Златија и Мујага

Извор: Викизворник
Пређи на навигацију Пређи на претрагу


Златија и Мујага

Везак везла Златија ђевојка
на ђерђефу, у бијелу двору,
док долеће зелена јабука,
те је Злати у крило панула.
Гледа Злата оклен је јабука? 5
Док завика танана робиња:
„Ао, Злато, жалосна ти мајка,
умрије ти твој мили Мујага!
Долетила сеја Мујагина,
у црну се свилу замотала, 10
бацила ти на пенџер јабуку!"
Кад је Злата ријеч разумила,
ђерђеф паде, Злата не устаде,
већ умрије у бијелу двору.
У то доба Мују понијели, 15
а Златију опремила мајка.
Однесоше Злату и Мујагу
до мезара у зеленој башчи.
Кад су били ситнијем сокаком,
сјаје сокак на четири стране: 20
на Мујаги чоха окићена,
седамдесет и седам марама,
а на Злати ни броја им нема!
Кад су били Беговој џамији,
рони сузе мало и велико; 25
кад су били вјечноме мезару,
говориле аге Сарајлије:
„Поскидајте са мејита злато!"
Са Мујаге скидају мараме;
све скидоше, једну не могоше 30
што је Злата на прстену дала
кад је Муји лице обећала.
Укопаше Злату и Мујагу;
из мезара цв'јеће проницало,
проницало па се савијало 35
са мезара једног до другога.

Murat Sipan vinjeta.jpg



Референце[уреди]

Извор[уреди]

Крњевић Хатиџа, Антологија народних балада, Српска књижевна задруга, Београд, 1978., стр. 209-210.