Зима
Јездим. Снијег пршти. Из домаје своје
У долину села гладни вук се краде.
Све су шуме као мраморне аркаде -
Стабла кô сребрни подупорњи стоје.
Негдје чујем удар сјекире по пању,
И све јеле дршћу... Сама жена нека,
Под бременом дрва, на раскршћу чека -
Одмара се. Гавран с грма гледа на њу...
И времена жрвањ, к'о вретено преље,
Окреће се нагло, и хукти и меље,
И прах студен пада све брже и брже...
Гори хуји. Пусто. Вук се гладни краде,
И свуд видим само мраморне аркаде,
И стубови сребра кров небески држе.