Зимско јутро (Алекса Шантић)
Борисаву Станковићу
Свану. Мујезин виче на мунари:
Салепчија се чује: "Врућо! Тазе!"
Отварају се газдинске магазе
И браве шкрипе и ћепенци стари.
Поледица је. Згурени метлари
Трљају руке. Низ Махалу Доњу
По који Турчин пројаше на коњу,
А за њим стижу хрти и огари.
У берберници скупљају се аге,
Пуше и срчу каву. Из оџака
По њима титра ватре црвен лака,
И окна сузе од паре и влаге.
Понека цура с ибриком, сва једра,
На чесму пође, и док вјетар мете,
Нануле клепећу о голе јој пете,
И пуна, здрава тресу јој се њедра.
У дугом ћурку погнути, са штапом,
Трговци крачу и називљу бога.
Покоји лиска, полунагих нога,
На вјетру трчи за раздртом капом.
Пролазе краве и ричу. С кантаром
Већ баждар чека. У вреви и буни
Хљебар се криви: "Сомуни! Сомуни!"
И даље чучи за мангалом старом.
Све живљи бива сокак и раскршће,
Под теретима друмом шкрипе кола,
Бич пуца... Тегле, стењу кљусад гола,
И хладно јутро над Мостаром дршће.