Женидба и смрт Милића Барјактара

Извор: Викизворник

Мили боже, чуда великога!
Кад се жени Милић-барјактаре,
Он обиђе земљу и градове
Од истока, паке до запада,
А по ћуди не нађе девојке:
Главит јунак, свакој ману нађе,
Женидбе се проћи хотијаше.
Но да видиш чуда из ненада.
Једно јутро у свету недељу
Поранио Милић-барјактаре
На јутрење Милошевци цркви,
Пред црквом га намера намери
На онога војводу Милету,
Па беседи војвода Милета:
„Побратиме, Милић-барјактаре,
„Ти обиђе земљу и градове,
„А по ћуди не нађе девојке:
„Главит јунак, свакој мане нађе,
„Женидбе се проћи хотијаше.
„Но ти хоћу једно чудо касти.
„Ево за те лепоте девојке
У Загорју, у крај мора сиња,
„У онога Вида Маричића,
„Чудо људи за девојку кажу:
„Танка стаса, висока узраста,
„Коса јој је кита ибришима,
„Очи су јој два драга камена,
„Обрвице с мора пијавица,
„Два образа два ђула румена,
„Сред образа румена ружица,
„Уста су јој кутија шећера,
„Зуби су јој два низа бисера,
„Кад говори, канда голуб гуче,
„Кад се смеје, канда бисер сеје,
„Кад погледи, кано соко сиви,
„Кад се шеће, као пауница:
„Побратиме, сва ти је гиздава,
„Далеко јој, веле, друге није.
„И видех је, красни пријатељу,
„Прама тебе, прама дома твога.
„И без речи даће ти девојку,
„Нит' је проси, ни јабуку даји,
„Већ ти купи кићене сватове,
„Па ти иди Виду по девојку."
То је Милић одмах каил био,
Па из цркве оде дому своме
Те казује својој старој мајци.
Стаде купит' кићене сватове
По свој Босни и Херцеговини,
И по Жупи, и Котару равном,
Све јунаке младе, нежењене,
Добре коње, приличне јунаке,
Кума куми Пивљанина Бају,
Стара свата Старину Новака,
А девера Мандушића Вука.
Кад је Милић свате сакупио,
Диже свате, оде по девојку.
Кад је био спрам Видова двора,
На пенџер се наслонио Виде,
Па говори Виде Маричићу:
Мили боже, да лепих сватова!
Чији ли су, куд ће по девојку?
Тек у речи, коју бесеђаше,
Сватови му пред двор доjездише,
Ђувегија речи прихватио:
„Мили тасте, Виде Маричићу,
„Моји свати са Херцеговине,
„Потегли смо на бога и срећу
„А по твоју ћерку Лепосаву."
То је Виду врло мило било,
Па подвикну своје верне слуге:
„Слуге моје, отварајте врата,
„Под гостима коње прихватајте,
„Па их вод’те у подруме доле,
„Миле госте на пребеле куле.“
Господара слуге послушаше,
Отворише на авлиjи врата,
Под гостима коње приxатише,
Коње воде у подруме доле,
Миле госте на пребеле куле.
Пошту чини Виде Маричићу,
Части госте за три бела дана,
За три дана, за три ноћи тавне,
Док наврши, што је коме драго.
Кад четврто јутро освануло,
Два су брата сеју изводила.
А каква је цура Лепосава!
Кроз махраме засијало сунце.
Сватовима очи засенуше
Од господска лица и одела.
Ал' беседи Милић-барјактаре:
„Ој пунице, девојачка мајко,
„Или си је од злата салила,
„Или си је од сребра сковала,
„Или си је од сунца отела,
„Или ти је Боr од срца дао?“
Заплака се девојачка мајка,
А кроз сузе тихо проговара:
„Мили зете, Милић-барјактару.
„Нити сам је од злата салила,
„Нити сам је од сребра сковала,
„Нити сам је од сунца отела,
„Веће ми је Бог од срца дао.
„Девет сам их таких ја имала,
„Осам их је удомила мајка,
„Ал' ни једну није походила,
„Јер су јадна рода урокљива,
„На путу их још устрели стрела."
Кроз плач зета пуница дарива,
Дарива га тананом кошуљом,
Више злата него бела платна.
Ал' да видиш још чуда и хвале,
Каква дара тасте зету даје:
Гиздава му поклонио вранца,
Врана коња, брате, без белеге,
И на вранцу чултан до колена,
Скерлет чоха златом извезена,
Бојно седло од шимшир-дрвета,
Шимшир дрво сребром оковано,
С једне стране шестопер позлаћен,
С друге стране сабља окићена,
Зауздан је позлаћеном үздом.
Кад то виде Милић-барјактаре,
Коња језди, коњ му подиграва,
А жубере пуца на срлама,
Златне вите бију по копита,
А звекеће сабља о бедрици:
Није шала онаки дарови.
Подиже се кита и сватови,
Затутњише суре бедевије,
Зачуще се сватске дaвoрије,
Ударише јасни таламбаси,
Развише се свилени барјаци,
Поцикују буле, енђебуле,
Отидоше с богом путовати.
Кад су били среди горе чарне,
Стиже урок на коњу девојку,
Па беседи до себе деверу:
„Ој девере, Мандушићу Вуче,
„Зазор ми је у тебе гледати,
„А камо ли с тобом говорити,
„Ал' нагони мука и невоља.
„Кажи куму, кажи старом свату,
„Нек' уставе суре бедевије,
„Нек угасе сватске дaвoрије,
„Уз јелике прислон'те барјаке,
„Па ме скин'те са добра коњица,
„Спустите ме на земљу, травицу,
„Љуто ме је заболела глава,
„Јарко ми је омрзнуло сунце,
„А црна ми земља омилила,
„Бог ће дати, да ће добро бити.“
Цвили, пишти девер код девојке:
„Стани, куме, стани, стари свате,
„Стани, побро Милић-барјактаре,
„Љуто тужи моја мила снаха,
„Љуто ју је заболела глава,
„Јарко јој је омрзнуло сунце,
„А црна јој земља омилила,
„Бог ће дати, да ће добро бити.“
Тад стадоше кићени сватови,
У ставише суре бедевије,
Угасише сватске дaвoрије,
Уз јелике метуше барјаке,
Девер скиде са коња девојку,
Па је спусти на земљу, травицу,
Док је спусти, она душу пусти.
Сви сватови грозне сузе лију,
А највише Милић барјактаре,
Ђувегија јадан нарицао:
„Заручнице млада Лепосава,
„Ту ли тебе суђен данак нађе,
„Ни код моје, ни код твоје мајке,
„Ни код мога, ни код твога двора,
„До у гори под зеленом јелом.“
Ђувегија још те речи каже:
„Чарна горо, не буди јој страшна,
„Црна земљо, не буди јој тешка,
„Кукавицо, рано је не буди,
„Нека с миром у земљи почива,
„Вита јело, пусти шире гране,
„Начини ми заручници хлада,"
Састаше се кићени сватови,
Са сабљама сандук сатесаше,
А наџаци раку ископаше,
Сахранише лепоту девојку,
Од куда се јарко сунце рађа,
Посуше јој гроше и дукате,
Чело главе ружу посадише,
Чело ногу воду изведоше,
С обе стране клупу поградите:
Кој' уморан, нека се одмара,
Ко је жедан, нека воде пије,
Ко ј' за цвеће, нек се кити ружом
За душицу лепоте девојке.
Ал' беседи Милић-барјактаре:
„Браћо моја, кићени сватови,
„Хајд'те, браћо, да ми путујемо,
„Хајд'те сваки како који може,
„А ја идем како коњиц може
„Мојој старој на муштулук мајци."
Сваки иде како који може,
Милић иде како коњиц може.
Колико га угледала мајка,
Мало ближе пред нег' ишетала,
Коња грли, а Милића љуби:
„Чедо моје, Милић-барјактаре,
„Гди су свати, гди ли је девојка?
„Водиш ли ми, сине, заменицу,
„Која ће ме јутром заменути,
„Двор помести и воде донети,
„Поређати господске столове?"
Ал' беседи Милић-барјактаре:
„Ој старице, моја мила мајко,
„Иду свати, не воде девојке
„Остала је твоја заменица
„Ни код мога, ни код свога двора,
„Ни код моје, ни код своје мајке,
„До у гори под зеленом јелом.
„Брзо трчи своме белом двору,
„Па ти стари мекану постељу
„Ни дугачку, ни врло широку,
„Јер ти дуго боловати не ћу.“
Заплака се Милићева мајка,
Поврати се двору кукајући,
П' она старе мекану постељу
Ни дугачку, ни врло широку.
Како дође Милић-барјактаре,
Он се спусти на меку постељу,
Док се спусти, таки душу пусти.
Док дођоше кићени сватови,
Дотле с Милић мртав належао.
Кад видеше кићени сватови,
Наопако копља окренуше,
Наопако коло поведоше,
Жалостиву песму запеваше,
Састаше се кићени сватови,
Са сабљама сандук сатесаше,
А наџаци раку ископаше,
Сахранише Милић-барјактара,
Од куда се јарко сунце рађа.
Оста јадна самохрана мајка,
П' она кука као кукавица
И превија кано ластавица,
И кукаће, докле кoд је жива.
Она иде своме винограду:
„Винограде, мили рукосаде,
„Ко је тебе мене засадио,
„Никада те више брати не ће."
Косу реже, па виноград веже,
Сузе рони, виноград залива.
Када буде на истоку сунце,
Изиходи Милићева мајка,
Изиходи, па у сунце гледи:
„Благо мене, ето сина мога,
„Носи мајци лова свакојака.“
Када буде на заходу сунце,
Изиходи Милићева мајка,
Изиходи, па за сунцем гледи:
„Благо мене, ето ми снашице,
„Иде с воде, носи воде хладне,
„Хоће мене стару да замене."
Нит' би сина, ни од сина гласа,
Нит' би снахе, ни од снахе гласа:
Кука мајка докле год је жива.

Извор[уреди]

Б.М. 1875. Српске народне песме. Панчево, Наклада и штампарија браће Јовановића. стр. 127-136.