Зидање Дечана
На огњена кола сео
Славни пророк, божиј' слуга,
Те појури преко неба
Од истока, па до југа.
Кола грме, земља тутњи,
Усијана стрела сева,
У пећину беже лави
Од божјега страшног гњева
У големој својој страви
Ветар риче, по дубрави
Најјача се ломе стабла,
Пенуши се хладна река,
Киша лије, ко из кабла.
Славан пророк, Илија се
С ужаснима сигра громи,
Као да је суђен данак
Пуца дрво, крш се ломи.
Краљ Милутин тужно стоји
У Призрену, старом граду,
Бисер ниже из очију
На свиону своју браду;
На чело му облак пао,
Колено му тврдо клеца,
Па у вељем јаду своме
Само дршће, само јеца.
Заман краљу сви украси,
Заман пурпур, круна, престо
Хладан му је, тужан му је
Сваки кутак, свако место.
Заман њега светло сунце
Лепе славе обасјава,
Неда њему жељна мира
Нити санак, нити јава;
Ево веће осам дана
Како не мож' ока свести:
Љута гуја коље њега
Црна грижа од савести.
— „Тешко мени! Однесе ме
Очајности бесна река
Нит' ће мира по менека
Већ за оба бити века!
Зима ми је, ко да с' гробља
Студен ветар на ме дува,
А грешна ми душа јечи
Као грана да је сува!
Снови су ми мучилиште,
Џелат ми је клета јава,
А његова бледа слика
И жалосна и крвава
Непрестано преда-мном је
Па ме строго оптужује,
А оптужбу праведну му
Живодавни господ чује...
Е па ево плашта, круне,
И краљевске моје моћи,
Само једне, само кратке
Дајте мени мира ноћи!
Нек ми огањ престо спали,
На коме се крвца пуши:
За тренутак један само
Дајте мира мојој души!
Шта су ветри? шта је море
Када му се вали крећу?
Ал не могу више даље,
Полудећу, — полудећу!"
Краљ Милутин тако збори
У поносни своји двори,
А земља се тугом цепа,
А небо у пламу гори.
На двокрилна у том врата
Војвода је уш'о седи,
Задршће се несретнога
Милутина кад погледи.
„Светли краљу! Знадем, видим,
На терет сам теби је ли?
Ал прости ми: морам рећи:
Васцео се Призрен сели.
Слаби људи предрасудни
Не могу већ остат' више,
Са тебе је, тако кажу,
Што се ова бура диже,
Са тебе их бију муње
И вртуна разуздана,
А то ј' све од оног дана
Од како си свог Стевана
Из освете пусте, јао,
Ослепити, краљу, дао!“
„Ако знадеш бога жива,
Мој војводо, немој даље!
Душу ми је већ и тако
Раскидао бол на траље,
Страшан џелат очајање
Однео је њу на клање,
Што још имам, то је само,
То је само за кајање!“
— „Људи кажу, са тебе је
Штоно огњем небо гори,
Из темеља што се твоји
Занијали тврди двори;
Људи кажу, васиона
С тога тврда да се цепа,
У неправду, што си свога
Прогонио сина слепа,
Што си њега — опрости ми —
Ослепити, краљу, дао,
И природну свезу свету
Смелом руком раскидао.
Па шта може краљевићу?
Шта ли ће од њега бити?
Зверје ће га раскидати,
Вране ће му мозак пити,
На погреб ће, владаоче,
Само вихар њему доћи,
А небо га оросити,
Оплакати сваке ноћи!“
Краљ се стресе, задршће се,
Па из ока сузу проли,
А војвода седи клече,
Клече па се богу моли.
* * *
На пољани окићеној
Краљевић уморан пао,
Не може од бола даље
Ужасно је малаксао.
Холујина разуздана
Свилену му косу мрси,
Из облака силан пљусак
Млађане му шиба прси,
Не мож' никуд да се скрије
Испред ветра чедо лепо,
А да може, неби знало
Кам' да иде, јер је слепо,
Но из ногу краљевићу
Док бујано крвца лопи,
Зајеца се, заплаче се,
И побожно руке склопи,
Па дигнувши слепе очи
У бескрајне небне висе,
Слабим гласом, што је дрк'то
Вечној правди помоли се:
„Свети боже, свети крепки,
И бесмртни боже прави!
Ја очију немам својих,
Немам више већ у глави,
Па не видим љупко цвеће,
Тајовиту чарну гору,
Нит' сунашце огрејано,
Нит' кићену твоју зору,
Ни облаке голубасте,
Ни шарена подна поља...
Ал ја и сад таво кажем:
Нек је вавек твоја воља!
Не видим те, ал чујем те
У пуцњави од громова,
И у страшном међусобном
Бесном боју од ветрова.
Па огреј ме чистим зраком
Милосрђа вечна твога,
Упути ме у пустињи
Неизмерног јада мога!
Ја не видим бела света,
Ја не видим куд ми треба:
Погледај ме милостиво
Са високог твога неба!"
Уздануо краљевићу,
А бура се веће стиша,
Већ не хучу брзе реке
Већ не лева бујна киша:
Но по небу од осмеја
Божјега се дуга роди,
А лахори несташни се
Купају у плавој води,
Час у зраку, у колевци
Љуљушкају вито грање,
А по лугу, разних тица,
Отпоче се и певање.
Ал у вису недогледном
Живодаван господ збори:
„Анђеоче, слуто моја,
Иди, узми румен зори,
Од румени крила гради;
А од звезде трепталице
Од Данице, од краљице
Узми на се ризу белу,
Па у отом у оделу
Слетићеш се другом крају —
Вршиоче моме слову —
На малену ону пегу,
Што ју неки звмљом зову.
Кад у малом оном куту
До Призрена дођеш града,
Наврати ћеш градских очи
Краљевића наћи млада,
Скини очи изнад врата
Па даруј их мом Стевану!“...
И анђео пред господњем
Светлим лицем ничке пану,
Па дигнув се, за час тили
Одлетио божиј слуга,
Њега прате са висина
Сунце, месец, шарна дуга;
К'о љубавна песма мила
Шапућу му лака крила.
Кад се с' неба анђ'о свети,
На малену пегу слети,
Призрену се граду вине,
Изнад врата очи скине,
Краљевићу тад потече,
Па овако њему рече:
„Благословен који човек
У господње име греди!
Господ од сад па до века
Милосним те оком гледи;
Па „одечи" очи своје,
Вид се теби назад враћа:
Бог једнако сваком мери,
Бог по правди сваком плаћа!"
Анђ'о рече, па отпрне,
У рај оде с' земље црне.
Краљевић је нешто чуо,
Као свирка свера да је,
Али незна од куда је,
Те ко из сна вилинскога, —
Описати што се неда,
Као из сна да се трго,
Дигне очи — на прогледа.
Изненађен и потресен
Од милости божје веље,
Више сунца, више свера
Крилате га вукле жеље,
Ал' жеље му чиста крила
За пут онај слаба била
Те уморно паше доле,
А Стеван на стене голе
Страхом клече, руке склопи,
Дигне очи, па вазопи:
„Владаоче васионе,
У праху те, ево, хвалим,
Од срца ти олтар градим,
Од молитве тамјан палим.
На олтару чиста свећа,
То је тврда вера моја,
Да без тебе ништ' не бива,
Да је вечна слава твоја.
Ти окове сужном скидаш,
Ти сатане покораваш,
Ти отвараш слепом очи,
Ти и мртве ускрсаваш;
Ти си извор вечног жића.
Бранич си нам ти у беди:
Благословен сваки човек,
Што у твоје име греди!“
* * *
Кад глас пуче, да краљевић
Вид очију назад доби,
Бескрајна и чиста радост
Заузела место злоби:
По широкој српској земљи
Барјаци се свуда вили,
А синци јој раздрагани
У реци се слоге мили;
Становници, свећеници.
Калуђери млади, стари,
Све се је у цркве слегло,
Да Господу благодари.
А краљевић рад спомена
Пресретнога оног дана,
Ударио тврди темељ
Од високих, од Дечана,
Да од светог манастира
Док опека једна стоји:
Сенка сена, човек горди,
Да се вечног бога боји!
