Жетеоци
Кô свилене нити што их паук саткô,
По дрвећу виси месечине вео.
У пољу, уз реку, шушти јечам зрео,
И, кô крв, са грана руди воће слатко.
Мали дрвен торањ, као стража нека,
Уврх села стреми. Старо гробље ћути,
А крстови, маховином огрнути,
Своје руке шире, кô да сваки чека
Да загрли неког... И док поноћ плава
Трепти, и под божјом руком село спава,
Жетеоце чудне, коштане и суре,
Ја видим где с неба низ лествице слазе,
С косама на врату шобоћући газе...
И сврх села звони удар кобне уре.