Журно се сунце западу клони

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу

Журно се сунце западу клони  (1860) 
Писац: Коста Поповић


Журно се сунце западу клони,
Небо у мору пламеном плива,
Травица росу — сузицу — рони,
Цвеће се њоме пере, умива.

Иза тог брда месец се рађа,
Суморно тежећ’ жалосно ступа,
Ка’ да ми и он јаде погађа,
И зна да срце више не лупа.

Светила многа живота мога,
О, звезда јато преумиљато,
О, зашто лица кријете свога?
Зар мени није гледат’ вас дато?

Ал’ гле све више, више их нема,
Магла их нека завија густа,
Суморном санку земља се спрема:
Да и њу туга не мори пуста?...

Ал’ на што речи, на што ли ваји?
Све мртво ћути, ништа не бдије,
Ћути весеље и уздисаји,
Срце тек моје што мирно није!!

Сунце је село, месец већ броди,
О блажен-миру несрећни снива,
Ал’ мене ништа миру не води,
Црна ми жалост душу снебива!

Извор[уреди]

1865. Вила. Година прва. стр. 57.


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Коста Поповић, умро 1864, пре 155 година.