Журно се сунце западу клони
| Журно се сунце западу клони (1860) Писац: Коста Поповић |
Журно се сунце западу клони,
Небо у мору пламеном плива,
Травица росу — сузицу — рони,
Цвеће се њоме пере, умива.
Иза тог брда месец се рађа,
Суморно тежећ’ жалосно ступа,
Ка’ да ми и он јаде погађа,
И зна да срце више не лупа.
Светила многа живота мога,
О, звезда јато преумиљато,
О, зашто лица кријете свога?
Зар мени није гледат’ вас дато?
Ал’ гле све више, више их нема,
Магла их нека завија густа,
Суморном санку земља се спрема:
Да и њу туга не мори пуста?...
Ал’ на што речи, на што ли ваји?
Све мртво ћути, ништа не бдије,
Ћути весеље и уздисаји,
Срце тек моје што мирно није!!
Сунце је село, месец већ броди,
О блажен-миру несрећни снива,
Ал’ мене ништа миру не води,
Црна ми жалост душу снебива!
Извор[уреди]
1865. Вила. Година прва. стр. 57.
|