Женидба новског капетана
Кад се жени новски капетане,
Са далека Бегзадом дјевојком,
Свадбу ставља до петнаес’ дана.
Кад је прошло то петнаес’ дана,
Књигу пише Бегзадина мајка, 5
Па је шаље новсиком капетану,
У књизи му ’вако говорила:
„Чујеш ли ме, новски капетане,
Купи свате, ходи по дјевојку,
Не шаљи ми туђина дјевера, 10
Већ ми шаљи својата дјервера."
Кад је књига дошла капетану,
Књигу учи новски капетане,
Књигу учи, а сузе прољева.
Питала га остарјела мајка: 15
„Ах, мој сине, новски капетане,
Оклен књига, из ког ли је града,
Па је теби донијела јада?
Ил је књига из чифлука твога,
Ил је књига из тимара твога, 20
Ил је књига од јарана твога?"
Говорио новски капетане:
„Нит је књига од јарана мога,
Нит је књига из тимара мога,
Нит је књига из чифлука мога, 25
Већ је књига Бегзадине мајке:
Да поведем киту и сватове,
Да не водим туђина дјевера,
Нег’ да водим својата дјевера.
А ја, мајко, никог свога немам!" 30
Кад то чула остарјела мајка,
Она своме сину говорила:
„Имаш, сине, дај’џу Омер пашу
И дај’ницу Омерпашиницу.
Ти позови њиха у сватове, 35
Дајиџа ће у дјеверство доћи,
А дај’ница у јенђилук поћи."
Кад то чуо новски капетане,
Он покупи киту и сватове:
У дјеверство дају Омер пашу, 40
У јенђилук Омерпашиницу
И кренуше Бегзадину двору.
Кад су дошли Бегзадину двору,
Ту су били три бијела дана,
Док Бегзада свате даровала, 45
На једеке бутум бошчалуке,
На кочије свилене кошуље.
Кад четврти данак освануо,
Чауш викну, дабулхана цикну:
„Хазур свати, је л’ хазур дјевојка? 50
Кратки данци, а дуги конаци,
Далеко су капетана двори,
Ваља нама обноћ путовати."
Хазур бјеше на коња дјевојка
И кренуше кита и сватови: 55
Ц’јели данак свати путоваше,
Њиха прате Бегзадина браћа,
Најмлађи је најдуље пратио,
Па он својој секи говорио:
„Знаш ли, секо, гдје ћеш на конаке? 60
У Чинићу Муратбеговићу,
Он те проси, ми те не дадосмо!
Нај ти, секо, ноже оковане,
Да он теби силе не учини,
Не дај, секо, хрза ни образа!" 65
Па јој даде ноже оковане.
Отален се братац повратио
И одоше кита и сватови.
Кад су дошли Муратбеговићу,
Сви у двору шенли и весели, 70
Само није Муратбеговићу,
Јер му ј' ноћас драга на конаку.
Сви у двору вечер вечерали,
Само није Муратбеговићу,
Јер му ј’ ноћас драга на конаку. 75
Све поспато кано све поклато,
Само није Муратбеговићу,
Јер му ј' ноћас драга на конаку.
Кад је било око пола ноћи,
Повикује танану робињу: 80
„Робињице, по богу сестрице,
Викни дер ми јенђибулу младу."
То робиња за бога примила,
Она викну јенђибулу младу.
Када дође јенђи-була млада, 85
Говорио Муратбеговићу:
„Јенђијице, по богу сестрице,
Ево теби хиљаду дуката,
Пусти мене у собу дјевојци!"
Превари се јенђи-була млада, 90
Она узе хиљаду дуката,
Пусти њега у собу дјевојци
И он пође пулан дувак скидат.
Говорила Бегзада дјевојка:
„Себи руке, Муратбеговићу, 95
Није твоје злато под дуваком,
Већ мог драгог новског капетана«.
То не слуша Муратбеговићу,
Већ он пође пулан дувак скидат.
Мудра бјеше Бегзада дјевојка, 100
Л’јевом руком дувак подизала,
А десном је ноже узимала,
Па удара Муратбеговића!
Како га је лако ударила,
На ножу му срце извадила, 105
С малом душом на душеке паде.
Па говори Бегзади ђјевојци:
„О Бегзада, великог ти бога,
Прикључи ми пребијело лице,
Да ја знадем зашто ћу умр’јети!" 110
То Бегзада за бога примила,
Прикључи му пребијело лице:
Пољуби је и два и три пута
И умрије, жалосна му мајка.
Кад је сутра сабах зора била, 115
Повикује јенђи-була млада:
„Отвор’те се од одаје врата,
Синоћ сам вас лако затворила,
Јутрос ми се отворит не дате."
Вјешта бјеше Бегзада дјевојка: 120
Десном руком ноже дохватила,
А лијевом врата отворила.
Кад униђе млада јенђијица,
Удари је Бегзада дјевојка,
Удари је ножем у срдашце! 125
Како ју је лако ударила —
Са црном је земљом саставила
И умрије, жалосна јој мајка.
Повикаше телали чауши:
„Хазур-ола, кита и сватови, 130
Је ли хазур на коња дјевојка?"
Хазур бјеше лијепа дјевојка
И кренуше кита и сватови.
Кад су дошли капетана двору,
Све сватове у вруће хамаме, 135
А дјевојку у студен зиндане.
Узе сабљу новски капетане,
Па говори Бегзади дјевојци:
„Чујеш ли ме, Бегзадо дјевојко,
Ево сабље, ето моје главе, 140
Мораш мени право казивати,
Гдје остаде моја дајиница,
Дајиница твоја јенђи-була?"
Говорила Бегзада дјевојка:
„Хоћу, богме, новски капетане — 145
Кад сам пошла с китом и сватима,
Браћа су ме далеко пратила,
Најмлађи ме најдуље пратио,
Па ми даде ноже оковане:
„Ево теби ножи оковани! 150
Знаш ли, секо, да ћеш на конаку
У Чинићу Муратбеговићу,
Он те проси, ми те не дадосмо;
Да ти, секо, силе не учини,
Не дај, секо, хрза и образа!" 155
Отален се братац повратио;
Ми кренусмо кита и сватови.
Кад смо дошли Муратбеговићу,
Ту смо, драги, на конаке пали.
Кад је било око пола ноћи, 160
Повикнуо Муратбеговићу,
Повикнуо своју робињицу,
Да му викне младу јенђи-булу.
Кад изиђе твоја дајиница,
Он јој даде хиљаду дуката, 165
Да га пусти мени у одају.
Она њега пусти у одају.
Кад униђе Муратбеговићу,
Ја сам њему млада говорила:
„Пусти мене, Муратбеговићу, 170
Није твоје злато под дуваком,
Већ мог драгог новског капетана!"
Ал он за то хаје и не хаје,
Вцћ ми скида пулан дувак с главе.
Ја сам њега туде преварила, 175
Л’јевом руком дувак подизала,
А десном сам ноже дохваћала,
Па у срце њега ударила,
С малом душом на душеке паде,
Па ми вели Муратбеговићу: 180
„О Бегзадо, великог ти бога,
Прикучи ми пребијело лице,
Да ја знадем зашто ћу умр’јети!"
Ја сам драги за бога примила,
Па сам њему лице прикучила: 185
Пољуби ме и два и три пута
И умрије, жалосна му мајка.
Кад је сутра сабах зора била,
Ал ево ти твоје дајинице,
Па говори твоја дајиница: 190
„Отвор’те се од одаје врата!
Синоћ сам вас лако затворила,
Јутрос ми се отворит не дате!"
Ја прилећех одаји на врата,
Л’јевом руком врата отварала, 195
А десном сам ноже дохваћала.
Кад уљезе твоја дајиница,
Ножем сам је у срце удрила,
С црном сам је земљом саставила.
Ту остаде твоја дајиница. 200
Ето тако, новски капетане,
Па ти ради, што је теби драго,
Вол' т’ убити, вол’ ти опростити."
Говорио новски капетане:
„Бе аферим, Бегзадо дјевојко, 205
Благо мајци која те родила,
А и мени који ће те љубит —
Кад си нама образ осв’јетлила!"
