Змај-Огњени Вуче и цар од Стамбола (Босна)

Извор: Викизворник


5

Змај-Огњени Вуче и цар од Стамбола

(Из Босне)

Али грми ал' се земља тресе,
Ал' удара море о брегове,
Ал пуцају на Задру топови?
Нити грми нит' се земља тресе,
Нит' удара море о брегове,
Нит' пуцају на Задру топови,
Веће гуде гусле Гргурове,
Он дозива Милутина слугу:
„Милутине, моја права слуго!
„Ал' је ведро, али је облачно?
„Али пада киша из облака,
„Зар је моја прокапала кула?
„Скоро сам је јунак поновио.“
Бесједи му слуга Милутине:
„Господаре, слијепац Гргуре!
„Јесте ведро, а облачно није
„И не пада киша из облака,
„Није твоја прокапала кула,
„Већ ето ти уз кољено љубе,
„На десну се наслонила руку,
„Па прољева сузе низ образе;
„Како њојзи грозно ударају,
„Све је твоје гусле накапала,
„Стога су ти гусле огугнуле,
Па ти оне туђети не могу.“
Он застави гусле јаворове
и гудало дрво јадиково,
Па је љуби тихо говорио:
„Љубо моја, да од Бога нађеш!
„Што је теби у оџаку моме?
„Ал' си гладна хљеба бијелога?
„Ал' си жедна вина црвенога?
„Ал' с одјећу своју подерала?
„Али ти је блага понестало,
„Те прољеванш сузе низ образе?"
Скочи љуба на ноге лагане,
Пред њиме се смјерно поклонила:
„Господаре, слијепац Гргуре!
„Срамота је погледати у те,
„Камо л' није бесједити с тобом;
„Ја нијесам пожељела xљеба,
„Ни одјећу јесам подерала,
„Нит' је мени блага понестало;
„Ако роним сузе низ образе,
„То је мени за невољу љуту:
„Синоћ ми се мало чедо нађе,
„Чедо мало, али мушка глава,
„На њему је чудо од биљега,
„На глави му три прамена вучја,
„Из уста му модар пламен бије,
„На десници сабља записана,
„Око ње је гуја умотана,
„У зубима шестоперца држи,
„Ја бих рекла, да би јунак био;
„Ал' имамо чудна душманина,
„Мајку твоју а свекрву моју,
„Ни мог чеда гледати не море,
„Већ је јутрос рано уранила,
„Одлећела столу и Стамболу,
„Опањкати чедо пренејако,
„Зету своме цару у Стамболу,
„Па ће наше чедо однијети,
„Пренејака њега уморити.
Бесједи јој слијепац Гргуре:
„Чујеш мене, моја вјерна љубо!
„Ти се не бој чеду пренејаку,
„Ти окупај чедо пренејако,
„И повиј га у мекану свилу,
„Па донеси дивит и калема
„И хартије књиге без јазије,
„Сједи мени уз десно кољено,
„Па ти пиши, ја ћу казивати,
„Пиши књигу побратиму моме,
„Побратиму Милутину краљу;
„Слузи скувај лаке брашјенице,
„Подај њему педесет дуката
„И подај му чедо пренејачко,
„Да га носи побратиму моме,
„И уз чедо књигу шаровиту.“
Кад то чула вјереница љуба,
Одмах своје чедо окупала,
У меку га свилу повијала;
Па узима дивит и калема
И хартије књиге без јазије,
Она оде господару своме
И сједе му уз десно кољено,
Стаде писат' књигу на кољену,
Она пише а Гргур говори:
„Побратиме, Милутине краљу!
„Ево теби ситну књигу спремам
„И уз књигу чедо пренејачко,
„Пази добро, што ти књига каже,
„Добро чедо држи у потаји
„Носи њега у бијелу цркву
„И крсти ми чедо пренејачко,
„Нек' га крсти игумане Саво,
„Кум крштени ђаче самоуче,
„Надиј име: Змај-Огњени Вуче;
„Добро чувај чедо од Турака.“
Кад је Гргур књигу начинио,
Даде књигу слузи Милутину
И уз књигу чедо пренејачко,
Попудбине педесет дуката,
Узе чедо слуга Милутине,
С њим побјеже преко поља равна;
Проговара слијепац Гргуре:
„Анђелијо, моја вјерна љубо!
„Хајде брже на бијелу кулу,
„Па дозови двије наше слуге,
„Оправи их у поље широко,
„Нек отворе раку за ђетета,
„Па нађите чедо јакородче,
„Које се је данас преставило,
„Па у ту га раку укопајте,
„А ти сједи на меку душеку
„И прољевај сузе низ образе;
„Када дођу цареве делије,
„Пред њима је делибаша Ибро,
„Кад он тебе у одаји нађе,
„Ђе ти сједиш и суѕе проливаш,
„Питаће те делибаша Ибро:
„„О влахињо, љубо Гргурева!
„„Што ти грозне сузе пролијеваш,"
„Овако ћеш њему говорити:
„„Господаре, царев делибаша!
„„Ако грозне сузе пролијевам,
„„То је мени за невољу љуту:
„„Скоро ми се мало чедо нађе,
„„Чедо мало али мушка глава,
„„На њему су до три обиљежја,
„„На глави му три прамена вучја,
„„Из уста му модар пламен бије,
„„На десници сабља написана,
„„Око сабље гуја опасана, -
„„Ја бих рекла да би јунак био,
„„Ал' је мени чедо преминуло,
„„Скоро сам га јадна укопала.""
Кад Јерина у Стамбола сиђе,
Зету своме цару од Стамбола,
Што говори Ђурђева Јерина?
„А мој зете, царе од Стамбола!
„У мог сина слијепца Гргура
„Родило се вижле шаровито,
„Које ће ти љуто додијати,
„Из шћемлије златне ишћерати,
„Са шћемлије твоје царовати;
„Веће брже оправи делије,
„Да донесу чедо Гргурово,
„Мори њега смрћу којом знадеш.“
Кад је царе ријеч разумно,
На мах пише сићана фермана,
По ферману оправи делије
И пред њима делибашу Ибру:
„Хајде брже Смедереву граду,
„Донесите чедо Гргурово,
„Које има до три обиљежја:
„На глави му три прамена вучја,
„Из уста му модар пламен бије,
„На десници сабља записана,
„Око ње је гуја опасана,
„Тако чедо мени донесите.“
Па делије ферман прихватише,
Пред њима је делибаша Ибро,
А за њиме стотину делија,
Па ето их граду Смедереву,
Бјелој кули слијепца Гугура.
Како дође делибаша Ибро,
Он испаде на бијелу кулу
У одају слијепца Гргура,
Ђено сједи Гргурова љуба,
И прољева сузе низ образе,
Њојзи Ибро божју помоћ даје,
Она пред њим на ноге скочила
Смјерно му се поклонила млада:
„Да си здраво, царев делибаша!“
Бесједи јој делибаша Ибро:
„О влахињо, Гргурова љубо!
„Каква ти је голема невоља,
„Те ти сједиш те сузе прољеваш!"
Одговара Гргурова љуба:
„Господаре, царев делибаша!
„Ако сједим и сузе прољевам,
„То је мени за невољу љуту;
„Скоро ми се једно чедо нађе,
„Чедо мало, али мушка глава,
„На глави му три прамена вучја,
„Из уста му модар пламен бије,
„На десници сабља уписана,
„Ово сабље гуја опасана,
„Прилика је, да би јунак био,
„То је чедо мени преминуло,
„Скоро сам га јадна укопала:
„С тога плачем и сузе прољевам.“
Бесједи јој делибаша Ибро:
„О влахињо, Гргурова љубо!
„Води мене гребу ђетињему,
„Хоћу твоје чедо откопати,
„Да га носим цару од Стамбола."
Одскочила Гргурова љуба,
Па пошета низ бијелу кулу,
Биjаше се препанула млада,
На том чеду обиљежја нема,
Па се боји муке и невоље,
Да је Турци на муке не метну.
Док зацвиље стотину делија:
„Чујеш ли нас, делибаша Ибро!
„Тога нама у ферману нема,
„Да из земље чедо ископамо,
„Већ да живо цару донесемо.
Када Ибро разабрао р'јечи,
Не шће чинит', што је намислио,
Већ се диже са својим делијам',
Па ето их низ поље широко
И одоше бијелу Стамболу.
Кад дођоше цару од Стамбола
Све му кажу шта је и како је.
А кад царе ријеч разумно,
Све делије царе даровао
А сувише Ђурова Јерина.
Док Милутин Гргурова слуга
Оде Скадру и чедо однесе,
Право кули Милутина краља,
На крилу му чедо оставио
И уз чедо књигу шаровиту,
Краљ узима книгу шаровиту,
На књизи је печат разломио,
Што му каже добро проучио,
Младо чедо цркви однесоше,
Да га крсти игумане Саво,
А кумује ђаче самоуче.
Крсти чедо игумане Саво,
Добро име чеду нађенуо,
Добро име: Змај-Огњени Вуче;
Добави му млађане дојиље ,
Храни њега краље Милутине.
С дојиљама четири године,
Онда Вука себи прихватио,
Те га храни на бијелој кули,
Хранио га девет годин' дана,
А кад виђе, ђе ће јунак бити,
Пореза му господске хаљине,
Покова му свијетло оружје,
Намаче му коња и сокола:
Стаде ићи Змај-Огњени Вуче
Рано јутром у лов у планину,
Кад год оде у лов у планину,
Вазда добар ловак уловио,
Милутину краљу доносио.
Врло њега замилова краље,
Јер он виђе да ће јунак бити,
У Вука је змајовито тело,
Крилата му вранца набавио;
Једно јутро Вуче уранио
И он пође у лов у планину,
Кад је био испод танке куле,
Добар му се вранац разиграва,
О бедрицу позвeкује ћорда,
У мишицу нишан удара му,
А то Вуче вранцу проговара:
„Лако, вранче, пуст ми не остао!
„Данас ћемо брду у планине,
„Лов ловити по гори зеленој;
„Ако Бог да и срећа од Бога!
„Данас ћу те игром наиграти,
„И добар ћу ловак уловити;
„А што звекћеш, оштра ћордо моја?
„Сутра ћемо изазвати краља,
„С њиме ћемо мејдан дијелити
„И тебе ћу крви напојити.“
Вуче мисли, да нико не чује,
Ал' то чују краљеве робиње,
Па казују краљу што збораше,
А то краљу мило не бијаше:
„За што ће ме на мејдан зазвати?
„Нијесам га луда заробио,
„Већ у двору њега отхранио
„Својом храном, а не материном.
Оде Вуче у лов у планину,
Вас дан ходи по гори зеленој,
Ништа Вуче уловит' не може,
Ето њега Свадру бијеломе,
Танкој кули краља Милутина,
Пак изиђе на бијелу кулу.
Кад год краље вечер вечераше,
Њега вазда Вуче дворијаше,
Сад се краље дворити не даде,
Већ посади Змај-Огњеног Вука,
Те он с њиме вечер вечераше,
На њег' краље наваљује пиво,
Док је Вука пиво прихватило,
Удри винце у бијело лице,
Тадај њему краље проговара:
„Мио сине, Змај-Огњени Вуче!
„Што ћу тебе сада упитати,
„Хоћеш ли ми право казивати?“
- „Хоћу краљу живота ми мога!"
„Кад си јутрос уранио Вуче,
„Разигр'о си вранца крилатога,
„Вранчићу си говорио Вуче:
„„Лако, вранче, пуст ми не остао,
„„Данас ћу те игром наиграти,
„„Добра ћемо лова уловити;
„„А што звекћеш, моја оштра ћордо,
„Сутра ћемо изазвати краља,
„„С њиме ћемо мејдан дијелити
„„И тебе ћу крви напојити."
„Јеси л' Вуче тако говорио?“
„Јесам краље, све то говорио!
„Ја ти мени постојбину кажи;
„Али јесам од курве копиле,
„Те си мене у травици наш'о,
„Али си ме луда заробио,
„Те ја јунак ниђе никог немам.“
Бесједи му краље Милутине:
„Мило д'јете, Змај-Огњени Вуче!
„Ти нијеси курвино копиле,
„Нити сам те заробио, сине,
„Ено теби твоје постојбине
„У бијелу Смедереву граду,
„Бабо ти је слијепац Гргуре
„И сад ти је бабо у животу;
„Кад се нејак ти јеси родио
„И при теби јуначке биљеге,
„Отишла ти Ђурова Јерина,
„Опањка те цару од Стамбола;
„Мени су те оправили луда,
„Побјегли су с тобом од Турака,
„Да те Турци чедом не заробе,
„Као што би тебе заробили,
„Да те мени оправили нису.
„Ја сам тебе, сине, отхранио
„Својом храном, а не материном
„У потаји да нико не знаде.“
Кад то зачу Змај-Огњени Вуче,
Од земље је на ноге скочио,
Пред њиме се смјерно поклонио:
„Господаре, Милутине краљу!
„Молим ти се и господству твоме!
„Опрости ми што сам говорио,
„А ја иђем столу и Стамболу,
„Потражити цара честитога.“
Скочи Вуче од земље на ноге,
Опремио себе и вранчића,
Припасао свијетло оружје,
Па посједе вранца крилатога,
Оћера га пољем широкијем,
Право оде бијелу Стамболу.
Да је коме стати па гледати
Крилатога вранца од мејдана
И јунака змајовита тела!
Кад бијаше под Стамбола града,
Под Стамбола пољем широкијем,
Све је поље притиснула војска,
На крилима вранац полетио,
А из змаја огањ посипаше,
Преко војске Вуче прелетио,
Гледала га силовита војска,
Међу се је војска говорила:
„Нуто, брате, змаја из планине!
„Ђе ће пасти, на чије ли дворе?
„Чије ли ће обљубити злато?“
Вук пролеће граду у капију,
Са капије цареву сарају,
Он свилене вади мердевин,
Запиње их уз бијелу кулу,
Па се уз њих пење уз пенџере
И удара ногом у демире,
Сви демири унутар падоше,
Ували се Вуче у одају,
Живога је цара распорио,
На копљу му срце износио,
А царици очи извадио,
Па јој Вуче тихо говорио:
„Сједи, тако, госпођо царице,
„И ти види како ј' без очију,
„Што си баби моме извадила,
„Баби моме, милом брату своме.“
Отален се Вуче повратио,
Низ свилене мердевине сиђе
И он дође до вранчића свога,
А погибе царе у Стамболу,
Да не чуле паше ни везири.
Док узјаха Змај-Огњени Вуче,
Ето њега у поље широко,
У војску је вранца наћерао
И доста је јада учинио,
Док кроз војску коња прогонио;
Ето њега земљи по ћенару,
Право, здраво, граду Смедереву
Танкој кули слијепца Гргура,
На авлиjу доћера вранчића,
На авлији љуба Гргурова,
Њојзи Вуче божју помоћ даје,
Она му је љепше прихватила:
„Да си здраво, незнан јунак добар!
„Отклен јеси, од земље које си?
„Од кога ли града и паланке?“
Бесједи јој Змај-Огњени Вуче:
„Ја сам јунак врло из далека,
„Чак од Скадра бијелога града.“
Вели њему љуба Гргурова:
„A Бога ти, јунак са вранчића!
„Кад ти јеси од Скадра бијела
„Мореш мени штогод казивати,
„Тамо имам свога мила сина,
„Је ли мени синак у животу?“
Бесједи јој Змај-Огњени Вуче:
„О госпођо, љубо Гргурова!
„Донеси ми вина и ракије
„И пешкота xљеба бијелога,
„Кад се јунак понакитим пива,
„Добре ћу ти гласе вазивати.“
Бесједи му љуба Гргурова:
„Сјаши, брате, вранца од мејдана!
„Ја ћу тебе напојити пивом
„И нахранит' часном ђаконијом."
Тадај Вуче осједе вранчића,
Уведе га у топле подруме,
Он изиђе на бијелу кулу,
Ту бијаше слијепац Гргуре,
Њему Вуче божју помоћ даје,
A Гргур му љепше прихваташе;
Њему Вуче руци приступио,
Пољуби га у бијелу руку,
Па он сједе за пуну трпезу
Са Гргуром хладно пити пиво,
А мајка му носи ђаконију.
Кад се добро понапише пива,
Онда Вуку мајка проговара:
„A Бога ти, незнан добар јунак!
„Кад ти јеси од Скадра бијела,
„Кажи мени што за мога сина.“
Бесједи јој Змај-Огњени Вуче:
„Вјерна љубо слијепца Гргура!
„Да ти видиш мила сина свога,
„По чему би њега познавала?“
Одговара милосница мајка:
„Да ја видим мила сина свога,
„Ја бих њега лако познавала,
„На њему су чудна обиљежја:
„На глави му три пламена вучја,
„Из уста му модар пламен бије ,
„На десници сабља уписана;
„По томе бих сина познавала."
Кад то зачу Змај-Огњени Вуче,
Скиде с главе капу и челенку,
Указује три прамена вучја,
Кроза зубе модар пламен пушћа
А узбаци уз руку рукава,
Сва три мајци указа биљега,
Позна мајка мила сина свога,
Од радости сузе оборила
И овако она бесједила:
„Благо нама данас до вијека,
„Кад виђесмо за живота сина.“



Извор[уреди]

Српске народне пјесме из Босне и Херцеговине: Јуначке пјесме старијег времена. Књига трећа. Скупио Богољуб Петрановић. У Биограду, у државној штампарији 1870., str. 507-521.