Зло живио, горе погинуо

Извор: Викизворник
Пређи на навигацију Пређи на претрагу


Зло живио, горе погинуо

Цв’јеће брала по гори дјевојка.
Намјера је намјерила била
На три вука од горе хајдука;
Хоће младој да обљубе лишце.
Моли јим се млада умиљато: 5
»О, хајдуци, мила браћо моја!
Ја сам млада сирота дјевојка;
Немам млада до Бога никога.
Ви кад бите[1] мене обљубили,
Ја би’ моју срећу изгубила,
И нигда се не би’ удомила!«[2] 10
Два хајдука за Бога хајаше,
Ал не хаје хајдуче Иване,
Нег дјевојке младе обљубио.
Ивана је млада проклињала:
»Проклет био, хајдуче Иване, 15
Што си моје лишце обљубио!
Ја сам моје среће изгубила,
А ти, Иво, Бога великога!
Из неба ти тиха роса пала,
У роси тл љута змија пала! 20
Не вила се дрва ни камена,
Него твога грла бијелога!
На врату ти љето љетовала,
А у њедрим’ зиму зимовала!
Тебе, Иво, до живота клала, 25
Док те худом смрти уморила!«
С тез’јем [3] млада б’јелу двору иде.
Отоле се мало одмакнула,
Мили Боже, чуда великога!
Ведро било, наоблачило се; 30
Из облака тиха роса паде,
У тој роси љута змија паде;
Не вије се дрва ни камена,
Него б’јела грла Иванова.
Кад видио хајдуче Иване, 35
Он је оштре ноже повадио;
Коље Иво змије шаровите,
И змији је љутој говорио:
»Што си дошла, из планине, змијо?
Што с’ не вијеш дрва ни камена, 40
Него мога грла бијелога?« —
Љута змија Иву одговара:
»Клат ме немој, ер ме заклат не ћеш;
Н’јесам љута из планине змија,
Него змија од Бога послана; 45
Ја сам срећа лијепе дјевојке.
На грлу ћу т’ љето љетовати,
У њедрим’ ти зиму зимовати;
Тебе клат ћу до живота твога,
Док те худом ја уморим смрти«. 50
Кад видио хајдуче Иване,
Тешко се је Иво препаднуо,
Ербо види, да је погинуо.
Дружини је својој говорио:
»О јунашка моја дружинице! 55
Ви пођите двору бијелому;
Ви пођите, мене не чекајте,
Ево сам вам јадан погинуо.
Кад прођете испод двора мога,
Видјет ће вас јадна моја мајка, 60
Супроћ вама ишетати хоће.
Р'јет ће вама мила моја мајка:
»»О, хајдуци, мила д’јети[4] моја!
Гдје је Иво, моје д’јете драго?
Оли ми је јадној погинуо?«« — 65
Р’јет немојте, што се догодило!
Нег реците драгој мојој мајци,
Да сам осто у гори зеленој,
Да јој Иво н’јесам погинуо,
Нег да су ме застравиле виле, 70
Да не жали стара нималахно,[5]
Нег да пође горе у зелене,
Да изгули зелена јавора,
Да га сади пред двор у ливаде,
Да га росној гоји у ливади. 75
Кад јој јавор породи јабуке,
Тад ће видјет Ива, сина свога!« —
Кад је Ива друштво разумјело,
Тешко су се они препаднули,
А од оне змије шаровите, 80
Па отоле јесу побјегнули.
Кад су дошли преко Сења града,
Испод б’јела двора Иванова,
Видјела их Иванова мајка,
Супро’ њима стара ишетала, 85
И њима је стара говорила:
»Добро дошли, драга д’јети моја!
Гдје је Иво, драго д’јете моје?
Оли ми је јадној погинуо?«
Хајдуци су старој говорили: 90
»О, старице, Иванова мајко!
Теби није Иво погинуо,
Нег је гори осто у зеленој,
Б’јеле су га застравиле виле.
Ма је Иво тебе поздравио, 95
У поздрављу јес’ ти поручио:
Да не жалиш стара нималахно,
Нег да пођеш горе у зелене,
Да изгулиш зелена јавора,
Да га садиш пред двор у ливаду. 100
Кад ти јавор породи јабуке,
Тад ћеш видјет Ива сина свога!«
Мисли стара, да је то истина,
Па ми пође горе у зелене
И изгули зелена јавора, 105
И носи га двору бијелому,
Па га сади пред двор у ливаду.
Л’јепо стара гојила јавора;
Љетим га је водом пол’јевала,
А зими га свилом загртала; 110
Јавор с’ небу даде у висине.
Често стара под јавор ходила,
Гледа јадна јавору у гране,
Кад ће веће родити јабуке.
Старици је сестра[6] говорила: 115
»Луда ти си, моја мила мајко!
То се није чуло ни видјело,
Да је јавор родио јабуке.
Зло живио Иво, д’јете твоје,
Зло живио, горе погинуо«. — 120

Андро Мурат, бр. 31.

Од Кате Мурат-Палункове
с отока Шипана.

Murat Sipan vinjeta.jpg



Референце[уреди]

  1. бисте
  2. удала
  3. с тим; рекавши то
  4. дјецо
  5. нимало
  6. очито сестра Иванова

Извор[уреди]

Hrvatske narodne pjesme, skupila i izdala Matica hrvatska. Ženske pjesme (Romance i balade), knjiga peta, uredio Dr Nikola Andrić, Zagreb, str. 64-67.