Задухнуше сабазорски ветрови
те развише през хаз-башче ружице,
под ружице росна трава зелена,
на травици ибришимли сеџаде,
на сеџаде мор-кадифли јастуци, 5
ту ми седи дилбер мома девојка,
пред њоме је од седефа ђерђефе,
па ђерђефу алем тулбен махрама,
у махраму од биљура иглица,
у иглици пембелија свилица; 5
наљути се дилбер мома девојка,[1]
те саломи од седефа ђерђефа,
те исцепа алем тулбем махраму,
те искрши од биљура иглицу,
