Звезда (Милутин Бојић)

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу
Звезда
Писац: Милутин Бојић


Milutin Bojic1.jpg


                  Звезда

Не пустисмо суза, ридање не грми,
Али не што наша отупеше чула,
Но што знамо мрети рад' дедовских кула
Из којих су они, у злату и срми,

Излазили мирно — ради погубљења.
Отупели нисмо. Крв јаук разуме.
Али ми смо мирни, без маске и глуме,
Ми велика деца сјајних поколења.

Јер то је мирноћа свести која схвата,
Ми смо живот, али живот части јасне.
Стог' нам је свеједно када око гасне,
За нас нема више ни оца ни брата.

Сви смо род и ником нико својта није,
Свак је свет за себе, сви свет један скупа.
Заједничка нам је гетсиманска купа.
Иста је горчина нафоре ма чије.

Зато ма колико када би нас пало,
Ипак ћемо бити сви скупа на мети
И стубама истим на Храму се пети;
Зато нам је мало до гробова стало.

Сви смо једно, а свак значи живот цео,
Сви звезда водиља, што вечито плама,
И она је цела у сваком, у нама,
И свако је од нас један њезин део.

1915



Википедија
Википедија има чланак у вези са овим текстом:


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Милутин Бојић, умро 1917, пре 102 године.