Женидба краља Мирчете
Покликнула нагоркиња вила,
Са планине са јелове гране,
Вила виче танко гласовито,
Па дозива побратима свога,
Побратима Краљевића Марка: 5
»Ђе си Марко, мио побратиме?
Кад ваљаде, тебе не имаде,
Кад не требаш, овуда се скиташ;
У приморју на обали мора,
Развила се необична тама,
Узаптила јато сокдлова,
Међу њима 'тицу соколицу,
Није тама од облака густа,
Већ је туга и невоља пуста:
Увезе се у море ђемија,
У ђемији хиљаду сватова,
Свати воде лијепу ђевојку,
Из Мљетака, града бијелога,
То су свати босанскога краља,
По имену Мирчете Шћепана,
Сватови се с цуром завезоше,
Преко мора пак се превезоше,
Кад ђемију крају приведоше,
И на сухо цуру изведоше,
Дочека их паша Бојадине,
Са његово тридес'т хиљад' војске,
С Бојадином Мухур-Сахибија,
Повезаше кићене сватове,
Саломише крстате барјаке,
Пак развише рогате барјаке,
Заробише краља и ђевојку,
Испрошену и прстеновану,
Одведоше низ приморје равно,
Љуто цвили краљица ђевојка,
Све цвијеља дрвље и камење,
Расплакала 'тице из горице,
И бијеле приморкиње виле,
Ако плаче, за невољу јој је,
Турци Србе уз приморје вуку,
Буздован'ма међу плећи туку,
Та проклета сила у Турака,
И мени је вили додијала,
Даје Бог д'о и срећа велика,
Да се данас тамо догодило,
Од Србије дванајест војвода,
Да покају тугу и невољу,
Да изнесу вјеру из невјере,
Да оставе спомен најунаштву,
Док је српског рода и порода.
Побратиме, Краљевићу Марко!
Да си брже у приморје равно,
Док сватове не погубе Турци,
Не одведу краљицу ђевојку.«
Све то слуша Краљевићу Марко,
У планини под јелом зеленом,
Марко сједи, хладно пије вино,
До њег сједи дванајест војвода,
С десне стране Реља Бошњанине,
А с лијеве Змај Огњени Вуче,
А до Вука Бановић Секула,
До Секуле Срђа Злопоглеђа,
А до Срђе Топлица Милане,
До Милана Косанчић Иване,
Десна страна кајно златна грана;
Марку Реља сједи уз кољено,
А до Реље Обилић Милоше,
До Милоша Љутица Богдане,
До Богдана Мусићу Стеване,
До Стевана Бановић Страхило,
До Страхила са Змијања Рајко;
Кад то зачу Краљевићу Марко,
Што му рече нагоркиња вила,
У руци му пуна чаша вина,
Попи вино, на ноге скочио,
Војводама Марко говорио:
»На ноге се, моја браћо драга
Чусте ли ви што говори вила,
Што говори, какве јаде каже?!
'Ајмо, браћо, у приморје равно,
Не бисмо ли Турке застанули,
Не бисмо ли браћу избавили,
Док их вуци нису истргали.«
Па је опет Марко говорио:
»Побратиме, Реља Бошњанине,
И ти, брате, Змај Огњени Вуче!
Ви имате у раменим крила,
Разавите змајовита крила,
Извите се небу под облаке,
'Ајте право у приморје равно,
На обали Турке заузбите,
И ми ћемо брже тамо допи,
Док дођемо, не дајте им поћи,
Кад се стане крвца прољевати,
Виђећемо свачије јунаштво,
Како који своју браћу брани,
Ко ли брани, ко ли бјежи страни !«
Кад то чуше крилати јунаци,
Расклопише из рамена крила,
Извише се небу под облаке,
Одлећеше мору на обалу,
Из крила им сипа ватра жива,
Опаљује на обали Турке,
Заузбише тридест хиљад' војске.
Кад то виђе паша Бојадине,
Разговара поплашене Турке:
»Браћо моја, Турци соколови
Немојте се од тог препанути!
Виђесте ли змаје огњевите?
То је нама радост и весеље!
То пред сваког ни па'нути неће,
Коме па'не, ето њему среће!«
То говори паша Бојадине,
А не види у срећи несреће,
Која Турке сад минути неће.
Док ево ти дванајест војвода,
Све по реду један за другијем,
Наприједа Обилић Милоше,
На његову високу ждралину,
Диван момак на бијелу св'јету !
За Милошем Косовац Иване,
На његову пурлату зекану,
А за њиме Срђа Злопоглеђа,
На дорату ко на горској вили,
А за Срђом са Змијања Рајко,
А за Рајком Љутица Богдане,
За Богданом Топлица Милане,
За Миланом Бановић Страхило,
За Страхилом Мусићу Стеване,
За Стеваном Бановић Секула, -
А за њима Марко на Шарину.
Сад да ти је стати те гледати,
Кад се стаде крвца прољевати,
Како српске сијевају чорде,
Како турске зијевају главе,
Куд пролази Обилић Милоше,
Добра бише кола пролазила,
Куд пролази Срђа Злопоглеђа,
Двоја бише кола пролазила,
Куд пролази Бановић Страхило,
Троја бише кола пролазила,
Куд пролази Краљевићу Марко,
Четвора би кола пролазила,
Марко свога проћера Шарина,
А све тражи пашу Бојадина,
Док он нађе хиљаду сватова,
Међу њима босанскога краља,
У свакога савезане руке,
Марко с'јече све око њих Турке,
Па дозива Срђу Злопоглеђу,
И до њега Милош Облића,
Те овако њима говораше:
»Причувајте ове невољнике,
Док пребројим у приморју Турке.«
Па напријед проћера Шарина,
Тражи Марко пашу Бојадина
И код њега Српкињу ђевојку,
Нађе Марко њега и ђевојку,
Обазре се кићена ђевојка.
Кал погледа Кра.ъевипа Марка,
Крваве му руке до рамена,
А у коња ноге до ко.ъена,
Она цикну кајно гуја љута:
»Авај њојзи, до Бога милога!
Ђе ја данас никог немам свога,
Све долази гори од горега!«
Док ево ти Змај Огњеног Вука
И до њега Реље Бошњанина,
Косе Турке ко зелену траву,
Када виђе паша Бојадине,
Ђе ће њему изгинути војска
Од дозивље Мухур-сахибију,
Па овако њему говораше:
»Брже јаши бијесна вранчића
Не бисмо ли цуру избавили,
Док нијесмо и ми погинули.«
Све то слуша Краљевићу Марко,
Али они не познају Марка,
У крви је огрезнуо Марко,
Обојио себе и Шарина,
Мисле Турци да је Турчин прави,
Марко им се са Шарина јави:
»Стан'те паше, ево слуге ваше !
Да прихватим коња под ђевојком,
Да око ње ви се не мучите!«
Пак прићера бијесна Шарина,
Зубом шкри'ну, док му сабља сијну,
Посијече пашу Бојадина,
И до њега Мухур-сахибију.
Док удари сјевер са планине,
Па очисти маглу са пољане,
Кад ту лежи тридесет хиљад' војске,
Све јунака, несретних Турака,
Кон. до коња, јунак до јунака,
Брежине се главам накитиле,
А долине крви наточиле,
Ту је страшно очим' погледати,
Камо л' није мејдан дијелити.
Кад војводе Турке исјекоше,
Код сватова пак се састадоше,
Бијеле им руке опростише,
Мирчетине свате пребројише,
Три стотине свата набројише,
Убројише и Мирчету краља,
А остало Турци исјекоше,
Подигоше киту и сватове,
Пак отален Срби полазише
И ђевојку собом поведоше,
Оставише на пољани Турке,
Да нахране орла и гаврана,
Бит' им море по године дана!
Кад дођоше Босни поноситој,
До бијеле Мирчетине куле,
Ту велику свадбу учинише,
Оженише босанскога краља,
Са Ружицом кићеном ђевојком,
Милом шћерцом дужда од Мљетака.
Свадба била, пак се растурила,
Дароваше што за ког бијаше,
Оде сваки завичају своме,
Краљ остаде на бијелој кули,
Па мирише лице у Ружице.
