Живот и обичаји народа српскога/3

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу

ЖИВОТ И ОБИЧАЈИ НАРОДА СРПСКОГА
Писац: Вук Стефановић Караџић
Вјеровање ствари којијех нема


ВИЛА.[уреди]

Виле живе по великим планинама и по камењацима око воде. Вила је свака млада, лијепа, у бијелу танку хаљину обучена, и дугачке, низ леђа и прси распуштене косе. Виле ником не ће зла учинити докле их ко не увриједи (нагазивши на њихово коло или на вечеру или друкчије како), а кад их ко увриеди, онда га различно наказе: устријеле га у ногу или у руку, у обје ноге или у обје руке, или у срце, те одмах умре.


ВЈЕШТИЦА.[уреди]

Вјештица се зове жена која (по приповијеткама народнијем) има у себи некакав ђавољски дух, који у сну из ње изиђе и створи се у лепира, у кокош или у ћурку, па лети по кућама и једе људе, а особито малу дјецу; кад нађе човјека гдје спава, а она га удари некаквом шипком преко лијеве сисе те му се отворе прси док извади срце и изједе , па се онда прси опет срасту. Неки тако изједени људи одма умру, а неки живе више времена; колико је она одсудила кад је срце јела; и онаковом стрти умру, на какову она буде намијенила. Вјештице не једу бијелога лука, и за то се многи о бијелим и божитњим покладама намажу бијелим луком по прсима, по табанима и испод пазуха, јер кажу да оне на покладе највише једу људе. — Ни једној младој и лијепој жени не кажу да је вјештица, него све бабама. Кад се вјештица један пут исповједи и ода, онда више не може јести људи, него постане љекарица, и даје траву изједенима. Кад вјештица лети ноћу она се сија као ватра. Највише се скупљају на гумну; за то кажу да она, кад хоће да полети од куће, намаже се некаквом масти испод пазуха па рече: „ни о трн ни о грм, већ на пометно гумно.“ Приповиједа се да је некака жена, која није била вјештица, намазавши се оном масти, мјесто ни о трн ни о грм, нехотице рекла: и о трн и о грм, и полетјевши сва се испребијала које о шта. У Сријему се приповиједа да се онамо вјештице највише скупљају више села Моловина на некакоме ораху, а у Хрватској се опет приповиједа да се онамо скупљају на Клеку више Огулина. Приповиједа се у Сријему како је некакав човјек видјевши из постеље како му је из куће вјештица одлетјела, нашао њезин лонац с масти, пак се њоме намазао и рекавши онако као и она, прометнуо се и он у нешто и одлетио за њом и долетјевши на орах више Моловина нашао ондје много вјештица гдје се часте за златнијем столом и пију из златнијех чаша. Кад их све сагледа и многе међу њима позна, онда се као од чуда прекрсти говорећи: „анате вас мате било!“ У онај исти мах оне све прсну куд која, а он спадне под орах човјек као и прије што је био. Златна стола нестане као и вјештица, а њихове златне чаше претворе се све у папке којекакијех стрвина. Жена која је вјештица, кад из ње изиђе онај дух, лежи као мртва, и да јој човјек окрене главу гдје су јој ноге биле, не би се више ни пробудила. Кад виде у вече какога лепира гдје лети по кући, понајвише мисле да је вјештица, па ако се може, ухвате га, те га мало напале на свијећи или на ватри, па га пусте говорећи: .,дођи сјутра да ти дам соли“. Ако би се догодило да сјутра дан дође кака жена да иште соли или какијем другијем послом, па још ако буде гдје нагорјела, онда се за цијело мисли, да је оно она синоћ била. Кад у каквом селу помре много дјеце или људи, и кад сви повичу на коју жену да је вјештица, и да их је она појела, онда је вежу и баце у воду да виде може ли потонути (јер кажу да вјештица не може потонути); ако жена потоне, а они је извуку на поље, и пусте, ако ли не могбуде потонути, а они је убију, јер је вјештица. Овако су истраживали вјештице и за Карађорђијева времена у Србији. Гдјекоји на бијеле покладе изврћу вериге наопако од вјештица. Гдјекоји у попрет метну какав рог, јер кажу да вјештица особито бјежи од смрада овога. Гдјекоји мрве јајиње љуске да се не би вјештице у њима могле возити преко вода. — Куд ће вјештица да у свој род.


ВУКОДЛАК ИЛИ ВАМПИР.[уреди]

Вукодлак се зове човјек у кога (по приповијеткама народнијем) послије смрти 40 дана уђе некакав ђаволски дух, и оживи га (повампири се). По том вукодлак излази ноћу из гроба и дави људе по кућама и пије крв њихову. Поштен се човјек не може повампирити, већ ако да преко њега мртва прелети каква тица. или друго какво живинче пријеђе: за то свагда чувају мрца да преко њега што не пријеђе. Вукодлаци се највише појављују зими (од Божића тамо до Спасова дне). Како почну људи много умирати по селу, онда почну говорити да је вукодлак у гробљу (а гдјекоји почну казивати да су га гдје ноћу видјели е покровом на рамену), и стану погађати ко се повампирио. Кашто узму врана ждријепца без биљеге, па га одведу на гробље и преводе преко гробова у којима се боје да није вукодлак; јер кажу да такови ждријебац не ће, нити смије, пријећи преко вукодлака. Ако се о ком увјере и догоди се да га ископавају, онда се скупе сви сељаци с глоговијем кољем (јер се он само глогова коца боји): за то говоре кад га спомену у кући: „на путу му броћ и глогово трне“ — јер су и бротњаци покривени глоговим трњем —), па разкопају гроб, и ако у њему нађу човјека да се није распао, а они га избоду онијем кољем, па га баце на ватру те изгори. Кажу да таковога вукодлака нађу у гробу и он се угојио, надуо и поцрвењео од људске крви („црвен као вампир“). Вукодлак долази кашто и својој жени (а особито ако му је лијепа и млада) те спава с њоме, и кажу да оно дијете нема костију које се роди с вукодлаком. А у вријеме глади често га привиђају око воденица, око амбара житнијех и око чардака и кошева кукурузнијех. Кажу да све иде са својијем покровом преко рамена. Он се може провући и кроз најмању рупицу, за то не помаже од њега врата затворати као ни од вјештица.


ПОСВИЊИТИ СЕ.[уреди]

Какогођ што се код Срба човјек повампири, тако Турци приповиједају да се код њих посвинњи. Приповиједају да су некаква бега, који се посвињио, тражили по свињама, па га нијесу могли познати, док му нијесу опазили прстен на предњој нози.


ВЈЕДОГОЊА ИЛИ ЈЕДОГОЊА.[уреди]

Човјек из којега у сну изиђе дух (од прилике као из вјештица). Оваки духови по планини изваљују дрвета те се њима бију између себе, н. п. Бокески с Неаполитанскима, па који надвладају они род од љетине привуку на своју земљу; они и онако ломе горе и ваљају велико камење. Кад умре човјек за којега се мисли да је једогоња, ударе му глогово трње под нокте и ножем црнијех кора испресијецају жиле испод кољена, да не би могао излазити из гроба (као вампир) — Јак као једогоња.


СТУХАЋ.[уреди]

По Херцеговини приповиједају да се стухаћи (као виле или ђаволи) налазе по великијем планинама и по камењацима, и имају на ногама гужве од људскијех жила, да им се ноге не клизају по страни и по камењу; кад се коме прекине гужва, а он ухвати човјека и извуче му жиле из ногу, те начини другу,


МОРА.[уреди]

Мора људе у спавању притискује. Гдјекоји приповиједају да је мора вјештица која се покајада и зарекла да не ће више људи јести, него их само ноћу у спавању притискује и дихање им зауставља. Гдјекоји опет мисле да је дјевојка која ће постати вјештица док се уда. У Црној Гори они које мора притискује и дави, кад лијежу спавати, мећу пружен појас поврх покривача. У Грбљу има читава молитва коју оиај којега мора дави ваља да очита прије него легне спавати. Ево те молитве:

Мора бора! не прелази
Прек' овога бјела двора,
Е су на њем тврди кључи
Од нашега Сиодора,
Сиодора и Тодора
И Марије и Матије
И сестрице Левантије,
Која нема приступишта.
Прек' овога б'јела двора,
Ни камена каменица,
Ни вјетрушна вјетруштина,
Ни наметна наметница,
Ни удова удовица,
Ни мађиона мађионица,
Докле не би прибројила
На небу звијезде,
На гори листове,
На мору пијесак,
На кучки длаке,
На кози руње,
На овци вуне,
На вуни длаке;
А кад би то пребројила,
Вратилом се опасала,
Заштикалом поштапила,
Ушла у јајску љуску,
Утопила се у морску пучину,
Тринка јој тракули,
Врагу јој глава,
Све јој козе враг однио,
Млеко јој се несирило,
Него рекла : јаох!
Јаох јој дала Лена, плена
И Марија Магдалена. Амин!

Приповиједа се да је некаквога човјека тако морила мора да већ најпослије није могао заспати, и досади му се код куће живљети, него узјаше на свога бијела коња и побјегне у свијет, не знајући ни куд ни камо; али му је и то било за луду, јер и на путу како би склопио очи, одмах мора нањ. Идући тако по свијету дође на конак некакоме терзији. Кад послије вечере терзија узме свој посао и стане шити, гост му се потужи како га мори мора, „него“ вели „док ти још радиш, лећи ћу овдје крај тебе, не бих ли могао мало заспати.“ Потом се покрије гуњем и легне, како заспи одмах га мора притисне, и кроз сан стане викати и као отимати се. Кад терзија то чује, он дигне свијећу да види како се гост мучи, кад тамо, а то по његовом гуњу којијем се био покрио миче се велика бијела длака тако брзо као змија кад трчи. Кад терзија то види, он својијем ножицама, које су му се у руци десиле, длаку пресијече, и како се она престане мицати, гост се одмах ућути, а тако је спавао мирно док ујутру сунце није огријало. Кад се пробуди, захвали Богу што је тако спавао и опоравио се, па одмах потрчи ка коњу да га види и намири, кад тамо, а то коњ у кошари лежи мртав. Пошто му терзија приповједи како га је мора давила и како му је он длаку на његову гуњу пресјекао, онда дознаду да му је коњ био мора која га је притискивала и морила. Кога притискује мора, треба да стави за врата од оне собе гдје ће спавати метлу наопако, кад пође спавати.


НОЋНИЦА[уреди]

Као некаква авет која човјеку ноћу кад спава чини пакост каку, н. п. кад су у какога мушкарца тврде сисе па га боле, каже се да га ноћнице сисају.


КАРАКОНЏОЛА.[уреди]

(Овај се натпис нашао у рукопису на празноме листу).


УСУД.[уреди]

(Овај се натпис такође нашао на празноме листу).


СУЂЕЊЕ.[уреди]

Од суђења се не може утећи. Народ наш мисли да је свакоме човјеку суђено што ће му се у вијеку догодити и каком ће стрти умријети, и да се човјек од суђења не може сачувати. Тако се приповиједа да је некакав цар имао кћер, за коју му некакав гатар или пророк каже да ће је ујеети змија и да ће јој од тога бити смрт. Цар чувши то начини кћери својој двор од стакла, у који се ни мрав није могао увући а камо ли змија, и из њега је нигди није пуштао на поље. Кад царевој кћери дође суђен дан, она здрава читава заиште грожђа да једе. Слуге јој одмах донесу велики грозд, у којему је унутра била сакривена мала змијица која је уједе и зада јој суђену смрт. Нема смрти без суђена дана. — Када мени суђен данак дође.


СРЕЋА.[уреди]

(Овај се натпис нашао у рукопису на празноме листу).


КУГА.[уреди]

Срби кажу да је куга жива као жена (то особито доказују они који су лежали од ње). Многи кажу да су је виђали гдје иде завјешена бијелом марамом; а гдјекоји приповиједају да су је и носили, т. ј. она нађе човјека у пољу, или срете гдје на путу, а гдјеком дође и у кућу, па му каже: „ја сам куга, већ хајде да ме носиш тамо и тамо“ (куд она хоће). Онај је упрти на кркаче драговољно (јер већ њему и његовој кући не ће ништа учинити), и однесе је без икаке муке (јер није тешка ни мало) кад му каже. Куге имају преко мора своју земљу (гдје само оне живе), па их Бог пошље амо (кад људи зло раде и много гријеше), и каже им колико ће људи поморити; али и њих много пропадне од паса; за то кажу да се врло боје злијех писа [sic]. Кад куга мори, онда јој слабо говоре куга, него кума (као да би је с тим омилостивили), нити смију у вече оставити неопране судове, јер она дође ноћу у кућу те гледа јесу ли судови, лијепо опрани, па ако не буду, а она све кашике и чанке изгребе и отрује. (Кад куга мори, гдјекоји на њезино име и краду, јер плашиви људи не смију да изађу из куће и да гледају ко је и шта, кад се што чује или пси кад залају). Купи као куга ђецу. — Не избива као куга из Сарајева.


ВРЗИНО КОЛО, ГРАБАЦИЈАШ.[уреди]

Срби приповиједају да гдјекоји ђаци, кад изуче дванаест школа, отиду (њих 12) на врзино коло (да науке доврше са свијем и да се закуну) и ондје некакву особиту књигу чатећи нестане једнога из међу њих дванаест (однесу га ђаволи или виле), али они не могу познати којега је нестало. Људи из Хрватске приповиједали су ми да под Велебитом има село Врзићи и више њега на врх Велебита мјесто које се зове Врзино коло, на коме виле играју. Који је ђак био на врзину колу, он се послије зове грабанцијаш, и иде с ђаволима и с вилама те води облаке у вријеме грмљаве и олује и туче. Грабанцијаши су сви издрпани, за то се рекне за човјека у подеранијем хаљинама да је као грабанцијаш, као и за онога за којега се мисли да је врло учен, да је био и на врзину колу.


РЕПАЧ.[уреди]

Репач се у Боци зове човјек који се роди у крвавој кошуљици и с малијем репом. Кажу да је репач много јачи од другијех људи особито кад се наиједи: у онај мах (веле) још да му се реп напне, могао би би надвладати десет људи као десетеро мале дјеце.


ХАЖДАХА, ХАЛА И ЗМАЈ.[уреди]

За халу се мисли да има од хаждахе особиту духовну силу те лети и води облаке и град наводи на љетину. За змаја пак мисли се да је као огњевит јунак, од којега у лећењу огањ одскаче и свијетли. Хало несита! Бори се као хала с берићетом.


ЧАРАТАН.[уреди]

Човјек који се роди у марчаној свијећи (луни), па прије него је крштен пријеђе преко њега мачка или друга какова погана животиња. За то послије остане несрећан, те не може имати никакога заната нити постојанога посла, него се смуца којекуда, и својом мајсторијом, игром и шалом људе забавља и вара и новце од њих мами, али му ни ови новци не могу бити пробитачни, него како дођу тако и отиду.


МАЂИЈОНИК.[уреди]

Мађојник [sic] је мало налик на вјештицу, али се не може као она претворити у другу животињу, него носи уза се различне мађије, као н. п. игле без ушију, сиједе длаке из главе, осјечене нокте, пређу која је сагрињала, црну вуну и т. д., па кад хоће коме да науди, он зна које од овијех мађија ваља саставити и на каково зло намијенути (и за то игле без ушију не ће нико узети кад је гдје нађе). Приповиједа се да су гдјекоји овако замађијани људи по молитвама свештеничкијем (испод петрахиља) избљували све оне мађије којима су замађијани, па најпосле и само своје срце.


АВЕТ УТВАРА.[уреди]

(Овај се натпис нашао у рукопису на празноме листу).


СРЕБРНИ ЦАР.[уреди]

(Нашао се такођер у рукопису иа празноме листу).