Задовољна река

Извор: Викизворник
Задовољна река
Писац: Јован Грчић Миленко


Википедија
Википедија
Википедија има чланак у вези са овим текстом:

Сунце седа, ветрић пири,
Таласа се река,
По њој гази лабуд бео —
Белонога сека.

Јо, како је лепа, Боже!
Ка’но горска вила!
Јо, како ли лако ходи —
Ко да има крила!

Задигла је сукњу нову,
Сукњу до колена —
Та ко ће је други видет’
До тестија њена?

И ено је где застаде,
Те ножице хлади,
А ветрић се сукњом игра
— Шта друго да ради?

Застала је... но у кога
Саде тако гледи?
Зашто ли јој образ махом
Румени и бледи?!

Младо момче, црна ока,
Обалици ступа,
Из ока му спазит’ можеш,
Срце како лупа!...

Журно јој се приближује
Наш делија чили,
Ка’но лепир милом цвећу
На лагани крили.

Не сме цура сагледати
Очи нашем бралу,
Па је зато загњурила
Тестијицу малу; —

Сагнула се, к’о да неће
За њега да знаде;
А овамо, испод руке,
Поглед јој се краде...

»Добар вече, чедо моје!
Рече момче младо,
»Бог ти дао, ти си — Млађо?
Ко би ти се над’о!!«...

»А зар твоје срце није? —
Видиш ти ње само! —
Но знадеш ли зашто ли ти
Дођох сада амо?

»Срце ми је пуно среће,
Мој кринићу бели,
Па је радо срећу данас
С тобом да подели.

»Па је радо да ти шане
Развијену наду:
Да ћу сутра у мајке те
Запросити младу!«...

»Запросити«...
Рука клону
Крчаг склизну
И потону...

Тргнула се цура одмах,
Ал’ је доцкан било —
Празну руку спустила је
На мекано крило...

»А шта ти је било, ’рано?«...
»Ја не знам ни сама?
То тек знадем да ће зато
Карати ме мама!«...

»Ој, не бој се,’тицо моја!
Ја ћу да те браним;
Ја, што ћу ти стару мајку
До смрти да ’раним!«...

Полети му цура на то,
За судом не гледи,
Већ у момче, — а лице јој
Румени и бледи...

И одоше, пуни среће,
Голубови млади,
Срца им се растапаху
У слађаној нади. —

Месец прође, други дође —
Разигра гајдаша;
У селу је сада опет
Више једна снаша.

Ко ли беше младожења?
Ко ли сретна сека?
Казаће вам понајбоље
Задовољна река...

У Черевићу, 1866

Извор[уреди]

Јован Грчић Миленко: Целокупна дела, Библиотека српских писаца, Народна просвета, стр 98-101


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Грчић Миленко, умро 1875, пре 149 година.