Змај огњени и Вишњевића Јеле (мало друкчије)
0001 Коња кује Вишњевић-Лазаре,
0002 Украј њега Јеле љуби своја,
0003 Из скута му чавле додавала,
0004 У ње бл’једо од умрћа лице,
0005 На њу Лазо често погледује,
0006 Па је својој љуби говорио:
0007 „О Јелице, моја љуби драга!
0008 Што је твоје лице тако б’јело,
0009 Али ти је што до мене, Јеле,
0010 Ол до виле, добра коња мога,
0011 Али штогод до два брата моја,
0012 Ал до двије драге сестре моје?“
0013 Одговара Јеле Лазарева:
0014 „Господаре Вишњевић-Лазаре!
0015 Што ј’ овако моје лице бл’једо,
0016 Господаре, није ми до тебе,
0017 Ни до виле добра коња твога,
0018 Нити до два мила брата твоја,
0019 Ни до двије драге сестре твоје,
0020 Нег је мени до Бога невоља,
0021 Ма је теби казати не смијем,
0022 Јер је мени тешко запр’јећено,
0023 Да бих коме ово показала,
0024 Ја бих моје очи изгубила,
0025 А ти, Лазо, са рамена главу.“
0026 Кад то чује Вишњевић-Лазаре,
0027 Плане Лазар како огањ живи,
0028 Па потегне сабљу оковану,
0029 У десници држи посјеклицу
0030 И говори Јелици љубовци:
0031 „Кажи, Јеле, што ли казат не ћеш,
0032 Ево ћу ти одасјећи главу!“
0033 Кад то чује Јеле Лазарева,
0034 Од бритке се препаднула ћорде,
0035 Па завиче танко иза гласа:
0036 „Не ударај, драги господаре!
0037 Ево ћу ти казати праведно:
0038 Кад ти пођеш у лов у планину,
0039 Када ноћиш у гори зеленој,
0040 Из горе се љути змаје вуче,
0041 Довуче се у нашу ливаду,
0042 Па се вије кулу уз бијелу
0043 На прозоре наше, господаре!
0044 Са прозора у кулу се свали,
0045 Па се свије на меке душеке.
0046 Кад ја, мили господаре, дођем,
0047 Сине јунак ко на гори сунце,
0048 Мене љуби у меку душеку.
0049 И мени је тежко запр’јетио,
0050 Да никому за њега не кажем,
0051 Нити теби, драги господаре.
0052 Па још хоће, носили га ђавли!
0053 Да ме зове: Полуљуби моја!
0054 А ја њега: Полугосподаре!“
0055 Кад то чује Вишњевић-Лазаре,
0056 Удара се руком уз кољено,
0057 На кољену добра чоха пуче,
0058 И говори Вишњевић-Лазаре:
0059 „О Јелице, драга љуби моја!
0060 Кадар мога поткујем дорина,
0061 Изнеси ми пиво и једиво
0062 И свијетло моје оружије,
0063 Ја ћу поћи у лов у планину,
0064 Остат хоћу у гори зеленој.
0065 Ако ли ти љути змаје дође,
0066 Упитај га, Јеле, љуби моја!
0067 Боји ли се на св’јету јунака,
0068 У Турцима ол у Латинима.
0069 Добро слушај, Јеле љуби моја,
0070 Што ће теби љути змаје р’јети.“
0071 У то Лазар коња потковао,
0072 Јеле носи пиво и једиво
0073 И оружје св’јетло Лазарево,
0074 Па се Лазар на коња метнуо
0075 И отиде у гору зелену.
0076 Здраво Лазар у планину дође,
0077 Лова лови гори по зеленој,
0078 Све док било на западу сунце.
0079 Тад почине под јелу зелену,
0080 Коњу даде зоба од шенице
0081 И он Лазар благоват стануо.
0082 У то с’ хвати мркла суторина,
0083 А змај иде из горе зелене,
0084 Па се вуче у росну ливаду,
0085 Под танахну кулу Лазареву,
0086 Па се кулу вије уз високу,
0087 Извије се кули на прозоре,
0088 Па се свали кулу у танахну,
0089 Па се меке меће на душеке.
0090 Докле Јеле Лазарева дође,
0091 Сину тада ко на гори сунце.
0092 Говори му Лазарева Јеле:
0093 „Љути змаје, полугосподаре!
0094 Што те питам, хоћеш казат право?“
0095 Али јој је змаје говорио:
0096 „Ну упитај, Лазарева Јеле!
0097 Нека чујем, што ћеш говорити?“
0098 Али му је Јеле говорила:
0099 „Љути змаје, полугосподаре!
0100 Бојиш ли се на св’јету икога
0101 Од Турака али од Латина?“
0102 То је змају мука чути било,
0103 Па је змаје њојзи говорио:
0104 „Кучко Јеле, полуљуби моја!
0105 О невјеро, што ме за то питаш,
0106 Ал си коме повидјела за ме,
0107 Оли твојим драгим дјеверима,
0108 Ол Лазару, твоме господару?
0109 Да ја знадем, Лазарева Јеле!
0110 Да си коме повидјела за ме,
0111 Оба бих ти ока повадио,
0112 А Лазару осјекао главу,
0113 Погубио два дјевера твоја.“
0114 Оклиње се Јеле Лазарева,
0115 Оклиње се и криво се куне:
0116 „Љути змаје, полугосподаре!
0117 Ја никоме н’јесам повидјела
0118 За у глави оба ока моја.
0119 Ако ли сам кому повидјела,
0120 На небу се облак заметнуо,
0121 Из облака удариле стр’јеле,
0122 Не удриле дрва ни камена,
0123 Него мене Јеле Лазареве,
0124 Разн’јеле ми и кости и месо!
0125 Нег те питам ја из главе моје,
0126 Нека видим Јеле Лазарева,
0127 Да ли љубим голема јунака,
0128 Јеси л’ бољи од мога Лазара?“
0129 Тад јој љути змаје одговара:
0130 „Кад је вјера, Лазарева Јеле!
0131 Да никоме н’јеси повидјела,
0132 Нека да знаш, драга душо моја!
0133 Да ти љубиш племића јунака
0134 Трипут бољег од твога Лазара.
0135 А кад желиш знати, душо моја!
0136 Не бојим се на св’јету јунака
0137 Од Турака, нити од Латина,
0138 Нешто мало од Прилипа Марка,
0139 Ма не бих се Марка узбојао,
0140 Нег под њиме шарина дорина
0141 И његове пушке чефердала,
0142 Што му б’јела вила даровала,
0143 А што бије под облаком ждрала.
0144 Добар би ме дорат достигнуо,
0145 И спредњијем ногам погазио,
0146 Марко би ме пушком ударио,
0147 Тако бих ти ласно погинуо.“
0148 Кад је зора заб’јељела б’јела,
0149 Скаче змаје из мека душека,
0150 Иде змаје кули на прозоре,
0151 Па се свије кулу низ бијелу,
0152 Ево ти га росну низ ливаду
0153 У Јастребић високу планину.
0154 А када је око подне било,
0155 Ево к двору Вишњевић-Лазара,
0156 Игра добра низ ливаду коња,
0157 Видјела га Јеле са прозора,
0158 Лети Јеле низ куле бијеле,
0159 А пред двором причека Лазара,
0160 Коња прима, за здравље га пита:
0161 „Јеси л’ здраво, драги господаре!
0162 Јеси ли се гором уморио?“
0163 Одговара Вишњевић-Лазаре:
0164 „О Јелице, драга љуби моја!
0165 Здраво јесам, ал весело н’јесам.
0166 Ја се н’јесам гором уморио,
0167 Јер је мене добар коњ носио.
0168 Нег ми кажи, Јеле љуби моја!
0169 Је ли змаје ноћас доходио,
0170 Јеси ли га штогод упитала?“
0171 Али му је Јеле говорила:
0172 „Господаре Вишњевић-Лазаре!
0173 Змаје ти је љути доходио
0174 И у ноћас мене походио,
0175 Ја сам љута змаја упитала.
0176 Крутан јунак, мио господаре!
0177 Да с’ бе иху ба св’јету никога
0178 У турскоме, ни у латинскоме,
0179 Него нешто од Прилипа Марка.
0180 Ма не би се њега узбојао,
0181 Нег шарина његова ђогина,
0182 И његове пушке ћефердала,
0183 Штоно му га вила даровала,
0184 А што бије под облаком ждрала.
0185 Добар би га дорат достигао
0186 И првијем ногам погазио,
0187 Марко би га пушком ударио,
0188 Да би тако ласно погинуо:
0189 Да ја љубим племића јунака
0190 Трипут бољег од тебе Лазара.“
0191 Кад то чује Вишњевић-Лазаре,
0192 Лети Лазар кулу у бијелу,
0193 Нема кадар да ће благовати,
0194 Него узме дивит и артије,
0195 Брзо Лазар б’јелу књигу пише
0196 И поздравља Краљевића Марка:
0197 „Побратиме, Краљевићу Марко!
0198 Да си брзо мојој кули танкој.
0199 Ти доведи шарина ђогина,
0200 Не остави пушку чефердала,
0201 Што ти б’јела вила даровала,
0202 А што бије под облаком ждрала,
0203 Јер је мени до Бога невоља,
0204 Ти ћеш мени у невољи ваљат.“
0205 Кад је б’јелу књигу направио,
0206 Под њу нађе брза књигоношу,
0207 Подаспе га спензом небројеном,
0208 Да отиде Прилипу б’јеломе,
0209 Да никоме не да књиге мале,
0210 Нег у руке од Прилипа Марку.
0211 Кад то види књигоноша млади,
0212 Да га добро био даровао,
0213 Русом му се главом поклонио,
0214 У б’јелу га руку пољубио,
0215 Тури књигу у џеп од доламе,
0216 Па отиде здраво и весело.
0217 Кудгод пође, ка Прилипу дође,
0218 Под бијелу кулу Краљевића.
0219 То пред кулом Краљевићу Марко,
0220 Марко дуги чибук запалио,
0221 Па се шеће тамо и овамо.
0222 Кад га види момак књигоноша
0223 Капу скида, под пазухо тура,
0224 Лијепо се Марку поклонио,
0225 Па повади књигу шаровиту,
0226 Дава му је у бијелу руку.
0227 Кад се Марко књиге добавио,
0228 Он час на њој печат разломио,
0229 Пред очи је књигу растворио.
0230 Кадар види, што је написано,
0231 Хвати момка за бијелу руку,
0232 Па га води уз високу кулу,
0233 За св’јетлу га сопру поставио,
0234 Па завиче танко иза гласа:
0235 „Мандаљено, моја сестро драга!
0236 Носи боље пива и једива.“
0237 Кад то чула Мандаљена млада,
0238 У млађега поговора нема,
0239 Скаче млада низ кулу бијелу,
0240 Носи одма пива и једива,
0241 Младо момче благоват стануло.
0242 Кад благово момак књигоноша,
0243 Тад се ноге на лагане скаче
0244 И клања се Краљевићу Марку
0245 И љуби га у бијелу руку.
0246 Њега Марко дарива лијепо,
0247 Даде њему двадести дуката
0248 И говори Краљевићу Марко:
0249 „Ајде с Богом, момак књигоноша!
0250 И поздрави Вишњевић-Лазара,
0251 Нека ми се прије подне нада.“
0252 Отоле се момак отправио,
0253 Марко сиде низ бијелу кулу,
0254 Из подрума истегне шарина,
0255 Лијепо га Марко оправио,
0256 Да му зоба бијеле шенице,
0257 Те се врати у кулу бијелу.
0258 Па отиде у б’јелу одају,
0259 Па се Марко ресити стануо.
0260 А када се наресио био,
0261 Тад прехити свијетло оружје,
0262 У свијетлу пушку чефердала,
0263 Штоно му је б’јела вила дала,
0264 А што гађа по облаком ждрала.
0265 Кад се Марко отправио био,
0266 Па завиче танко гласовито:
0267 „Остан’ с Богом, сестрице рођена!
0268 Ево идем до Вишњице града
0269 Б’јелој кули Вишњевић-Лазара,
0270 Бог ће дати, да ће добро бити.“
0271 То жо било Мандаљени младој,
0272 Низ образ је сузом ударила,
0273 Па је Марку брату говорила:
0274 „Куд ћеш, брате, коме на мегдане?
0275 Ти не ходи, гдје ћеш погинути.“
0276 Кад то чује Краљевићу Марко,
0277 За то јунак ништа и не хаје,
0278 Нег изиде кули низ скалине,
0279 Па се коњу на рамена баца,
0280 Удре коња гвозденом канџијом,
0281 Кудгод пође, у Вишњице дође.
0282 Кад је био кули на погледе,
0283 Далеко га Лазар угледао,
0284 Према њему ларго ишетао,
0285 Коња прима, за здравље га пита.
0286 Кад је Марко коња оскочио,
0287 Бијел’јем се рукам загрлише,
0288 Љубише се лишца у јуначка,
0289 Води Марка дворе у бијеле.
0290 Слуге добра коња одведоше,
0291 Ставише га у топле подруме,
0292 Дадоше му, што је од потребе.
0293 Марко сједе за свијетлу сопру,
0294 Па ми Марко благоват стануо,
0295 Поред с њиме Вишњевић-Лазаре.
0296 А када је по обједу било,
0297 Скочише се на ноге лагане,
0298 Припасаше свијетло оружје,
0299 Изађоше из бијеле куле,
0300 Момци су им коње отправили,
0301 Меташе се коњим на рамена,
0302 Окренуше низ росну ливаду,
0303 Отидоше зелену у гору.
0304 Лове лова гори по зеленој,
0305 Док се мркла нојца ухватила,
0306 Починули јелу под зелену,
0307 Добр’јем коњим зоба подадоше,
0308 А два побра благоват стадоше.
0309 Кад ево ти змаја из планине,
0310 Он се смуче горицом зеленом
0311 До ливаде росне Лазареве,
0312 Па се росну у ливаду вуче,
0313 Докле дође под кулу бијелу,
0314 Тад се вије уз високу кулу,
0315 Докле кули на пенџере дође,
0316 Па се свали у кулу танахну
0317 И меке се свије на душеке.
0318 Докле Јеле Лазарева дође,
0319 Онда сину јунак како сунце,
0320 Љуби змаје Јелу Лазареву.
0321 Кад је ноћи у поноћа било,
0322 Ето к двору Вишњевић-Лазара,
0323 С њиме побра Краљевића Марка,
0324 У ливаду росну починуше
0325 И чекају змаја огњенога.
0326 Кад је зора заб’јељела била,
0327 Ето змаја кули низ прозоре,
0328 Па се вије низ бијелу кулу,
0329 Свалио се траве на зелене,
0330 Па се вуче низ росну ливаду,
0331 Супроћ њему Краљевићу Марко
0332 На шарину, добру коњу своме.
0333 А када је Марка угледао
0334 Бјежи змаје уз росну ливаду,
0335 Јере мисли, да ће побјегнути.
0336 Ма га стиже шарин Краљевића,
0337 Спреднијем га ногам погазио,
0338 А Марко га пушком ударио,
0339 Оба му је ока осл’јепио.
0340 Тад завиче Вишњевић-Лазаре:
0341 „Брате Марко, ос’јеци му главу!“
0342 Виче змаје гласовито танко:
0343 „Не ударај, од Прилипа Марко,
0344 Не ударај, Бога за милога!
0345 Н’јесам змаје горе од зелене,
0346 Него д’јете краља будимскога.
0347 Нема бабо нег мене јединога,
0348 За мене би своју круну дао
0349 И што има злата и дуката,
0350 Мајка моја оба ока своја!
0351 Ево има девет годин’ дана,
0352 Да су мене затравиле виле
0353 У планини, у гори зеленој,
0354 И љутим ме змајем учиниле.
0355 Него, Марко, Богом побратиме!
0356 Ти не слушај Вишњевић-Лазара,
0357 Моје русе не ос’јецај главе,
0358 Ти ћеш пуну милост задобити
0359 Од мог баба, будимскога краља,
0360 Моје мајке, будимске краљице,
0361 Примит хоћеш племените даре.“
0362 Кад то чује Краљевићу Марко,
0363 Узбоја се краља будимскога,
0364 Држи сабљу у руци јуначкој.
0365 Јадан Марко у размисли стане,
0366 А повиче Вишњевић-Лазаре:
0367 „Не вјеруј му, Богом побратиме!
0368 Него врагу осијеци главу.“
0369 Змаје виче гласовито танко:
0370 „Краљевићу, не с’јеци ме, Марко!
0371 Ево теби тврда вјера моја,
0372 Не мањка ми петнаест данака,
0373 Свућ ћу с’ себе змајеве хаљине,
0374 Ја ћу остат ко на гори сунце,
0375 Вас у свили и у суху злату,
0376 Водит ћеш ме Будиму б’јеломе,
0377 Дароват ме краљу, бабу моме,
0378 Он ће теби племените даре,
0379 Ти ћеш бити ђенђил за живота.“
0380 Тад му рече Краљевићу Марко:
0381 „Љути змаје, мој по Богу брате!
0382 Кад сам теби очи осл’јепио,
0383 Куд ћу тебе водити слијепа?“
0384 Али му је змаје бесједио:
0385 „Побратиме, Краљевићу Марко!
0386 Имаш брзина под тобом дорина,
0387 Удри коња на Дунај на воду.
0388 А кад воду на студену дођеш,
0389 Ти повичи танко иза гласа;
0390 „ „Која ј’ овдје вила Наданојла,
0391 Којано је св’јем вилам госпођа,
0392 Која држи змаја огњенога,
0393 Мила сина краља будимскога?
0394 Нека лети росну на ливаду,
0395 У ливаду Вишњевић-Лазара,
0396 Змаја су јој љуто нагрдили,
0397 Обадва му ока осл’јепили.“ “
0398 Кадар чује вила Наданојла,
0399 Долећет ће росну на ливаду,
0400 Хоће вила извидати мене.“
0401 Кад то чује Краљевићу Марко,
0402 Удре коња низ росну ливаду,
0403 Удре шара на Дунај на воду,
0404 Брзо Марко на Дунај допаде,
0405 Па завиче танко гласовито:
0406 „Гдје је овдје вила Наданојла,
0407 Б’јела вила св’јем вилам госпођа?
0408 Да је брже у росну ливаду,
0409 У ливаду Вишњевић-Лазара.
0410 Видат очи змаја огњенога,
0411 Мила сина краља будимскога,
0412 Јер сам ти га крутно нагрдио,
0413 Оба сам му ока осл’јепио.“
0414 Кад то чула вила Наданојла,
0415 Брже вила крилим полећела
0416 На ливаду Вишњевић-Лазара,
0417 А за њом ми Краљевићу Марко.
0418 Прије вила у ливду дође,
0419 Прије вила, јер је носе крила,
0420 Него Марко на шарину своме.
0421 Ал ако је није достигнуо,
0422 Ни с ока је није изгубио,
0423 Вила змају црне очи вида.
0424 У то доба Краљевићу Марко
0425 На шарину вилињега трага.
0426 Говори му вила Наданојла:
0427 „Чекај, побро, Краљевићу Марко!
0428 Докле прођу петнаест данака,
0429 Да извидам очи љута змаја,
0430 С њега свучем змајину хаљину,
0431 Придат ћу га к теби на шарина,
0432 Да га водиш Будиму б’јеломе,
0433 Придат ћеш га краљу будимскоме,
0434 Дат ће теби, штогод ти је драго.“
0435 Чека Марко вилу од планине
0436 Ту дан по дан петнаест данака.
0437 Вила змају очи извидала,
0438 С њега свлачи змајину хаљину,
0439 Сине јунак ко на гори сунце
0440 Вас у свили и у суху злату,
0441 Па га дава Краљевићу Марку:
0442 „Побратиме Краљевићу Марко!
0443 Сад га води Будиму б’јеломе,
0444 Па га предај краљу будимскоме
0445 И госпођи краљици будимској.
0446 Кад будете преко б’јела града,
0447 А вас виде два јунака млада,
0448 Колико је тамо дјевојака,
0449 Бог да знаде, хоће л’ остат која?
0450 Помамит се хоће свеколике
0451 И на вас ће јуришати младе,
0452 Ударат ће дјевојке Будимке
0453 Са китама цв’јећа међијана.
0454 Не дај, сиви мој соколе Марко!
0455 Њем’ у руке да прими ниједну,
0456 Вет их бацај траве на зелене.“
0457 Кад је Марко вилу разумио,
0458 Отоле се јунак отправио,
0459 Баца краља на коња преда се,
0460 С њиме иде Будиму б’јеломе,
0461 Здраво граду на капију дође.
0462 Дочека их на вратима стража.
0463 Тешкијем се чудом зачудили,
0464 Позна стража Краљевића Марка,
0465 Не познаје уз Марка јунака.
0466 Међу собом они говорише:
0467 „Мили Боже, на свему ти хвала!
0468 Ко је ово с Краљевићем Марком?
0469 Је ли ово од мајке рођено,
0470 Ал љепотом од Бога створено?“
0471 Тијем прођу граду кроз капију.
0472 Кад су били преко б’јела града,
0473 А глас лети по цијелу граду,
0474 Да је дошо Краљевићу Марко
0475 И довео љепоту јунака.
0476 Мили Боже, на свему ти хвала!
0477 Кад се чуло по Будиму граду,
0478 Што је гође у мајке дјевојке
0479 За удаје и ашиковања,
0480 Све то скаче на ноге лагане.
0481 Све букнуле Будимке дјевојке,
0482 Готово се помамиле младе;
0483 Сви прозори и тамо и амо
0484 Оките се главам дјевојачким,
0485 А чаршију протисле дјевојке,
0486 Куд пролази шарине ђогине
0487 И на њему два добра јунака.
0488 Па да видиш чудо и дјевојке,
0489 Међу собом говориле младе:
0490 „Ево овуд Краљевића Марка,
0491 Води л’јепа код себе јунака,
0492 Брзо ките цв’јећа направимо
0493 И у цв’јеће мађије бацимо,
0494 Па на њега китам ударимо.“
0495 Како шаро тапа наприједа,
0496 Онако ми на њег нападају
0497 Са прозора бијелијех двора
0498 Пусте ките дјевојачког цв’јећа,
0499 Чим гађају на коњу јунака.
0500 Ал је Марка научила вила,
0501 Па он знаде, што дјевојке раде.
0502 Не да Марко л’јепоме јунаку,
0503 Да би чију киту успримио,
0504 Вет падају ките по сокаку,
0505 А шаро их тари копитима.
0506 Тако прођу преко б’јела града
0507 Све до двора будимскога краља.
0508 Видили их краљу и краљица,
0509 Шаљу момке пред бијеле дворе,
0510 Да под Марком ухвате шарина.
0511 Кад је Марко са коња скочио,
0512 Прими краља на руке бијеле,
0513 Па га води у дворе краљеве.
0514 Супроћ њима краљу и краљица,
0515 А говори краљу од Будима:
0516 „Добар дошо, Краљевићу Марко!
0517 Гдје си б’јелу вилу уловио,
0518 Па је водиш у дворе за руку?“
0519 Говори му Краљевићу Марко:
0520 „Св’јетли краљу, мили господаре!
0521 Није ово вила од планине,
0522 Него Иво, твоје д’јете драго,
0523 Којега си у Бога просио,
0524 А кога си изгубио био,
0525 Изгубио и заборавио.“
0526 Кад то чула краљица госпођа,
0527 Обе двије раскрилила руке,
0528 Да се Иву вије око врата,
0529 Да га грли и да љуби мајка.
0530 Ал је прије на таван паднула,
0531 Придиже је Краљевићу Марко
0532 И он Иво своје д’јете драго,
0533 Одн’јели је меке на душеке,
0534 Изишла су добра два сахата,
0535 Докле се је била разабрала.
0536 Тад да видиш од Будима краља,
0537 Гдје он чини велико весеље
0538 У својему у двору б’јеломе,
0539 Какво није учинио краљу,
0540 Када се је круном окрунио.
0541 Кад весеље довршило било,
0542 Иде краљу да дарива Марка,
0543 Да му дава по краљевства свога.
0544 Ал му Марко пуно захваљива:
0545 „Хвала теби, св’јетла круно моја!
0546 Господар сам у Прилипу моме,
0547 Па већега господства не тражим,
0548 А блага ми од потребе није:
0549 Док имадем посестриму вилу
0550 И под собом шарина ђогина,
0551 Бит ће блага у јунака Марка,
0552 Ако многом ни бити га не ће.“
0553 Када види од Будима краљу,
0554 Да му Марко узет не ће блага,
0555 Дава њему колаину од злата
0556 И криж на њој од камена драга.
0557 На крижу је краљево зламење,
0558 Нек се знаде, ко је Марку даде,
0559 Да је носи око б’јела врата
0560 Све за дику и своје поштење,
0561 Што је њега краљу даровао.
