Живот (1921)

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу
Алекса Шантић

Непрестано слушам вапај кô са гроба:
Сви су наши дани беде тешке плоче;
Како ли би радо пошли тамо, оче,
Где престаје свака патња и тегоба!

Вечни, када би се смиловати хтео,
И када би жеље мога срца знао,
Ти ме никад не би на небеса звао,
Ја на веки века свој бих шатор пео

Овде покрај реке живота и дана,
Све грлећи лепе нимфе испод грана...
И када ми срце злим стрелама ране,

Бол би прошô само кад се широм лука
Распе бехар сјајни из твојијех рука
И кап златна сунца на ме топло кане.