Звезда (Ј.Г. Миленко)

Звезда Писац: Јован Грчић Миленко

Ноћ jе тија, звезде трепћy,
А месец се крај њих шеће,
К’о баштован кад надгледа
Мирисаво своје цвеће.

Ноћ је тија, лахор благи
По врту се шири дивном,
Па му цвеће успављује
Молитвицом милостивном.

Ноћ је типја, све с’ одмара
Уморено што је било, —
Та сваком је добро дошло
Летње ноћи лако крило.

Зар свакоме? О, бар да је!
Ал’ прозору оном, глете —
Видите ли тужну мајку
И на руци болно дете?

Ту се санак не борави,
Има да је томе време,
Отуд мисли јадне мајке
У висине даљне стреме.

Час у ведро небо гледне,
Ко да помоћ брзу тражи;
Час у очи свом Дамјану:
Рада терет да му зблажи.

»Оj, прошани, снаго моја,
Шта ћеш мајка да ти даде?
Реци, ’pано! Из ока тии
Не мож’ мати да дознаде«.

Тако, тужна, дете пита,
Гладећи му косу свилну,
А синак јој недра љубну,
Чувши речцу преумилну.

Па ручицу слабу пружа
На звездице оне го́ре,
На кандила она лепа,
Што небеске светле дворе.

»Видиш ону звезду, мајко!
Њу би’ хтео — ону малу;
О, па кажи анђелима
Нека ми је с неба свалу!«...

Тек што рече, а звездица
Другом крају тако прну:
»Ево лети — благо мени!«
Ох, а мајка сва претрну...

И претрну, и јаукну,
Јер његова звезда бија
Што са неба, ето, спаде,
Никад више да не сија...

Хладно чело, хладне груди
Пољупци му мајка греје;
Ал’ му живот не пробуди,
Све је заман, заман све је!...

*
Ноћ је тија, звезде трепћу,
А месец се крај њих шеће,
К’о баштован кад пребраја
Најмилије своје цвеће.

Но зашто ли тако тужно
За облачак онај зађе?
Мора бити међ цветови
Дамјановог да не нађе...

У Пожуну, из »Слободе«.

Извор

Јован Грчић Миленко: Целокупна дела, Библиотека српских писаца, Народна просвета, стр 104-106

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Грчић Миленко, умро 1875, пре 149 година.