Зима (Јован Илић)

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу
Јован Илић
Википедија
Википедија има чланак у вези са овим текстом:


Зима
Писац: Јован Илић


Јован Илић.jpg

Зима




Снијег пада и вјетрина хучи,
Благо томе ко се сад не мучи,
Већ у миру он благује жудно,
Што је негда задобио трудно.
Не боји се циче ни фортуне,
Нит' се јада нити кога куне.
Кад мећава одсвуда запуца,
Да камење и дрвеће пуца:
Наслађава с' тихијем покојом,
Са женицом и дјечицом својом.
Весео је и срце му пјева,
Јер од глади он сада не з'јева.
Уђеш ли му у пространу кућу,
Ил' у стаје, ил' у собу врућу,
Ту ћеш видјет свако изобиље,
И благослов који небо шиље.
Све је чисто, уређено, красно,
Нит' је чему махне наћи ласно.
Свачега му Бог дао задоста,
Има чиме дочекати госта,
У кући му здравље и весеље,
Бог му дао у рају насеље !
Млада шеће, гибаницу преће,
Чаша пуна а милојка туна.

Ма ко с' оно по мећави гури,
А без капе глава му се пури?
Оно ти је л'јенштина у Бога,
Смакао се са свијета тога.
Нит' је имо нит' ће имат среће,
Јер је, ево, додијао веће.
Кад се оре, кад се окопава,
А он онда понајбоље спава.
Кад се жање и у снопље веже,
Поваздан се ка шаров отеже.
Све што има даде у механу,
Па сад не зна на коју ће страну,
Већ се туца и у прси бије:
»Сиротињо, да те Бог убије« 
Ал' залуду све су твоје муке,
Јер су криве окапале руке,
Што с' не мичу кадано је време,
Па не б' било те вике големе.
И крива је твоја памет, побро,
Јер не стоји на свом мјесту добро.




Напомене[уреди]

  • Ова песма издата у: Подунавка 1846, бр. 51; Пјесме 1854, II рукопис.

Извори[уреди]

  • Јован Илић: Целокупна дела, страна 24-26 , Библиотека српских писаца, Народна просвета.


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Илић, умро 1901, пре 119 година.