Женидба Шћепана Јакшића

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу


Женидба Шћепана Јакшића

(Испод Јаворине)

Јакшић Шћепан двори господара,
Господара бечкога ћесара;
Дворио га дванаест година,
Нит’ му иште паре ни динара,
Ни на плећа чоху не дерану,
Ни пода се коња не јахана,
Јер имаде дебела зекана,
Коња бољег у другога нема.
Кад изишло дванаест година,
Све се мисли Јакшићу Шћепане,
Не би л’ како цуру издворио,
Јефимију кафазли ђевојку,
Милу шћерцу бечкога ћесара,
Што је држи у крзли кафазу,
За пунијех дванаест година:
Нит’ је видла сунца ни мјесеца,
Ни бијела лица јуначкога,
Већ ђевојка у кафазу расла,
Намамила многе муштерије.
Кад изиђе дванаест година,
Опрема се од Беча ћесаре,
Да он иде у лов у планину ,
Пак сабира слуге свеколике,
Све је слуге очим’ погледао .
Погледао и два и три пута,
На Шћепану очи уставио,
Те овако њему говорио:
„Слуго моја, Јакшићу Шћепане!
„Што ја имам у дворима слуга,
„Од тебе га милијега немам ,
„Милијега ни прибранијега,
„Послушај ме што ћу говорити:
„Хоћеш ли ти мене послушати ?
„Ја се спремам у лов у планину
„Доћи не ћу за неђељу дана,
„А тебе ћу, слуго, оставити
„Код мојега двора бијелога,
„И даћу ти за арчива блага,
„Да ми чуваш кулу и авлију,
„Да ми чуваш рза и образа,
„Док ја дођем из више планине."
А кад зачу Јакшићу Шћепане,
То Шћепану врло мило било,
Поклопи се до земљице црне,
Пољуби му руку и кољено
И ћесару тихо одговара:
„Господине, од Беча ћесаре!
„Ја ћу тебе вазда послушати
„И твоју ћу пољубити руку,
„Мило би ми с тобом поћи било,
„Али волим тебе послушати."
То рекоше на ноге скочише,
Пође ћесар низ бијелу кулу,
Пак отален на мермер-авлију,
А за њиме слуге свеколике,
Пак он оде у лов у планину,
Оста Шћепан код бијеле куле.
Тако стаде три бијела дана,
Кад је трећа вече омркнула,
Све се мисли Јакшићу Шћепане
Он како ће виђети ђевојку.
Туд’ находе двије робињице,
Носе госпи господску вечеру,
Преда њих је Шћепан излазно,
Те овако њима говорио:
„О вјере вам, двије робињице, "
И старијој збори робињици,
„Робињице, добре среће била!
„Дај ти мени изун и бесједу,
„Да уљезем лијепој ђевојци,
„У њезину нашили одају,
„Да ја видим госпођу ђевојку,
„Је ли цура, к’о је људи кажу?
„Ево теби једна чизма блага."
А кад зачу танка робињица ,
На Шћепана очи исколачи:
„Диље стани, Јакшићу Шћепане
„У причу те ћесар оставио,
„Да му рза и образа чуваш,
„Што ћеш ићи лијепој ђевојци!
„Од тебе га милијега нема,
„Вјернијега у бијелом двору,
„Невјеру ћеш њему учинити!"
Пак прођоше до двије латинке,
Не дадоше њему у одају.
Кад је друга вече омркнула,
Док ево ти до двије робиње,
Оне носе господску вечеру,
И преда њих Шћепан излазио ,
Пак дозива старију робињу:
 „О робињо, добре среће била!
„Дај ти мени изун и бесједу,
.Да уљезем цури у одају,
„Да ја виђу госпоју ђевојку. "
А кад зачу танена латинка,
На Шћепана очи исколачи.
Он јој даје двије чизме блага,
Она не ће паре ни динара,
Већ срдито њему одговара:
„Диље стани, Јакшићу Шћепане!
„У причу те ћесар оставио
„А у горе за слугу ставио,
„Да му рза и образа чуваш,
„Ти му данас о невјери радиш.“
Цура прође, а њему не даде.
Док је трећа вечер омркнула,
Док ево ти двије робињице,
Оне носе господску вечеру,
И преда њих Шћепо излазио,
Пак дозива старију робнњу:
„О робињо, добре среће била!
„Дај ти мени изун и бесједу,
„Да ја с вама до ђевојке дођем,
„Ево вама до три чизме блага.“
А кад зачу танена латинка,
Латини су поклапни за благом,
Превари се, весела јој мајка,
И прихвати до три чизме блага,
Пак поведе Јакшића Шћепана,
Пак одоше цури у одају,
И прођоше деветера врата,
Деветера од шимшировине
И десета од сухога злата,
Док дођоше лијепој ђевојци.
Кад дођоше ђевојци на врата,
Оставише Јакшића Шћепана,
Уљегоше двије робињице,
Изнесоше господску вечеру.
Док ђевојка вечер вечерала,
Све је дворе до двије робиње.
Кад вечера лијепа ђевојка,
Приступише до двије робиње,
Прихватише од злата трпезу,
Изнесоше одаји на врата,
На одаји отворише врата.
Изиђоше двије робињице,
А уљезе Јакшићу Шћепане,
Кад уљезе у шикли одају,
Он за собом затворио врата
Затворио па замандалио;
Опази га лијепа ђевојка,
Препаде се, жалосна јој мајка!
Пак од земље на ноге скочила,
Ухвати је Јакшићу Шћепане,
Ухвати је за бијелу руку,
Нак је сједе себи уз кољено.
Проговара госпоја ђевојка:
„Слуго наша, Јакшићу Шћепане
„У причу те бабо оставио,
„А у горе за слугу ставио,
„И данаске тебе оставио,
„Да му рза и образа чуваш!
„Зар ћеш моје обљубити лице
„И невјеру њему учинити?
 „Учинити господару моме,
„Господару и моме и твоме?“
А кад зачу Јакшићу Шћепане!
Овако је цури говорио:
„Госпојице, лијепа ђевојко!
„До сад си ми била госпојица,
„А одселе љуба вјереница;
„Узећу те за вијерну љубу,
„Водићу те Биограду Стојном.
„А до моје старе бабовнне,
„Ђено ми је кула бабовина,
„Инпа кули до два брата мила:
„Један брат је Јакшић Димитрије,
„А други је Јакшићу Тодоре,
„И са њиме остарјела мајка.“
Ту ђевојци обљубио лице.
Кад у јутру јутро освануло,
Ту на кули обоје приспало;
Док ђевојка на ноге скочила,
Она скочи к’о да се помами,
У Шћепана рукам’ ударала,
На Шћепана очи исколачи:
„О Шћепане, мио господаре!
„Брже скочн на ноге јуначке,
„По кули је огријало супце,
„Па ти бјежи завичају своме;
„Јер кад дође из планине бабо
„Русу ће ти погубити главу."
А кад зачу Јакшићу Шћепане,
Од земљице на ноге скочио,
Пак он цурн обиљежје даје:
Даде њојзи златан прстен с руке,
И уз прстен стотину дуката,
Она њему до два бошчалука,
Бошчалука од сухога злата.
Оде Шћепан низ бијелу кулу,
Право иде коњу у подруме,
Пак изведе дебела зекана,
Потеже му на токе колане,
Све четири један по другоме,
Пак се њему на сриједу баци,
И побјеже Биограду Стојном.
Мало за тим неко време прође,
Док ево ти од Беча ћесара,
И са њиме дванаест војвода,
Право иде својој танкој кули.
Сретоше га двије робињице,
Прољевају сузе низ образе,
А ћесар се јаду осјетио,
Пак говори старијој робињи:
„Робињице, једна несретњице!
„Што је теби? и горе ти било!
„Те прољеваш сузе низ образе,
„Каква ти је голема невоља?"
А кад зачу латинка робиња,
Овако је њему говорила;
„Господине, од Беча ћесаре!
„У причу га слугу оставио,
„А у горе њега поставио,
„Да ти рза и образа чува —
„Најбољега и највјернијега,
„По имену Јакшића Шћепана —
„Невјеру је теби учинио
„И ђевојци лице обљубио. "
А вад зачу од Беча ћесаре,
На мах прође у бијеле дворе,
Пак он оде цури у одају,
И ђевојци добро јутро виче;
Ђевојка му здравље прихватила,
Испред њега на ноге скочила
И његову пољубила руку,
А прољева сузе низ образе,
И овако баби одговара:
„О мој бабо, од Беча ћесаре!
„У причу га слугу осгавио,
„А у горе њега поставио,
„Да ти рза и образа чува;
„Синоћ ми је обљубио лице,
„Па побјег’о Биограду Стојном.“
А кад зачу од Беча ћесаре,
Колико се мудар догодио,
Овако је цури говорио:
„Шћери моја, лијепа ђевојко!
„Јакшићи су соја јуначкога,
„Ја ћу тебе данас удомити,
„И бићеш му вијерница љуба.“
Пак је сједе себи уз кољено.
Све мислио па једно смислио,
Пак је ситну књигу направио,
Те је шаље Биограду Стојном,
И у књизи ’вако говорио:
„О мој зете, Јакшићу Шћепане!
„Купи свате хајде по ђевојку,
„Да си брже Бечу бијеломе,
„Нека знадеш твоја је ђевојка;
„Ти си мене славно послужио
 „За пунијех дванаест година
„Без ниједне паре ни динара,
„С тога ћу ти цуру поклонити:
„И стио сам тебе призетити."
А кад књига Биограду сиђе,
И овако њему говорила:
„Мио зете, Јакшићу Шћепане!
„Ти покупи хиљаду сватова,
„Од хиљаду више ниједнога,
„Од хиљаду мање ниједнога.
„Све покупи господу сватове,
„Све племиће и господичиће,
„Који носе у џепов’ма руке,
„А не носе свијетло оружје,
„Који носе и срму и злато;
„У мене је земља поносита,
„Нек се имаш поносити чиме:
„Ти не купи босанске јунаке,
„И не води оног у сватове,
„Који носи низ бедрицу ћорду,
„И о коњу тешку топузину,
„Који ће ти заметнути кавгу. “
Кад то виђе Јакшићу Шћепане,
Таман Шћепан књигу проучио,
Док му друга ситна књига дође
Од латинке госпоје ђевојке,
И ђевојка књигу направила,
Те овако њему говорила:
„Господине, Јакшићу Шћепане!
„Када станеш купити сватове,
„Ти не купи господу сватове,
„Који носе у џепов’ма руке,
 „Који љуцки јашу коња свога,
„Који носе и срму и злато;
„Већ поведи од боја јунаке,
„Ђе год кога по избору знадеш,
„По избору бољег од бољега,
„Који јаше коња на пријеко,
„Ком се сабља по земљици вуче,
„А буздован па парипу туче,
„Који воли мушки погинути,
„Него живот женски оставити."
Кад Шћепану така књига дође,
Двије учи, сабља му се мучи,
Прву баци, пошљедњу прихвати,
Све он каже својој браћи милој,
Пак и својој остарјелој мајци,
Како њему која књига пише.
А кад зачу остарјела мајка,
Овако је говорила сину:
„О мој сине, Јакшићу Шћепане!
„Брже, сине, сакунљај сватове,
„Све сватове по реду јунаке."
Војводе му по имену каже:
Понајприје Рељу од Пазара,
Иза Реље два Војиновића
И сокола војводу Милоша
Обилића, голема јунака,
И јунака Краљевића Марка,
Иза Марка Љутицу Богдана,
И сокола Топлицу Милана,
Иза њега од Сибиња Јанка,
И сестрића Бановић Секула.
Кад му сваког по имену каза,
Онда Шћепан ситну књигу пише,
Пак је шаље бијелу Пазару,
А на руке Рељи Бошњанину:
„Побратиме, Реља Бошњанине!
„Ево ти се женим у добри час ,
„Да си брже Биограду Стојном."
Све му јаде и авале каже.
Ону шаље другу ситну пише,
Те је шаље двама Војновићем,
Све им каже што је и како је:
„Да сте брже Биограду Стојном. "
Ону шаље другу ситну пише,
Па је шаље Обилић Милошу,
Све му каже што је и како је:
„Да си брже Биограду Стојном."
Ону шаље другу ситну пише,
Пак је шаље Љутици Богдану,
Све му каже што је и како је:
„Да си брже Биограду Стојном."
Ону шаље другу ситну пише,
Пак је шаље Топлици Милану,
Све му каже што је и како је:
„Да си брже Биограду Стојном."
Ону шаље другу ситну пише,
Пак је шаље од Сибиња Јанку,
Све му каже што је и како је:
„Да си брже Биограду Стојном,
„И поведи твог сестрића мила,
„Твог сестрића Бановић Секула."
Ону шаље другу ситну пише,
Пак је шаље Краљевићу Марку,
Све му каже што је и како је:
 „Побратиме, Краљевићу Марко!
,Да си брже Биограду Стојном."
Кад је таке књиге растурио,
Мало за тим неко време прође,
Док ево ти Реље од Пазара,
И он води стотину сватова.
Кад га виђе Јакшићу Шћепане,
Пред њега је млађе опремио:
Свате воде на росне ливаде,
А војводе на бијелу кулу.
Таман сјели па се одморили
И хладна се вина напојили,
Док ево ти двоје ђеце лудо,
Двоје ђеце два Војиновића,
Они воде стотину сватова.
Ту сватове добро дочекаше,
Свате воде па росну ливаду,
А војводу на бијелу кулу.
Таман сјели, те се одморили
И хладна се вина напојили,
Док ето ти Топлице Милана
И он води стотину сватова.
И ту сваге добро дочекаше,
Свате воде на росну ливаду,
А војводе на бијелу кулу.
Таман сјели те се одморили
И хладна се вина напојили,
Док ево ти Обилић Милоша
И он води стотину сватова.
Ту сватове добро дочекаше ,
Свате воде на росну ливаду,
А војводе на бијелу кулу.
Таман сјели, те се одморили
И хладна се вина напојили,
Док ево ти Љутице Богдана
И он води стотину сватова.
Ту сватове добро дочекаше,
Свате воде на росну ливаду,
А јунаке на бијелу кулу.
Таман сјели те се одморили
И хладна се вина напојили,
Док ево ти Сибињанин Јанка
И за њиме Бановић Секула,
Они воде стотину сватова.
Ту сватове добро дочекаше,
Свате воде на росну ливаду,
А војводе на бијелу кулу.
Таман сјели, те се одморили
И хладна се вина напојили,
Док ево ти Краљевића Марка,
По шарцу се коњу положио,
На јабуку наслонио главу,
Пак борави санак на шарину,
Сабља му се по земљици вуче,
За њим свата ни једпога није.
Опази га Јакшићу Шћепане,
Далеко је њега опазио,
А мало га ближе сусретао,
И под њиме коња ухватио,
Ухватио за дизгин шарина,
Одведе га под бијелу кулу,
Пак одјаха Марко са шарина,
Руке шире, у лице се љубе,
За јуначко испитују здравље,
Води Марка на бијелу кулу,
А шарина у топле подруме.
Када Марко на кулу изиђе,
Све војводе на ноге скочише,
Руке шире, у лице се љубе,
За јуначко испитују здравље.
'Гу сватови ноћцу изноћише.
Кад у јутру јутро освануло,
Завикаше кићени чауши:
„Хазурала, кићени сватови !
„Да ранимо, да не одоцнимо,
„Да раније конак ухватимо."
Па пођоше један за другијем,
Ал’ најприје Реља од Пазара ,
И пред њиме два првљенца млада,
Два првљенца два Мрљавчевића,
По имену Гојко и Угљеша ;
А за њима Реља Бошњанине;
А за Рељом Топлица Милане;
Катали га барјак поклопио
С обје стране до зелене траве;
А за њиме Обилић Милоше;
На ждралину ноге прекрстио;
За Милошем Љутица Богдане;
А за њиме од Сибиња Јанко;
А за Јанком дијете Секуле;
За Секулом до три Јакшевића;
А за њима Краљевићу Марко —
Низ шарина ноге опростио,
На јабуку наслонио главу,
На шарину санак борављаше,
Јер је Марка освојило пиво:
Гледају га кићени сватови,
Сви се чуде начудит’ не могу,
Што је Марка санак освојио;—
А за Марком хиљаду сватова.
И одоше здраво и весело;
Куд год ишли Бечу силазили.
Кад сиђоше Бечу бијеломе,
Добро их је ћесар дочекао,
И сватов’ма конак приправио:
Свате води на росну ливаду,
А војводе на бијелу кулу,
Ђеверове лијепој ђевојци.
Ту сватови ноћцу заноћише.
Кад у јутру јутро освануло
И у крила тице ударише,
Ударише бубњи и свирале,
Завикаше кићени чауши:
„Хазурала, кићени сватови,
„Ђеверови хазур’те ђевојку,
„Ко је коњик притежи колане,
„Ко је пјешак на ноге опанке,
„Да ранимо да не одоцнимо,
„Да раније конак ухватимо;
„Туђи људи, не знамо им ћуди,
„Туђа земља калауза нема.“
А кад зачу од Беча ћесаре,
Овако је њима говорио;
„Лако, мало, кићени сватови!
„Док изиђу господски дарови,"
Иза тога ручак излазио,
Иза ручка господски дарови,
Дароваше што за ког бијаше;
Неком коња а неком сокола,
Коњицима златне бошчалуке,
Пјешацима везене мараме.
Да ви’ш брате чуда великога,
Кад војводе за ручак сједоше,
А млађи их послужише пивом,
Редом чаша по јунацим’ хода,
Понајприје Рељи од Пазара
Старјешини од свијех сватова.
А чашу је Реља прихватио,
И уза њу српски напијаше,
И здравице српске спомнњаше.
Чашу попи Реља од Пазара,
А мезети месом дебелејем,
Па овако Реља говорио:
„Браћо моја и дружино моја!
„Пиво слатко а месо дебело,
„Слатко пиво и дебело месо.“
Како коме чаша долажаше,
Да ви’ш брате јада од сватова,
Пиво пију а мезете месом
И никакав познат’ не могаше,
Да је оно од јунака месо.
Чаша дође Краљевићу Марку,
Чашу попи Краљевићу Марко,
А заложи меса дебелога,
Бир заложи, бир из уста врати;
Кад погледа дванаест војвода,
Срдит Марко, па се ражљутио,
И срдито њима говорио:
„Браћо моја, дванаест војвода!
„Зло сте сјели а зло сте попили
 „Видите ли, јаде не виђели,
„Ово није од овнова месо,
„Већ је ово од јунака месо,
„Ђе доноси вином и дуваном."
Кад то рече на ноге скочио,
Како скочи к’о да се помами,
Проговара Краљевићу Марко:
„Браћо моја, дванаесг војвода!
„Ухватите бечкога ћесара.
„Савеж’те му наопако руке;
„Ја бих рек’о и заклео бих се,
„Ђевери су наши изгинули:
„А ја одох лијепој ђевојци,
„Да потражим два ђевера мила,
„Два ђевера два Војиновића,
„Јесу л’ нама ђеца у животу;
„Јер сам ноћас рђав сан уснио:
„Ђе заспаше два сокола сива,
„А до њих је тица голубица,
„Долећеше два гаврана црна,
„Пак им црне очи извадише."
А кад зачу дванаест војвода,
Сви од земље на ноге скочише,
А пред њима два сокола сива,
То не била два сокола сива,
Већ то била два добра јунака.
Један јунак Обилић Милоше,
Други јунак Бановић Секула,
Ухватише бечкога ћесара,
Ухвагише за бијеле руке,
Свезаше му наопако руке,
Од лаката таман до ноката,
Из ноката љева црна крвца.
И његове похваташе слуге,
Похваташе, па их повезаше.
Марко оде цури у одаје.
Доклен Марко до ђевојке дође,
Отворио деветера врата,
И десета од сухога злата.
Када Марко до ђевојке дође,
Кад погледа у шикли одају,
Кад ту сједи лијепа ђевојка,
Сва у црну крвцу огрезнула,
Објема се рукам’ поднимила,
А прољева сузе низ образе.
Кад то виђе Краљевићу Марко,
Срдито јој добро јутро виче,
А ђевојка плачно прихватила,
Испред њега на ноге скочила
И његовој приступила руци.
На њу Марко очи исколачи,
Те овако њојзи говораше:
„Кујо једна, латинко ђевојко!
„Камо теби два ђевера мила, ,
„Два ђевера два Војиновића,
„Јесу л теби данас изгинули?
„Даиас си њих изгубила млада,
„А сутра ћеш себе изгубиги;
„Кажи право, тако била здраво
„Ево теби чисту вјеру дајем,
„Ако ћеш ми право казивати,
„Ништа теби не ћу учинити,
„Ни ћу теби лоше помислити
„Колик’ својој сестри од матере
А кад зачу лијепа ђевојка,
Овако је њему говорила:
„Господине, Краљевићу Марко!
„Црне ћу ти гласе казивати.
„Кад је синоћ ноћца настанула,
„Дођоше ми два ђевера мила,
„Два ђевера два Војиновића,
„И ја сам их добро дочекала,
„Објема их рукам’ загрлила,
„Загрлила, па их пољубила.
„Док ево ти два мрка џелата,
„Голе носе у рукама ћорде,
„Па заклаше двоје ђеце лудо,
„Заклаше их кано јањце луде;
„Ја им давах не бројено благо,
„Али они не шћеше за благо
„Опростити двоје ђеце лудо,
„Донесоше два ражња гвоздена,
„Испекоше двоје ђеце лудо,
„Однесоше у другу одају,
„И за васке ручак приправише."
А кад зачу Краљевићу Марко,
Одатлен се натраг повратио,
Пак ухвати краљицу госпоју,
И нађе јој двоје ђеце лудо,
Двоје ђеце два краљева сина,
На мајчину пребијелу крилу,
Пак их закла кано јањце луде,
И донесе два ражња гвоздена,
Те испече двоје ђеце лудо,
Донесе их бечкоме ћесару,
Донесе му црвенога вина,
Није вино ода шта је вино,
Већ је вино од крви јуначке,
Те га црном заљеваше крвцом,
И мезети месом од јунака.
Кад је њега тако заложио,
Заложио и два и три пута,
Трећи пут му одсијече главу,
И ухвати госпоју краљицу,
Те јој црне очн извадио,
Пак је живу на ватру сложио.
Пак удари низ бијелу кулу,
Те му танку поробио кулу,
Све му закла на бијелој кули,
Што му нађе од мукшијех глава.
Пак да видиш Краљевића Марка,
Отален се у сватове врати:
„На ноге се, моја браћо драга!
„Ко је пјешац прнтежи опанке,
„Ко је коњик притежи колане,
„Да водимо лијепу ђевојку."
Пак се врати цури у одаје,
А за њнме до три Јакшевића;
Срдита су до три Јакшевића,
Кад виђеше од јунака крвцу,
Црну крвцу од Војиновића,
За бритко се гвожђе прихватише,
Да погубе лијепу ђевојку.
Стаде писка лијепе ђевојке,
Љуто пишти а сузе прољева
И овако њима одговара:
„Мој ђевере, Митре Јакшевићу!
„Не мој моје ране вријеђати,
 „Јер ја жалим два Војиновића.
„Кад дођоше два мрка џелата,
„Да њихову посијеку главу,
„Давала сам на оке дукате.
„Лл’ не може бити за дукате."
А кад зачу Краљевићу Марко,
На Јакшиће очи исколачи
Те овако њима говораше:
„Низ бедрице ћорде објесите,
„Ђевојачки чејиз понесите,
„То вам она није погрјешила.
„Није рада среће крвавити;
„Ако л’ њојзи пак не вјерујете,
„Знате л’, ђецо, до три Јакшевића
„Кад вам књига Биограду сиђе
„Од онога бечкога ћесара,
„Овако вам књига говораше:
„„Кад станете купити сватове,
„„Не водите од боја јунаке,
„„Који ће вам заметнути кавгу,
„„Који коња јаше на пријеко,
„„Који носи низ бедрицу ћорду,
„„Који топуз о парипу вуче;
„„Већ повед’те сву српску господу
„„Који носи у џепов’ма руке.“
„Иза тог вам друга књига дође
„Од латинке лијепе ђевојке,
„Ђевојка вам ’вако говораше:
„ „Кад станете купити сватове,
„„Не водите господу сватове,
„„Већ водите од боја јунаке,
„„Ђе ког бољег по избору знате. “
То сте видли, ђецо моја драга!
„Ђе ће васке ћесар преварити
„И ђе ће се крвца прољевати:
„Ал' ђевојка ништа није крива.“
Кад зачуше до три Јакшевића,
Прихватише лијепу ђевојку
И велики чејиз ђевојачки,
Оћераше на товаре благо,
Одведоше латинку ђевојку
За лијепа Биограда Стојна,
И ту једну свадбу затурише,
Оженише Јакшића Шћепана.
Свадба била па се растурила.



Извор[уреди]

Српске народне пјесме из Босне и Херцеговине: Епске пјесме старијег времена. Скупио Богољуб Петрановић. На свијет издало „Српско учено друштво”. У Биограду, у државној штампарији 1867., 652-673.