Жеља (Милан Ракић)

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу

Жеља
Писац: Милан Ракић


Milan rakic.jpg


Кад и мени дође час да мрети треба,
Боже, дај да умрем у јесење ноћи,
Насмејан и ведар, у младачкој моћи,
Под раскошним сјајем септембарског неба.

Смрт је тако лака. Ал' пратиља њена —
Сва таштина што се пред смрт снова буди,
И занатске сузе забрађених жена,
И бол извештачен равнодушних људи,

И мантије црне, чираци, и чоја,
Све то тако грубо и сурово дира
И гнусобом вређа осећања моја
Пред скромном лепотом вечитога мира.

О, умрети тако: без писке без света,
Без досадне, глупе комедије смрти,
Нечујно ко мирис увенулог цвета,
И живот и дуго очајање стрти,

Као једним махом, у младачкој моћи.
Под раскошним сјајем септембарске ноћи!

Ти би дошла к мени без сузе у оку,
Иако те бôли раздиру и гуше,
Скривајући јаде и тугу дубоку
У кутима тајним нежне твоје душе.

Ти би дошла к мени и погледом једним
Последње би збогом рекла старом другу,
И милоштом красном и пољупцем чедним
Збрисала би тајну неизбежну тугу.

Доћи! Час је куцно! Ко у срећне дане
Поћи ћемо сами из досадног града,
Поћи ћемо сами у питоме стране,
Далеко од људи, далеко од јада.

О хајд'мо у светлост, у поља, у цвеће,
У чедну тишину успаване ноћи,
У милошту тајну што из звезде слеће
И свечано струји по ведрој самоћи!


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Милан Ракић, умро 1938, пре 81 година.