Женидба Тоше Неимара
Пошетала Гркиња ђевојка
По Софији, граду великоме,
Мила шћерца Михајила бана,
Што ђевојка бановином влада,
Јер јој бјеше погинуо бабо. 5
Шеће цура великом чаршијом
Па у себи цура помислила:
»Боже мили, на свему ти фала,
»Колика је велика Софија,
»По њојзи су зграде свакојаке, 10
»Али нема воде шадрвана,
»А чула сам да говоре људи
»Горе има у нашој планини
»Чудна вода, студена Рибница,
»По њој плове рибе свакојаке, 15
»А одвише вода љековита.
»Да је вода кроз нашу Софију,
»Ваљала би то наше Софије!
»Колико је бановао бабо
»И направи свакакве аире, 20
»Не наведе воду на Софију.
»А ко би ми воду навратио
»Из Рибнице, велике планине,
»Да проведе воду кроз Софију
»Ја бих рибе у води гојила, 25
»Преко воде ћуприје правила,
»Покрај воде софре начинила,
»На шадрван чесме изводила,
»Засадила велика дрвета,
»Покрај воде хлада уфатила, 30
»Нек се шеће господа из града,
»Ко ли хоће, нека воде носи,
»Ко ли хоће, нек’ на софи сједи.«
Што је цура помислила сама
Тако исто пушћила телала. 35
Телал виче по Софији граду
Како но је цура говорила:
»Ко би мени воду навратио,
»Из планине кроз нашу Софију,
»Ја бих њему лице поклонила, 40
»Била бих му до вијека љуба,
»Па нек моју бабовину влада.«
Тако телал по Софији виче.
Го дочуо Тоша неимаре
Па овако цури проговара: 45
»Је л’ истина, Гркињо ђевојко,
»Да ћеш дати, што си говорила?
»А ако ми бог и срећа даде,
»Ја ћу теби воду навратити,
»Провешћу ти воду кроз Софију, 50
»А саградит' на води ћуприје,
»Извешћу ти чесме шадрване,
»Насадити велика дрвета,
»Саградити софе и ћелије.«
Одговара Гркиња ђевојка: 55
»Истина је, Тоша неимаре,
»Све ћу дати што сам говорила.«
Кад је чуо Тоша неимаре,
Ок покупи пет стотин’ мајстора,
Па одоше у планину момци 60
И пред њима Тоша неимаре.
Из планине воду поведоше.
Ради Тоша три године дана,
Све изгради Тоша неимаре
Што гођ рече Гркиња ђевојка, 65
Па овако цури проговара:
»Дај, Гркињо, што си говорила!«
Одговара Гркиња ђевојка:
»Стани мало, Тоша неимаре,
»Доклен прође годиница дана 70
»Да ја виђу јесу л’ зграде тврде.«
Чека момак годиницу дана,
А шета се Гркиња ђевојка
А све гледа воду кроз Софију
Како ли је воду добавио 75
И велико чудо саградио,
Па овако цура помислила:
»Боже мили, паметна јунака,
»Још да ми је Тошу окушати
»Море ли се свачем осјетити 80
»Као што се јунак домислио
»Те је знао воду добавити.
»Да би Тоши лице поклонила,
»Банови ће мене прекорити.
»А да би му исплатила благом, 85
»Неће Тоша прихватити блага.«
А кад прође годиница дана,
Ишће Тоша што је говорила,
А Гркиња благо поклањаше,
Али Тоша ни гледати неће. 90
Ражљути се Тоша неимаре
Па се Тоша испред двора шета
И овако цури проговара:
»Ја ти нећу паре ни динара,
»Већ ћу воду натраг повратити. 95
»Ниесам се за благо годио,
»Већ си рекла лице поклонити.«
Гледа Тошу, Гркиња ђенојка,
Јер је момак стаћан и прикладан
А на њему чудна ђеисија, 100
Љепши момак од сваке ђевојке.
Гркиња се ашик учинила
Те у себи цура помислила:
»Ја ћу поћи Тоши за љубовцу
»Што ћу тражит’ бољега јунака! 105
»Љепотом је лијеп и прикладан,
»А од себе мудар и паметан.«
Па овако цура проговара:
»Хајде, Тоша, мени на вечеру,
»Да међу се свадбу учинимо 110
»Па ћу дати што сам говорила.«
Дође Тоша цури на конаке.
Добро га је цура дочекала
Па пред Тошу софру поставила
А на софру сваку ђаконију, 115
Пред јунака вино донијела
Па му сједе цура уз кољено.
Ту се стиди Тоша неимаре
И не гледа момак у ђевојку,
Веће броји пуца низ њедарца, 120
Сјаје му се токе на прсима,
Одговара у јунака лице.
Често цура погледа јунака,
Развило се срце у ђевојке
Па кад вакат од ложнице било, 125
Стид је цуре Тоши говорити
Да остане на конаку ш њоме,
Већ друкчије цура говорила
Не би ли се Тоша осјетио.
Овако му цура говорила: 130
»Хајде, Тошо, пред бијеле дворе
»Па познаји на небу звијезду
»Која ти је лице обасјала
»Па те сјаје, нигда не престаје.
»Моли бога, Тоша неимаре, 135
»Да удари вјетар од планине,
»Да разбије облак са висине,
»Да ти не би помрачила зв’језда.«
Ту се Тоша осјетит’ не море,
Већ овако цури одговара: 140
»Како ћу ја познати звијезду?
»Све звијезде на небу једнаке.«
Опет виче Гркиња ђевојка:
»Хајде, Тоша, у зелену башчу
»Ђе су многе процватиле руже, 145
»Па познаји у бостану ружу
»Што је скоро теби процватила,
»Устргни је па се кити ш њоме
»Док ти није ружа осанула,
»Ја се други закитио ш њоме.« 150
Ту се опет момак не сјетио.
Опет виче Гркиња ђевојка:
»Хајде, Тоша, у моју одају,
»Тамо имам плетене кафезе,
»У кафезу тица ластавица, 155
»Отвори јој плетене кафезе,
»А пребирај ластавици перје,
»Тргај перје што је за тргање
»Докле није отпануло само,
»А кад пане, више не требује.« 160
Ту се опет Тоша не сјетио.
Ал’ говори Гркиња ђевојка:
»Зар се, Тоша, сјетити не мореш?
»Не велим ти да кафаз расклапаш,
»Већ ти велим да метнеш постељу. 165
»Не велим ти да перје пребираш,
»Већ ти велим да ми лице љубиш.
»Да не тргаш што је за тргања,
»Већ да љубиш што је за љубљења.
»Што ти кажем да те сјаје звјезда, 170
»То сам теби бановину дала.
»Што ти кажем да ружу познајеш,
»То ти кажем бићу твоја љуба!«
Кад је чуо Тоша неимаре,
Стидан момак па се застидио, 175
Уз лице му пламен ударио,
Стид је њега гледат’ у ђевојку
А камоли да јој лице љуби.
А гледа га Гркиња ђевојка,
Још јој више момак омилио, 180
Води њега у своје кафазе.
Сједе Тоша на златну серџаду
А цура га руком загрлила
Па га љуби у јуначко лице.
Сједи Тоша до бијела дана, 185
Није момак љубио ђевојке.
Кад је бијел данак освануо,
Спрема Тошу Гркиња ђевојка
На вјенчање у бијелу цркву.
Покупила сву господу редом 190
У Софију, у бијелу цркву,
Добавила и попа и кума
Те вјенчаше Тошу и ђевојку
И проводи велико весеље.
Свадба била па се разлазила, 195
Сам остаде Тоша и ђевојка.
Одвише га цура миловала
Па га млада и грли и љуби,
Ал’ залуду, фајде не имаде.
Њојзи Тоша врло невесео, 200
Ш њоме момак у постељи спава,
А не љуби лице у ђевојке.
Проговара Гркиња ђевојка:
»Шта је Тоша, драги господаре?
»Што си тако мени невесео? 205
»Све ти дадох господство у руке
»Бановину, моју бабовину,
»Још ти дадох кључе од ризница,
»Поклоних ти лице нељубљено.
»Колико си мени омилио, 210
»Толико си Тоша невесео.
»Или сам ти не по вољи млада,
»Али грчке земље необичне,
»Ал’ по земљи Грци Софијани?«
Одговара Тоша неимаре: 215
»У вољи си мени госпојице,
»Нијесу ми земље необичне
»Ни по земљи Грци Софијани
»Већ, госпојо, мени необично
»У твојему ђезојачком двору. 220
»Иако сам момак занатлија,
»Ја сам, душо, добра рода свога,
»Родила ме поносна Српкиња
»Па ме није одгајала мајка
»Да с’ удајем к'о млада ђевојка. 225
»Већ је мене одгајала мајка
»Да се женим к’о други јунаци.
»Већ ако си мени вјерна, душо,
»Хајде са мном мојој домовини,
»Доста блага твога мила баба 230
»А ја знадем дворе саградити.
»Ако су ми двори занатлијски,
»Друге ћемо дворе саградити,
»Па ти сједи у мојему двору,
»Моје ће те послужити слуге. 235
»Ја ти овђе остати не могу
»Јер сам чуо од рођене мајке:
»Није момак који се удаје.«
»Таки адет у Србина нема
»Да у роду своју љубу љуби 240
»Већ је води својој домовини,
»У свом дому своју љубу љуби.
»Па сам чуо да казују људи:
»Који љубу у родбини љуби,
»Онђе нема среће за јунака, 245
»Већ хајдемо мом бијелу двору,
»Јер ће мене прекорит' јунаци:
»Не може се Тоша оженити,
»Већ с’ удаде к’о млада ђевојка!«
Виђе цура друго бит’ не море 250
Па остави своју бабовину,
Оде с Тошом двору занатлиском.
Тако Тоша доведе ђевојку
И завлада земљу бановину.
Другом даде да земљу нагледа 255
А не шћеде Тоша останути.
Тоша љубу у свом двору љуби.
Тако зборе и говоре људи,
Не вара се Србин на миразе
И да вара, не би фајде било. 260
Ни први се Срби не вараше,
Тако први проклетство ставише
Да су женски проклети мирази,
Нек’ се момци својим трудом труде
Нек’ се труде и нек' држе љубе. 265
Датотека:Murat Sipan vinjeta.jpg
