Закликтала нагоркиња вила

Извор: Викизворник


[Закликтала нагоркиња вила]

Закликтала нагоркиња вила,
С Чемерника, високе планине,
Са планине изнад Црне Траве,
Па дозива по гору јунаци.
Она зове Милчића Душана, 5
И сас њега Микинога Праћку.
— Браћо моја, млади Црнотравци,
Да л' чујете, или не хајете?
Јутрос рано прије јарког сунца, —
Бугари су село блокирали, 10
Блокирали Горњу Козарницу,
Блокирали и Горњу и Доњу,
Блокирали, под стражу турили.
Да си тица па да имаш крила,
Не 6и мого оданде излетет, 15
Акамоли жив човек изићи!
А кад су их тако блокирали,
Тад унутра џелате пустише,
Иде џелат од кућу до кућу,
Па он купи сваку мушку главу, 20
Купи децу од дванаес лета.
Од дванаес све до седамдесет.
Када су их тако покупили,
У двојне их реде уврстили,
Па изводе кметског намесника, 25
Намесника Момчиловић Миле.
Пребише му и ноге и руке,
Кундацима ребра изломише,
А чизмама стомак изместише:
 — Кажи, море, кметски намесниче, 30
Кажи, море, где су ти сељани,
Кажи, море, Милчића Душана,
И са њиме Микинога Праћку? —
Ћути Милан, ништа не говори,
Главу даје, комшије ие даје, 35
Сина даје, Душана не даје.
Кад Бугари видоше јунака,
Онда купе по селу конопце,
Па везују једног по једнога.
Најпре вежу Тодор-капетана 40
Са Стратију, свог рођеног сина.
Ал' је Тодор срца јуначкога,
Па се не да јунак везивати.
Но Бугари, Бог нека им суди,
Колико га лако ударише, 45
Три му зуба у грло сасуше
И Тодора на силу везаше.
А кад су их добро увезали,
Онда вежу Јову „Добро" Ђокић
Сас његовог најближег комшију, 50
Сас комшију Виденовић Ацу.
А кад и њих добро увезаше,
Онда вежу Стојан Буљинбашу,
Сас његовог најмлаћијег сина,
Сас Рајицу од дванаес лета. 55
А кад и њих добро увезаше,
Онда вежу кметског намесника,
Везују му преостале ране,
И сас њега најстаријег сина,
Сина Ђоку од петнаес лета, 60
А кад и њи добро увезаше,
Онда вежу Стефановић Јову,
А до Јову Момчиловић Тозу,
А до Тозу Момчиловић Мику,
А до Мику Станојевић Симу, 65
А до Симу Димића Јакова,
До Јакова Николић Видена,
До Видена дединога Бору,
А до Бору Димића Стојанчу,
До Стојанчу Виденовић Иву, 70
А до Иву Цветановић Бубу,
А до Бубу дуборесца Тому,
А до Тому Петровића Бору,
А до Бору Спасић Светозара,
А до Тозу Грујића Видена, 75
До Видена Грујића Рајицу,
Вежу дете од дванаес лета,
Везују га милости немају.
Кад их тако редом повезаше,
Најзад вежу Лазаревић Соћу, 80
Сас два сина, два сокола сива,
Сас Јакшетом правим партизаном,
И Петруном див сивим соколом
Вежу децу, а отац их гледа,
— Децу гледа, грозне сузе рони: 85
Децо моја, соколови сиви,
Видите ли клети Дејићеви,
Онде ће нас бити и мучити,
Пребдјати и ноге и руке,
И вртети наше чарне очи. 90
Не будиге срца удовичког,
Но будите срца јуначкога,
Не издајте Степановску малу,
Не издајте Добричину кућу,
Где но ми смо зиму зимували, 95
Зимували и ноге грејали. —
Таман Соћа у ријечи беше,
Налог даје Тасев-капетану,
Налог даје црни Бугарину,
Налог даје клети крволокник, 100
Да се група на стрелиште креће.
Кад су браћа на стрелиште пошла,
Пишти мало, пишти и велико,
Плачу деца за своје очеве,
Пишту мајке за своје синове, 105
Тужу жене за своје мужеве,
Кука сеја за својега брата,
Ал’ Бутари милости немају,
Само чујеш урловитог гласа:
— Карај, карај всичките су шумци. — 110
Очеви се с децом поздрављају,
Своје љубе жално погледају,
Родно место тужно напуштају.
Они знају: на голготу иду,
За слободу живот да полажу, 115
Кад су били близо Јовановци,
Ту се душман у стрелци развио,
Јовановци цели опколио,
И Милана живог уватио.
Уватише Крстића Милана, 120
Уватише одма савезаше,
Савезаше, групи додадоше,
Додадоше, куће попалише,
Попалише и куће и штале.
Гори огањ, небо се црвени, 125
Треште бомбе, гора се разлеже,
А душманин попријеко гледа,
Митрољезе пушке показује:
Ово ће вам слободу донети,
И животе ваше одузети. — 130
А кад и ту вољу учинише,
Јовановци село упалише,
Степановској мали опремише,
И одма се у стрелци развише,
Степановци цели опколише, 135
Микаила жива уватише,
Уватише Ивановић Мику,
И са њиме Станојевић Рашу,
И са Рашу Станојевић Божу,
И сас Божу Станојевић Нишу, 140
А сас њима и нејаког Миру.
Уватише одмах савезаше,
Савезаше руке наопако,
Савезаше, групи додадоше,
Додадоше, куће попалише, 145
Попалише и куће и штале.
Гори огањ, небо се црвени,
Трешту бомбе, гора се разлеже,
А душманин попријеко гледа,
Митрољезе пушке показује: 150
— Ово ће вам слободу донети,
И животе ваше одузети. —
А кад и ту вољу учинише,
Црвенковској мали опремише,
Ранћелову кућу потражише, 155
За Јована само тад питаше,
Бабићевске штале попалише,
Самчекинце цели опколише,
Милићеву Ратку потражише,
Цојићеву кућу упалише, 160
А Попови ништа не дираше.
Цана своју браћу поздрављаше.
Обрадовске жене истрчаше,
Тужно своју браћу одгледаше.
Кад су били близу Дејићеви, 165
Мрак се беше око земље свио,
Нашој браћи час се приближио.
А резерва одма их дочепа,
Као вуци за млади јагањци.
У тамницу тешку утераше, 170
Митрољезе опет показаше:
Ово ће вам слободу донети,
И животе ваше одузети. —
Тад слободе сасвим их лишише,
Новчаници, паре покупише, 175
Перорезе, ноже, одузеше,
И стрељачки списак написаше.
Кад је било сунце око подне,
Тамничка се врата отворише.
Налог даје Тасев-капетану, 180
Налог даје црни Бугарину,
Налог даје клети крволокник:
Да изиће Ивановић Мика,
И са њиме Крстићу Милане,
Сас Милана Станојевић Раша, 185
А сас Рашу Станојевић Божа,
А сас Божу Станојевић Ниша,
А сас њима и нејаки Мира.
Изведоше, ништа не питаше,
На стрелиште право отераше, 190
Два плотуна у њи опалише,
И животе њине одузоше.
Њи убише, ресто заробише,
У Софију право отераше,
Полицијски назор поставише, 195
Робоваше шеснаес месеци,
Робоваше, бункере правише,
Робоваше, чекалим туцаше,
Робоваше, путеве градише.
Ето, браћо, како душман ради, 200
Зато сваки своју земљу воли,
За слободу крвцу нек не жали.

Датотека:Murat Sipan vinjeta.jpg



Референце[уреди]

Напомене[уреди]

  • (Алекса Виденовић, Црна Трава. Описани догаћај десио се 3. маја 1943.

године. Виденовић, један од преживелих, опевао га је у интернацији.)

Извор[уреди]

  • Димитријевић, Сергије, Црнотравске и лесковачке народне песме ослободилачког рата и револуције (текстови), Научно дело, Београд, 1967., стр. 119-123.