих могла!
ЕМИНА: А мени мило да га мучим и ... да мучим обојицу...
(Двије слушкиње, на овећој тепсији, уносе понуде: рахатлокуме, урме, гурабије. Док оне држе, цуре оптркују око њих, грабе се, отимају).
МЕЈРА: Мени локум дајте!... Само локум! ... Ништа слађе од локума!...
ЈЕДНА ЦУРА: А зар га не би замијенила са пољупцем ашиковим? (Притрчи и обгрли је). Да те привине, бона, па да почне љубити овако ... овако ... овако ... (Страсно, манито, љуби је, штипа, уједа. Обје кикоћу, хрву се).
ЗЛАТИЈА (приближи се једној слушкињи и отргне јој цвијет из косе): Хоћу... нећу... хоћу... нећу... хоћу... нећу... хоћу! ... (Емини). Чујеш ли, Емина! ... Добићу окладу!...
ЕМИНА: Цвијет лаже... Не вјеруј цвијету...
ЗЛАТИЈА: Цвијет који овако мирише, никада не лаже... Са оваким се мирисом лагати не може!...
(Неко опали пушку и подврисну. Све се усплахирише).
ЗИБА: Ето га! ... Селим-бег! ...
ЕМИНА: Ето га! ... Бјежите! (Гони, гура цуре у кућу).
ЕМИНА: Сад отворите очи!... Гледајте! ...
ЗЛАТИЈА (застала на прагу и почела поцупкивати): Нећеш га преломити!... Нећеш га покорити!...
ЕМИНА: Видићемо!
СЕЛИМ-БЕГ (док оне говоре, големим ножем пресијече плот и тако себи пут прокрчује. Пушећи иде Емини): Чекаш ли ме?... Ево ме...
ЕМИНА (окрене се од њега. Гордо): Тебе нијесам чекала.
СЕЛИМ-БЕГ (отире нож марамом и враћа у корице): Стара пјесма!
ЕМИНА (осорно, гледајући га преко рамена): И опет си плот расјекао... За инат баби ...
СЕЛИМ-БЕГ: Ја нећу преграда на путу.
ЕМИНА: То је нов зулум!
СЕЛИМ-БЕГ: Волим бити и зулумћар, него псето па да прескачем.
ЕМИНА (пријекорно): И с голим ножем дошао си преда ме као што се пред душмана излази.
СЕЛИМ-БЕГ: Твој је језик оштрији од ножа, па га не сакриваш преда мном.
ЕМИНА (лупајући папучом о тле): Али ја нећу да ми се тако долази!... Нећу!... Није моја кућа разбојничко гнијездо, па да јој се прилази са оружјем!
СЕЛИМ-БЕГ (мирно): Крај оружја сам се родио, крај њега спавам, крај њега ћу и умријети... Од њега се не одвајам.
ЕМИНА (оштро): Кад са мном збориш, оно ти не треба... Бацај га!...
СЕЛИМ-БЕГ (гледа је зачуђено): Шта?
ЕМИНА (јаче): Бацај оружје!
СЕЛИМ-БЕГ: Нипошто!
ЕМИНА (оштро): Бацај одмах!... Брзо! ...
СЕЛИМ-БЕГ: Ни пред бољим јунаком бацио га не бих, а камо ли пред женом.
ЕМИНА (опружила главу и жмирка према њему): Али кад ја хоћу.
СЕЛИМ-БЕГ: Ни кад ти хоћеш.
ЕМИНА (меко): И кад те молим?
СЕЛИМ-БЕГ: Ни кад ме молиш...
ЕМИНА (склопивши руке, ђаволасто, мазно): И кад те овако молим?...
СЕЛИМ-БЕГ: Ни тада...
ЕМИНА (исправи се, љутито): Насилниче! ... Кавгаџијо! ... Никада ме послушати нећеш...
СЕЛИМ-БЕГ (одбија димове; задовољно): Аха! ... Почела се љутити!...
ЕМИНА: И љутићу се вазда кад си таки! ...
СЕЛИМ-БЕГ (дуне јој дима у лице): Дина ти, наљути се још више!
ЕМИНА (измакне се, разгони дим и удари га јаглуком): Зулумћару!
СЕЛИМ-БЕГ (пристајући за њом): Кршна ли си кад се наљутиш!... Плаха ли си!...
ЕМИНА (наслањајући се леђима о канат): Ругај се! ... Ругај!... Ругај!...
СЕЛИМ-БЕГ (задовољно): Ето... ето... растеш ми некако, бујаш, развијаш се и румениш као карамфил!... Љути се, љути се, молим те!...
ЕМИНА (осорно): Како си ружан... (Нагласи) ружан!... Ух! ...
СЕЛИМ-БЕГ (подражавајући): Ух! ...
ЕМИНА: Ни сам не знаш колико си ружан! ...
СЕЛИМ-БЕГ: А ти ни сама не знаш колико си лијепа.
ЕМИНА (окрене се и пође љуљајци): С тобом се не може говорити.
СЕЛИМ-БЕГ: И кад шутиш, и онда си лијепа!...
ЕМИНА (окренувши му леђа сједне у љуљајку и почне се љуљушкати).
СЕЛИМ-БЕГ (куцка је чибуком по рамену). Хајде да окушамо: ко може више шутити!
ЕМИНА (неће ни да га погледа).
СЕЛИМ-БЕГ. Да се окладимо, да ћеш ти прва проговорити.
ЕМИНА (шути).
СЕЛИМ-БЕГ (сједне према њој на траву, и пушећи гледа је и смјешка се. Она окреће главу и као љути се; изненада им се сусретну погледи и она прасне у смијех). Шта ти је?...
ЕМИНА: Како си смијешан! ...
СЕЛИМ-БЕГ: Ето! ... Прва си проговорила! . . .
ЕМИНА: Јок! ... Ти си први проговорио! .. .
СЕЛИМ-БЕГ: Ти си . .. Ти ...
ЕМИНА (заљуља се јаче): Болан, што си таки?. ..
СЕЛИМ-БЕГ: А могу ли бити друкчији?
ЕМИНА: Могао би, кад би хтио...
СЕЛИМ-БЕГ: Вук длаку мијења, а ћуд никада! (Одбаци чибук, устане, приступи љуљајци и љуља Емину).
ЕМИНА: Остави ме!... Остави!...
СЕЛИМ-БЕГ (заљуља што је могао јаче): Полети као тица!...
ЕМИНА: Остави! ... (Заустави се и искочи из љуљајке). Зликовче! ... (Опет иде према капицику).
СЕЛИМ-БЕГ (иде за њом): Језичко! ...
ЕМИНА: Да ми је језик сабља, — као што си малоприје рекао, — сасјекла бих те свега! ...
СЕЛИМ-БЕГ: Не лажи!
ЕМИНА (живо): Сад не лажем! Сад ми само срце говори!
СЕЛИМ-БЕГ: Ти се бојиш крви... Видио сам ... Недавно...
ЕМИНА (љутита, распаљена стала пред њим и пружила руке): Дај сабљу, па да видиш бојим ли се! ...
СЕЛИМ-БЕГ: Хахахаха!...
ЕМИНА: Сабљу дај, ако се не плашиш!
СЕЛИМ-БЕГ: Да видим како ћеш њоме владати .. . Ево... (Даје јој сабљу).
ЕМИНА (узме сабљу, одигне је и размахује): Пхи! ... Тешка! ...
СЕЛИМ-БЕГ: Није тешка... Није... Размахни боље!
ЕМИНА: Не могу...
СЕЛИМ-БЕГ: Камо ти снага?... Размахни! ...
ЕМИНА (токорсе хоће да размахне, па испусти сабљу. У размахивању бујне косе расуше јој се по плећима и по раменима).
СЕЛИМ-БЕГ (подругљиво): Добро владаш њоме... Добро... Хахаха! ...
ЕМИНА: Па ни оштра није! ... (Брзо му приступа и узима пушке). Пушке ми дај! ..
СЕЛИМ-БЕГ (гледа је задивљено): Аман, лијепа ли си с пушкама! ...
ЕМИНА (одигне их): Их! ...
СЕЛИМ-БЕГ: Подигни још мало... још мало.
ЕМИНА (подиже): Овако?...
СЕЛИМ-БЕГ: Тако... Тако...
ЕМИНА: Па шта сад?...
СЕЛИМ-БЕГ: Сад?... Чекај! ... (Скине фес и постави га на раме). Ево никшана! ...
ЕМИНА: Па?...
СЕЛИМ-БЕГ: Сад само одапни!
ЕМИНА (баци пушке): Не знам ја то.
СЕЛИМ-БЕГ (занесено): Научи се! ... Не знаш како ти оружје доликује!...
ЕМИНА (живо): Доликује ми?... Збиља?... (Брзо му узме нож и одиже више главе). Реци још једном! . . .
СЕЛИМ-БЕГ: Тако си ми плахија и кршнија од свију дјевојака на свијету! ... (Хоће да јој приступи).
ЕМИНА (баци и нож у траву и нагло отвори капиџик. Поцупкује и пљеска рукама): Добила сам окладу! ... Добила сам окладу! (Дјевојке, грохотом се смијући, истрче и опколе и Емину и Селим-бега).
СЕЛИМ-БЕГ (сметено устукну, и као у сну неком, готово бесвјесно поче гледати унаоколо). Шта је то?
ЕМИНА (смијући се, играјући, вртећи): Окладу сам добила!...
ЦУРЕ (смијући се): Јуначки си је добила! ... Јуначки си је добила!
СЕЛИМ-БЕГ (пригушено, тихо): Окладу?
ЕМИНА: И таког змаја разоружала сам, савладала!... Хахахаха!... (игра око Златије). Јесам ли рекла?.. .
СЕЛИМ-БЕГ (неко вријеме стајао је онако бунован, збуљен, нијем и укочен; затим као да се ненадно прибра, пробуди, па се брзо сагне и поче купити оружје, готово рикнувши): Кучко!
ЗЛАТИЈА. И то ли је зулумћар?...
ЦУРЕ (раскалашно): То?... Зар то?...
ЗЛАТИЈА: И то ли је сила нека?
ЦУРЕ: Хахахаха!... Зар то?...
ЕМИНА. Како је смијешан!... Како је смијешан!...
СЕЛИМ-БЕГ (брзо, не пазећи, поче трпати оружје на се. Покуша, у забуни, да нож угура у корице од сабље, па опет као да се освијести и гурну га за појас, покрај пушака. Емини): Големо ти је лукавство, ђевојко! ... Запамтићу га!...
ЕМИНА (обијесно, изазивачки): И желила сам да запамтиш... Да још чешће мислиш о мени!...
СЕЛИМ-БЕГ (сухо, промукло): Никад ме више намамити нећеш!...
ЕМИНА: Лажеш!
СЕЛИМ-БЕГ: Никад!
ЕМИНА: Видићемо! '
СЕЛИМ-БЕГ: И ја велим: видићемо! (Нагло оде праћен разузданим смијехом дјевојачким).
— Завјеса пада —
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Светозар Ћоровић, умро 1919, пре 105 година.
|