Завет (Велимир Рајић)

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу
Завет
Писац: Велимир Рајић





        
ЗАВЕТ

Када умрем — смрт ће скоро доћи,
још трен који па ће закуцати
и на мога живота тамницу,
те расточит железне окове
што ми душу од постанка стежу,
и спасти је ропства вечитога, —
немојте ми руке прекрштати,
јер ми живом беху савезане.

Немојте ме у цркву носити,
јер кад год сам у Бога молио
да ме спасе невоље очајне,
он се свагда молби оглушио.
Већ ме право гробљу понесите,
копајте ми раку предубоку,
да ме мртва не огреје сунце,
јер мој живот студена је зима, —
нек' ми буде од земљице топло.

Чело главе крст ми не стављајте,
јер сам био распет за живота,
већ навал'те гомилу камења,
нек' се диже до неба високо.
Па кад дође час Страшнога Суда,
и кад мртви почну устајати,
нека тада све гробље оживи;
камен нек ми притисне гробницу —
само да се ја дићи не могу.

Не сејте ми изнад гроба цвеће,
румен-ружу, мирисни босиљак,
већ по гробу пелен засадите,
горки пелен и оштру остругу:
кад је цео живот пелен био,
нашто ће ми после смрти ружа?

Не сејте ми изнад гроба цвеће,
Румен-ружу, мирисни босиљак;
јер кад гране прво премалеће,
из руже ће поникнут оструга,
из босиљка пелен процватити:
пелен ће вам горке сузе мамит,
а оструга срце раздирати,
што ми нисте завет испунили!



Извор[уреди]

  • Велимир Рајић: Песме и проза, Нова штампарија„Давидовић", 1908.


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Велимир Рајић, умро 1915, пре 104 године.