Заручница Лаза Радановића

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу

Кад се жени Радановић Лазо,
Он испроси лепоту девојку,
И сакупи иљаду сватова,
Оде право двору девојачком;
Далеко и мајка угледала,
Угледала, па је беседила:
"Сад ћу стати на двор на капију,
"Да ја гледам кићене сватове."
Кад су свати близу двора били,
Беседила девојачка мајка:
"Иду, ћерко, кићени сватови,
У чије ће дворе улазити?
"Чија ће и мајка дочекати?
"Чија л' браћа коње приватити?
"Чиј' ли баба вином послужити?
"Чија л' сеја даром даривати?"
Кад девојка речи разабрала,
Беседила својој старој мајки;
"Ој старице, мила мајко моја!
"То је, мајко, Радановић Лазо,
"И то су му кићени сватови,
"И право ће нашем белом двору;
"Веће слажи моје беле даре:
"Ти ћеш, мајко, свате дочекати,
"Моја браћа коње приватити,
"Моја сеја даром даривати,
"Мили бабо вином напојити."
Док су свати у двор улазили,
Завади се мајка и девојка,
Не о граде, ни о винограде,
Већ о једну танану кошуљу;
Мајка оће да остави сину,
А девојка своме ђувегији;
Тад' се мајка на њу наљутила,
Па је стала двору на капију,
На студен се камен наслонила,
На камену грозне сузе лије,
Њу ми пита Радановић Лазо:
"Ој Бога ти, мила мајко моја!
"Која ти је голема невоља,
"Те ти ниси свате дочекала,
"Већ си стала двору на капију,
"На студен се камен наслонила,
"И на њега грозне сузе рониш?"
Мајка Лази тијо одговара:
"Ао Лазо, зете несуђени!
"Како ћу ти ја весела бити,
"Како л' свате јадна дочекати,
"Кад је твоја умрла девојка,
"Јуче смо је младу саранили?"
Онда Лазо мајки говорио:
"Казуј гробље, гди је укопана.
"Да ја видим и мртву девојку."
Кад је мајка речи разабрала,
Беседила Радановић-Лази:
"Ја ти гробља не смем казивати,
"Јер је код нас чудан адет пост'о:
"Кад умире под прстен девојка,
"Не копа се у то ново гробље,
"Већ се баца у то сиње море."
Кад то чуо Радановић Лазо,
Беседио кићеним сватовма:
"Ој сватови, моја браћо драга!
"Чекајте ме у беломе двору,
"Док отидем на нове пазаре,
"Да ја купим свиле свакојаке,
"Да ја плетем мрежу шаровиту,
"Да ја тражим по мору девојку,
"Ил' ћ' у мени живо срце пући."
Кад је Лазо ово беседио,
Слушала га танана робиња,
Па је њему тијо беседила:
"Господару, Радановић-Лазо!
"Није твоја умрла девојка,
"Већ се она с мајком завадила,
"Ни о граде, ни о винограде;
"Већ о једну танану кошуљу:
"Мајка оће да остави сину,
"А девојка теби да понесе."
Кад је Лазо речи разабрао,
Он беседи куму и деверу:
"Ој Бога вам, куме и девере!
"Ви идите горе на чардаке,
"Доведите лепоту девојку,
"У њене јој даре не дирајте,
"Јер у мене доста дара има."
Кад то чуо куме и девере,
Послушали Радановић-Лазу:
Отидоше на горње чардаке,
Доведоше лепоту девојку,
У даре јој ни дирнули нису.
Кад су Божји закон савршили,
Девојка се са родом опрашта:
Љуби оца, љуби стару мајку,
Љуби браћу и милу сестрицу,
Па је мајки онда беседила:
"Опрости ми, мила мајко моја!
"Што сам теби, мајко, сагрешила."
Али мајка куне без престанка:
"Мила кћери, и тебе не било!
"Ни допрла тамо, ни овамо!
"Већ остала среди горе чарне."
Кад девојка речи разабрала,
Уд'рише јој сузе од очију.
Дигоше се кићени сватови,
Одведоше лепоту девојку.
Кад су били среди горе чарне,
Ал' девојку заболела глава,
Беседила свом ручном деверу:
"Ој девере, мој злаћен прстене!
"Ти ми зовни Радановић-Лазу.
"Кад је девер речи разабрао,
Брже оде Радановић-Лази,
Па је Лази тијо беседио:
"Ајде, Лазо, брже у натраге,
"Девојка се наша разболела,
"На кума се главом наслонила."
Кад је Лазо речи разабрао,
Он отиде лепоти девојки,
Па је пита Радановић Лазо:
"Што је теби, лепота девојко?
"Што је тебе заболела глава?"
Девојка је њему беседила:
"Господару, Радановић-Лазо!
"Де ми скупи кићене сватове."
Скупи Лазо кићене сватове,
Девојка им лепо зафалила
На љубави и на пријатељству;
Сваком дала по киту босиљка,
Лази дала танану кошуљу,
За коју се с мајком завадила,
Па је њему тијо беседила:
"На кошуљу, Радановић-Лазо!
"Под грлом јој пуце јадиково,
"Јадиково и чемериково:
"Кудгод одиш, нека јадикујеш;
"А гди станеш, да чемерикујеш;
"А мене је заболела глава,
"А од срца преболети не ћу."
То изусти, па душицу пусти.
Тад' је Лазо сватом беседио:
"Сад на ноге, кићени сватови!
"С наџаци јој раку ископајте,
"А сабљама сандук сатешите,
"Више главе ружу усадите,
"Око гроба клупе направите,
"Ниже ногу бунар ископајте:
"Рад' мириса нек се ружом ките,
"Од умора на клупе седају,
"А од жеђи ладне воде пију."
Често Лазо на гроб излазио,
Па је пит'о своју заручницу:
"Јел' ти, душо, земља дотешчала?"
Девојка му мртва одговара:
"Није мени земља дотешчала,
"Већ је тешка материна клетва."