Змај огњени и троглав Арапин
Пошетало тридес'т ђевојака,
Међу њима Јања материна,
Испред града испред Биограда,
Пошеташе граду на капију,
А с капије низ поље широко, 5
Пак одоше Сави води хладној,
Понесоше сјајно огледало
И остало што им је требало:
Бехар ките и ситно цвијеће,
Босијока и друго цвијеће, 10
Шеничице и ситне ружице,
Чим ђевојке б'јело ките лице,
Кад дођоше Сави води хладној,
Украј Саве умиваше лице,
На срчали стаклу огледаше, 15
Пад код воде коло ухватише,
Коловођа Јања материна,
Све је коло главом натхватила,
А красотом лице зачинила,
Све окреће коло наоколо, 20
А отпјева пјесме ђевојачке,
Што год љепше знаде и умије,
Глас се пјесам' до облака чује,
То гледају из облака виле,
И змајеви огњени јунаци, 25
И њима је врло мило било,
То код воде ђевојачко коло.
Малко време за дуго не стало,
Враг нанесе и несрећа црна,
Враг нанесе троглав Арапина, 30
Покрај Саве покрај воде хладне,
На кобили мркој бедевији,
А за њиме троје Арапчади,
Са голијем сабљам у рукама,
Кад виђеше коло ђевојака, 35
Опколише, па их похваташе,
Све ђевојке у арапске руке,
Стаде писка тридес'т ђевојака,
Све ђевојке љуто цвиликују,
А низ лице сузе прољевају, 40
По најгоре Јања материна,
Јања виче: »јаох моја мајко«!
Ал' јој мајка помоћи не може,
Нити други сјем Бога једнога,
Откидају ситне огрлице, 45
И с прсију бисерли ђердане,
Пак све дају Арапину црну,
Не би л' своје откупиле лице,
Ал' га јадне откупит' не могу.
Сад да видиш црна Арапина, 50
Он ухвати Јању материну,
Извуче је за се на кобилу,
А ухвати троје Арапчади,
По најљепше три китне ђевојке,
Па кобиле своје повратише, 55
Оћераше покрај воде Саве,
Стоји писка Јање материне,
Она кука кано кукавица,
А преврће кајно ластавица,
Ал' залуду фајде не имаде, 60
Ту Арапи воду пребродише,
Уз планину њихе однесоше,
Кад бидоше на горње планине,
Есабљаше црни Арапине,
Есабљаше, нико не гледаше, 65
Ђе однесе кићене ђевојке,
Ђе однесе у земљу арапску,
Ал' гледају из облака виле,
И на то се љуто ражалиле,
Змајовиту момку говориле: 70
»Момче, змајче, огњени јуначе«
Јеси л' јунак, ко те људи хвале?
Ако с' јунак ко те људи хвале,
Разви крила на четири стране,
Пак полети на више планине, 75
Пред Турчина црна Арапина
Што однесе четири ђевојке,
И лијепу Јању материну;
Љуто плачу, јадно цвиликују,
Не би л' Бог д'о срећа донијела, 80
Не би ли ти њега погубио,
Арапина су три главе црне,
И вратио кићене ђевојке,
Ако би ти њихе повратио,
Док их Арап није обљубио, 85
То би твоје остало јунаштво
На спомену у овом свијету,
Ко 'челица на медну цвијету«.
Кад то зачу момче змајовито,
Хитро скочи и разави крила, 90
Бојна крила кајно горска вила,
Разави их на четири стране,
Кајно јаблан кад развије гране,
Пак полеће стрмо низ планину,
Пред Арапа паде на планину, 95
На планину на јелову грану,
Пак ту чека Арапина црна,
Све мислио, на једно смислио:
»Сад како ћу дочекат Арапа?
Ласно би ја н>ега дочекао, 100
А још лакше њега погубио,
Ал' не могу указати крила,
Жао ми је да ми виде крила,
Што ће мене Арап и виђети,
Више никог он неће виђети, 105
Своје мајке ни добре ђевојке,
Али ево сад вишега чуда,
Виђеће ме четири ђевојке,
И кићена Јања материна,
Кад се врате својој милој мајци, 110
Пак ће мене приказати мајци«.
То мислио, на једно смислио,
Пак он скочи са танке јелике,
Те полеће низ јелово грање,
Те ухвати лава огњевита, 115
И са њиме двије 'тице младе,
Двије 'тице, двије нојевице,
Одреза им сва четири крила,
Од крила им седло направио,
Док оседла лава жестокога, 120
Пак ухвати двије танке гује,
Те оплете узду змијовиту,
Кад је њоме коња зауздао,
Хитро сиђе до воде језера,
Те ухвати рибу шестокрилу, 125
Одреза јој до рамена крила,
Од крила јој сабљу направио,
Сјећи море и гору и траву,
И по земљи студено камење,
Ни о њег се отупити неће: 130
Пак ухвати мрку међедину,
Ману сабљом о'сјече му главу,
Пак направи балчак од јелике,
На њ' натуче од међеда главу.
Од главе му топуз направио, 135
Вире зуби из међеђе главе,
Кајно чавли из тешка топуза,
Кад се тако змаје опремио,
Низ бедрицу сабљу објесио,
А на лава топуз навалио, 140
Пак за дизгин лава прихватио,
Те се њему на сриједу баци,
Силно лавче љуто и помамно,
Стаде му се лавче пропињати,
Све прескаче кладе омарове, 145
И зелене под гранама јеле,
Кајно голуб кад прескаче скеле,
По њему се змајче положило;
А изгули дебелу омару,
Од омаре ђиду направио, 150
Пак излеће друму на ширину,
Ту причека црна Арапина,
Док ево ти црна Арапина,
За леђим му Јања материна,
А на крилу седефли тамбура, 155
Уз тамбуру ситно куцукаше,
Ситно куца, јасно попијева:
»Срце, душо, Јањо материна,
Кад те сведем мојој танкој кули,
Онђе ћу ти обљубити лице«. 160
Љуто пишти Јања материна,
Љуто кука кајно кукавица,
А преврће кајно ластавица:
»Црн гавране, троглав Арапине,
Да је сретна 'тица лабудица, 165
Под гаврана не би допанула;
Да је сретна Јања материна,
Арапин је не би обљубио.
Даје бог д'о, срећа донијела,
Да ме види из облака вила, 170
Јал' змајеви са више планине,
Могли бише мене избавити,
А други ме избавит не море.«
А то змајче и слуша и гледа,
Кад он зачу так'е лакрдије, 175
У њем' живо срце заиграло,
А на прсим' токе позвекнуле,
А о бедри сабља заиграла,
А змајче је рукам' прихватило,
Својој бриткој сабљи говорило: 180
»Стани мало моја бритка ђордо,
Данас сам те јако саковао,
Ал' нијесам јоште окалио,
Окалио нит' те окушао,
Данас ћу те, сабљо, окушати 185
У црноме арапскоме врату,
У арапској крви окалити.«
Кад змај рече таке лакрдије,
Док ево ти Арапина црна,
А за њиме троје Арапчади, 190
Онда змајче лакрдију рече:
»Тур' тамбуру, Арапине црни,
Доста си се веће напјевао
Ако ли се ти напјево нчси,
Виш' се никад ни напјеват нећеш, 195
Тамбура ти ни требати неће,
Ја камо ли Јања материна.«
Кад то виђе црни Арапине,
Кад опази коња и јунака,
Кога није так'ог ни слушао, 200
Ја камоли очима видио,
На јунака очи исколачи,
Пак овако њему говори ле:
»Море, Влаше, уклони се с пута!
(Ил' се шалиш? ил' збиља говориш?) 205
Док ти није полећела глава,
Ко што ће ти данас полећети.«
А змајче му стаде бесједити:
»Арапине, гавран 'тице црна,
Која лица ни образа немаш, 210
Већ се сваком на срамоту спремаш,
И јунака на мејдан зазиваш,
Ево теби за боја јунака,
Добар сам ти ручак саставио:
О мом коњу тешку топузину, 215
О бедрици сабљу заковану,
Топуз ће ти ребра напунити,
Сабља моја винцем напојити,
Већ отурај са коња ђевојку,
Док јуначку срећу окушамо, 220
Ако буде за тебе ђевојка,
Имаћеш је када обљубити,
Ак' не буде ни љубит је нећеш.«
Кад то зачу црни Арапине,
Он разјаха у траву ђевојку, 225
Пак наћера мрку бедевију,
А потеже џиду заковану,
Пак он гађа коња и јунака,
А змајче му стаде на биљези,
Арап гледа по свилену пасу, 230
Кад од себе копље отиснуо,
А лавче се хитро догодило,
Извија се небу под облаке,
Испод њега копље пролећело,
Кад то виђе црни Арапине, 235
Како момче у висину скаче,
Нимало му мило не бијаше,
Пак он змају стаде на биљези,
Змај потеже копље омарово,
Те он гледа црна Арапина, 240
Из руке је копље отиснуо,
У рукама копље искршио,
Комади му у траву падоше,
То Арапу врло мило бјеше,
Пак на њега вјетар отиснуо, 245
Не би ли га с коња укинуо,
Ал' за вјетар лавче-не хајаше,
Само што му гриву завраћаше,
Ко травицу кад но сјевер пуше,
Кад Арапу вјетар издушио, 250
На њег брже пламен отиснуо,
Да опржи коња, јал' јунака,
Али змају пламен не уђаше,
Јер он врући од ватре бијаше,
Кад арапско издуши јунаштво, 255
За топуз се руком прихватио,
Потегоше тешке топузине,
Наћераше један на другога,
По једном се њима ударише,
Змај се шали, а Арап удара, 260
Онда змајче лакрдију рече:
»Црн гавране, троглав Арапине,
Не шали се, већ ударај често,
Ал' ме жалиш, ал' боље не мореш?
Кад ја станем тебе ударати, 265
С црном ћу те земљом састављати.«
Ал' Арапче више не могаше,
Змај потеже свога буздована,
Пак Арапа љуто ударио,
Иза врата у плећи јуначке, 270
Обје му је плећке саломио,
По црној га земљи положио,
Што се никад ни дигнути неће,
Пак потури тешку топузину,
А повади сабљу заковану, 275
Те му све три посијече главе,
У врату му сабљу окушао,
У арапској крви окалио.
Онда бриткој сабљи говорио:
»Бритка моја у рукама ћордо, 280
Досад си ми била некаљена,
А сад си ми јако окаљена,
И још ћу ти срећу окушати,
Оћеш ли ми сад оштрија бити.«
Пак под соОом лава повратио 285
Да погуби троје Арапчади,
Кад то виђе троје Арапчади
Змајовита, жестока јунака,
Ђе погуби троглав Арапина,
Бедевије натраг повратише, 290
Бритке сабље у траву бацише,
А ђевојке све три оставише,
Широкијем пољем побјегоше.
Кад то виђе момче змајовито,
Под собом је лава дохватио, 295
И лаву је коњу бесједио:
»А мој лаве, мој крилати орле,
Данас ћу ти срећу окушати,
Ал' с' ти бржи, али бедевије.«
Кад под собом лава дохватио, 300
Пак полеће пољем широкијем,
Би ти реко и би се заклео,
Да је оро расклопио крила,
Пак за њима пољем отиснуо,
Не би њега мого ни гледати, 305
Ја камоли њега достигнути,
Ил' брзином преда њ' уграбити,
Ђе виђеше троје Арапчади,
Ђе виђеше, ту их и стигоше,
Ђе год које прије достизаше, 310
Ту га бритком сабљом удараше,
На двије их поле престављаше,
Престављаше коње и јунаке,
У земљици сабљу устављаше,
Кад погуби троје Арапчади, 315
Онда врати лава уз планину,
Пак се врати друму на ширину,
Ђено сједи Јања материна,
А око н>е три китне ђевојке,
Њима змајче божју помоћ виче, 320
А ђевојке на ноге скочиле,
Од очију сузе проточиле,
Од њега се љуто препа'нуле,
Како га се препа'нути неће,
Кад не знаду ко је и како је, 325
Страшан јунак лице намрачио,
Крвава му сабља до балчака,
И десница до рамена рука,
Вучки гледа, крваво погледа,
А под њиме звјерка страховита, 330
Које никад нису ни слушале,
Ја камоли очима виђеле,
Тадај рече момче змајовито:
»Ђевојчице, б'јеле голубице,
Немојте се мене препадати, 335
Нећу вама ништа учинити,
Колик' својој сестри од матере,
Ви сте моје секе нерођене
Нерођене кајно и рођене.«
А вели му Јања материна: 340
»Господине, јунак из планине,
Стид је мене и гледати у те,
Ја камоли с тобом бесједити,
Ако плачем и сузе прољевам,
Ако плачем, за невољу ми је, 345
Јер је мене Арап заробио,
Покрај Саве испод Биограда,
Пак су наше остануле мајке,
И остала наша породица.«
А кад зачу змајче из планине, 350
Овако је њима говорио:
»Ђевојчице, питоме ружице!
Ак 'оћете мене послушати,
Што вам речем и како вам кажем,
Сјутра ћете виђет своје мајке.« 355
Кад то зачу Јања материна,
И њезине три китне ђевојке,
Од земљице на ноге скочише,
И јуначку руку пољубише,
Пак се онда натраг иступише, 360
Змајче сједе у траву зелену,
А дворе га кићене ђевојке,
Овако им змајче говораше:
»Кад довече црни акшам па'не,
Повадите срмајли јаглуке, 365
Пак ви црне очи завежите,
Турићу вас за се на парипа,
Часом ћемо прегазит' планину,
До по ноћи Сави води сипи,
Онђе ћу вас младе оставити. 370
Када сване и сунце огране,
Лако ћете Биограду поћи.«
Кад то рече змајче момче младо,
Ђевојке се пред њим поклонише,
И пред њиме црну земљу љубе: 375
»Бог ти дао, незнани јуначе,
Бог ти дао и ко те родио!«
Када сунце за горицу зађе,
И кад акшам на земљицу паде,
Змајче коња опремати стаде, 380
А ђевојке очи завезаше,
Да не виде силе и брзине,
Да не па'ну, да се не препа'ну,
Змајче лаву на рамена сједе,
Све ђевојке за њим посједоше, 385
Силно лавче за то и не чује,
А змајче их опасује пасом,
Три пута их опасао пасом,
И четврти од сабље кајасом,
Пак се змајче на лаву потаче, 390
Кад се миче све у лава тиче,
Кад полеће лавче кроз планину,
Чудила се и гора и трава,
И пернате 'тице из горице,
Како друмом широкијем скаче, 395
Све јелике под гранам прескаче,
Ко да на њем ниђе ништа нема,
Куд гођ иде, Сави води сиђе,
До по ноћи Сави води дође,
Преко воде хитро пребродише, 400
А, када се суха добавише,
Оклен саме могу путовати,
Оклен их је Арап прихватио,
Дотлен их је и змај допратио,
Пак је онђе њихе оставио, 405
Од радости младе заплакаше,
Све скидају златне огрлице,
И с прсију бисерли ђердане,
Те плаћају рођеном јунаку,
Који им је лице избавио, 410
Од проклета црна Арапина,
А змајче се на то осмјехнуло,
Те овако њима говорило:
»Хвала вама, кићене ђевојке,
Та шта би ја васке окитио? 415
Ја камоли ките укидао?
Ја вам нећу паре ни динара,
Ја не храним за благо јунаштво,
Већ рад Бога и јунаштва свога,
Ја имадем доста сваког блага.« 420
Кад то чуше лијепе ђевојке,
Тадај њему пољубише руку,
Пољубише, пак се растадоше,
Змај одлеће у више планине,
И одведе лава огњевита; 425
А ђевојке Биограду стојну,
Нек се миле обрадују мајке,
Када виде рођене ђевојке,
Нељубљене и немиловане,
Тако им је срећа донијела, 430
Јер је срећа славна и богата,
Ко се радо милу Богу моли,
У Бога је нестати не може,
Већ свакоме Бог помоћи може,
У жалости кајно у радости, 435
Усред ноћи, кајно усред дана,
У Бога је слава изабрана.
