ЗАШТО?
И ноћас, опет, седео сам, пио,
са људма који тугу своју блаже,
У вину покој и заборав траже, —
и опет нисам задовољан био.
На душу моју тешки јад се свио;
ни вино мени ништа не помаже:
са сваком чашом сињи јад се слаже,
к'о да се чемер с рујним вином слио! —
Што вечно туга, и јад, и бол расте? —
Што песма моја, тужна писка ласте
без гнезда, вечно да Бога призива?
Што вечно да сам бекрија а трезан?
Што вечно да сам слободан а везан?
Што да сам мртав сред живота жива?