Кад се жени врабац Подунавац,
Запросио сјеницу дјевојку
Три дни хода, преко поља равна,
А четири преко горе чарне,
Запросио и испросио је; 5
Па он купи господу сватове:
Кума швраку дугачкога репа,
А прикумка тицу шеврљугу,
Старог свата из осоја жуњу,
А дјевера тицу ластавицу. 10
Здраво свати дошли до дјевојке,
И здраво се натраг повратили;
Кад су били на Косову равном,
Проговара сјеница дјевојка:
»Тихо јаш'те, господо сватови, 15
„Тихо јаш'те, тихо бесједите;
„Долетит ће кобац аваница,
„Одвести ће сјеницу дјевојку."
Још су они у ријечи били,
Залеће се кобац аваница[1], 20
И одведе сјеницу дјевојку,
Сви сватови у трн побјегоше,
Ђувегија у просену сламу,
А кум шврака наврх трна чучи.
Српске народне пјесме, скупио их и на свјет издао Вук Стефановић Караџић, књига прва, у којој су различне женске пјесме, државно издање, Биоград, Штампарија Краљевине Србије, 1891, стр. 547-548.
Изабране народне пјесме II, женске, приредио Др. Никола Андрић, у Загребу, 1913, Тисак Краљ. земаљске тискаре., стр. 68.
