Пређи на садржај

Злочини у Дувну

Извор: Викизворник

Масакри над којима ће се згражавати човечанство[уреди]

Јула 1942. године у Крајини »крвавој хаљини«, како се већ била прочула по стравичним масакрима, над којима ће се човјечанство згражавати, дешавале су се страшне ствари. Ево једног записа очевица тих страхова, из »Дневника« Владимира Дедијера:

»Ишао сам обичним, сеоским путем (село Урија, негдје код Дувна — прим. прир.) обичног љетног јутра, нешто ведријег због кишице, која је преко ноћи росила. Било ми је тешко и хтио сам да заплачем, јер ми из памети нијесу излазили дивни другови, који су изгинули у јучерашњим окршајима с усташама, ту, негдје, преда мном, на бујним њивама и ливадама. Али оно што сам видио тога јутра, а о чему сам толико пута читао, слушао, и што сам вјеровао — тако ме је запањило својим ужасом, да је збрисало сваки бол за милим друговима... да, ипак је све то изгледало друкчије него кад се чита...

Најприје сам крај пута, под широком крошњом огромне крушке, наишао на два сељака. Лежали су на трави, у хладу, у онаквом истом хладу у каквом се одмарају косачи. Убијени су у потиљак, куршуми су изашли испод десног уха и отворили огромне ране, тако велике да је кроз њих исцурио мозак, ту, на ледину. Ту је убијено још шест сељака. Трагови крви, црни, масни на трави влажној од росе, мучни биљег посљедњег даха шест тежачких живота. Али тих шест сељака склонио је неко од оно мало преживјелих.


Даље, с обје стране живице од љесковог прућа и папрати, на сред пута, не сјећам се већ тачно броја, десет, дванаест лешева.

Чини ми се само два средњовјечна човјека, остало — жене, дјеца, дјевојке, дјечаци. На три-четири корака од ове гомиле, колијевка празна — без пелена, без дјетета, са сламом увоштаном дјечјом мокраћом, а дијете је лежало у гомили лешева, главе здробљене, без тјемена, без капи крви у празној лобањи. Мозак — да ли тог дјетета? — управо мало густе, бијеле каше, лежало је поред његове главе, помијешано с комадићима меса.

Чиме је убијено ово дијете? Можда куршумом, можда кундаком, можда камом, а можда је и клинцима потковане усташке чизме била довољно мека дјечја главица. Лежало је лица окренутог небу, ручица скупљених уза се, грудни кош био је здробљен и испод прљаве кошуљице, врло мало крваве, вирио је трбушчић...

И остали лешеви били су унакажени. Лице једног десетогодишњака било је изранављено по челу и јагодицама убодима ножа. Неки дјечак, исто тако празне лобање, лежао је згрчен око жбуна крај пута, прикупљених босих ногу и танких, мршавих руку. Да није био тако унакажен, рекло би се да спава у хладу...

Кренуо сам даље. На раскршћу, на помолу према граду, двадесет и пет до тридесет лешева. Гомила људских, женских лешева, дјечјих тјелашаца, удова, глава. Мрка женска витица, преплетена при врху црвеном траком, измијешала се с тужно објешеним брковима старијег човјека... Међу њима бјеху и двије мајке с дојенчадима. Ако се раније није могло препознати ко су мајке оне дјеце, овдје се то видјело. Једна од њих, млада, црномањаста, држала је у наручје своје дијете, и како је ничице пала, скоро га је притисла својим тијелом, као да је хтјела да га заштити. Дијете се ухватило рукама за мајчине груди. Друга је лежала на леђима, покрај ње, згрчено, дијете, испуштено, зарозане кошуљице уз груди...

Повратио сам се и срео два сељака. Педесетогодишњак без капе, показује крваву отеклину на десној вилици. Прича: Склонили смо се од пуцњаве у кућу. Покупише нас. Све, и дјецу. Питају, јесу ли били партизани. Ми им потврђујемо. А што их нијесте побили? — Одакле у Србина пушка? — велим ја. Почеше ме тући, те ја преко врзине. Пуцаше, али, ето, остадох. А жена и двоје дјеце, не знам...«

Други сељак у шубари, просијед, говори: »Ми се склонили од пуцњаве у магазу. Двије фамилије. Он убаци бомбу, и прије но што пуче, ја низ њиву. Бацио је још једну, а послије пушком. Два сина и снаха — не знам гдје су. Убише моју стару...«

Мала магаза, камених зидова. Креч и крв, крв високо на зиду, а тамо у полутами — гомила искиданих тијела, изломљених удова, руке танке а ране тако велике, веће од ширине руке... Тако свуда од куће до куће — све побијено, уништено, опљачкано...

Живих нема да сахране мртве!«