Женидба Томе барјактара

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу

Вино пију тридесет Сењана
У лијепу Сењу на Крајини
У дворове Сењанина Ива.
Кад се ладна напојише вина,
И од вина ћеиф уватише,
Тадар рече неко у дружини:
"Фала Богу да је јединоме!
"Који има најбољег јунака?"
Кад Сењани ријеч саслушаше,
Стаде сваки својега фалити:
Неки фали брата рођенога,
Неко сина, неко братучеда,
Неки мила побратима свога.
Ма не фали Сењанине Иво,
Но подоцне Иво бесједио:
"И ја имам сестрића мојега,
"По имену Тома барјактара.
"Колико је у години дана,
"Толико је добио мегдана.
"Још се није дите оженио,
"Текер су га брци промакнули,
"Али ћу га оженит’ занаго."
То зачуо Томо барјактаре,
Па ујаку своме бесједио:
"Мој ујаче, Сењанине Иво,
"Ја се јунак оженити нећу
"Ни ђевојком нити удовицом,
"Ни са женом иза жива мужа.
"Но сам чуо давно ђе причају
"Да је једна лијепа ђевојка
"У Удбињу граду бијеломе,
"Мила шћерца од Удбиње Муја,
"Вјереница Грличић-Мустафе,
"Шњом се, рече, оћу оженити,
"Али шњоме, али ниједноме."
Ријеч рече, на ноге устаде,
Господи се дивно поклонио,
И отиде на своје дворове.
На се метну одијело дивно,
На се врже од злата кошуљу,
Врх кошуље зелену доламу
Врх доламе двоје-троје токе,
Опаса се пасом и коланом,
За појасом двије пушке мале,
Нит’ су лите, нит’ чекићем бите,
Но у Млетке од злате салите,
А у лијеп калуп слијеване,
У њих гвожђа ни дрвета нема,
Потље чекић који ватру даје;
Међу њима сребрна анџара,
А о бедри ђодру оковану,
А на раме бистра џеведара.
Којега је накрцао дивно:
Два фишека, дванаест балота
За курвића Грличић-Мустафу,
Ако би се ђегод удесио
Да му пушку саспе у њедрима.
И окрочи суру бедевију,
Пак се тури сила на бијеса,
И одлеће планином зеленом
Као зв’језда ноћу про небеса.
Ал’ Турчину долећеше гласи
Да му Томо преузе ђевојку,
И кад зачу, мило му не било,
И он добра коња доватио,
И за Томом у поћеру пође.
Када дође украј воде Саве,
Ту наоди Тому барјактара,
Ђе је момче трудно починуло,
Божју помоћ Тому називао:
"Божја помоћ, Томо барјактару!"
Божју њему помоћ прифатио,
Па Турчину ријеч бесједио:
"Куда тако, Грличић-Мустафа?"
Мустафа му право казиваше:
"Идем право у Удбињу граду
"У дворове од Удбиње Муја.
"Ђевојку сам скоро испросио,
"Па сад идем да је водим двору,
"Јере си се зафалио, курво,
"Да ћеш ми је уграбит’ занаго.
"Но уклони суру бедевију
"Да проженем зекана мојега."
Но бесједи Томо барјактаре:
"Прођи ми се, Грличић-Мустафа,
"Е тако ми Бога и Јована,
"Ако бих се момче расрдило,
"По тебе ми добро бити неће,
"Свезаћу ти руке наопако."
Но кад виђе Грличић Мустафа,
Туре викну, бедевија рикну
А два мрка завијају вука,
Не би ли се момче препануло.
За то Томо ни абера нема,
Но окрочи суру бедевију,
Томо викну, бедевија рикну,
Стоји звизга сивога сокола,
Који Тому бјеше на рамена,
А с лијева змију змаја љутог,
Пак удари перним буздованом,
Те погоди Грличић-Мустафу.
Турчин паде, а Тома допаде,
Те му б’јеле савезао руке.
Обрће се тамо и овамо,
Ђе ће наћи суврљаву јелу.
Када нађе суврљаву јелу,
Веже Мују јели у расове,
И узе му од злата канџију,
Што је њему цура даровала,
Па одлеће друмом зеленијем.
Када дође у Удбињу града,
Па уљезе кули у авлији,
Сред авлије копље забусао,
А за копље свеза бедевију,
Па ушета у танану кулу,
Наклони се камари на врата.
Кад унутра три добра Турчина
Ђено мрко испијају вино:
Једно ми је од Удбиње Мујо,
А друго је гојени Алиле,
А треће је будалина Тале;
Пију вино разговарају се.
Ријеч рече будалина Тале:
"Фала Богу, оба побратима!
"Ко је више глава изгубио?"
Ал’ бесједи гојени Алиле:
"Ја сам, браћо, пет стотин’ посјеко,
"Рањенијех ни броја се не зна."
Онда рече од Удбиње Мујо:
"И ја тако, драги побратиме!"
Но бесједи будалина Тале:
"О Богу ви, оба побратима,
"Луди ли сте, да вас Бог убије!
"Ја обидох земље и градове,
"И изгубих глава неколико,
"А не виђех бољега јунака,
"Што једнога млада Сењанина,
"По имену Тома барјактара,
"А сестрића Ива Сењанина.
"Више но је у години дана
"Он је јунак добио мегдана."
Кад то чуо гојени Алиле,
Он је њему ријеч бесједио:
"Не будали, будалина Тале,
"Немој вазда лудо говорити,
"Видим да си права будалина.
"Ја ћу поћи, да се опкладимо,
"До вечера у Котаре равне,
"И од Тома донијети главу."
Ма не рече Туре: ако Бог да,
Нити рече, нити му помага.
Они мисле нико их не чује,
А то Томо и слуша и гледа.
Иде право цури на камари,
Покуцује алком на вратима,
Да га не би опазили Турци.
Одговара лијепа ђевојка:
"Ко то цука алком на вратима,
"У живо му срце ударило!
"Како ће му данас ударити,
"Ево пију три Турчина вино.
"Но ако си Томо барјактаре,
"Бјежи натраг, жељела те мајка!
"Немој данас погинути лудо."
Али Томо цури проговара:
"Муч’, ђевојко, не говорила га!
"Није ово Томо барјактаре,
"Нег’ је ово Грличић Мустафа.
"Ако ми се млада не верујеш,
"Онда сиђи у мермер-авлију,
"Да погледаш од злата канџију
"Што си мени млада даровала,
"А ја тебе прстен по закону."
Када зачу лијепа ђевојка,
Мудра била, пак се преварила,
Превари се, увједе је гуја,
Пак је Тому отворила врата.
Кад сагледа Тома барјактара,
Врисну цура до неба се чује,
(Камо л’ неће у камари Турци)
Ћаше Тому да затвори врата,
Али не да Томо барјактаре,
Но ј’ увати за бијелу руку,
Пак је баци за се на коњица.
Кад је виђе Томо барјактаре,
Томо викну, бедевија рикну,
Врисну змаје, а врисну соколе.
То зачуше Удбињани Турци,
Те за Томом у поћеру по’ше,
Ал’ га никад стићи не могоше.
Бјежи Томо гором и планином,
Када дође накрај воде Саве,
Пак погледа тамо и овамо,
Ђе ће наћи јелу суврљаву.
По биљегу Туре наодио,
Код њега је шатор разапео,
Под шатором пије вино ладно,
Пије вино, а љуби ђевојку
На срамоту Грличић-Мустафе.
Па погледа преко воде Саве,
И угледа голема јунака
На зелена коња као трава,
Ал’ га Томо одма упознаде
Да је оно гојени Алија,
Који му се био зафалио
Да ће њему уграбити главу.
Овако му Але проговара:
"Стани, курво, Томо барјактаре,
"Да си мени јучер одбјегнуо,
"Данас бих те Туре уфатио."
Кад то зачу Томо барјактаре,
Он окрочи суру бедевију,
Томо викну, бедевија рикну,
Стоји звизга сивога сокола,
А проклету змаја змију љуту,
У планини завијају вуци.
За Турчином буздован турио,
Те Алију с мјеста погодио.
Туре паде низ коња зелена,
Туре паде, а Томо допаде,
Те му б’јеле савезао руке,
Па га води Грличић-Мустафи,
Веже оба један крај другога.
А кад му је савезао руке,
Опет поче пити рујно вино,
Пије вино, а љуби ђевојку
На очима ђе гледају Турци.
Па погледа преко воде Саве,
Те угледа другога јунака.
Оно бјеше од Удбиње Мујо,
Ђе за Томом иде у поћеру.
Кад га виђе Томо барјактару,
Он окрочи суру бедевију,
Томо викну, бедевија рикну,
Звизга стоји сивога сокола,
И проклета змаја змију љуту,
Мрки вуче у гори завија.
Томо шчепа перна буздована,
Пак заљуља покрај себе шњиме,
Те га справи хитро на Турчина,
Хитро пође, не прође на празно,
Но Турчина дивно погодио.
Мујо паде, а Томо припаде,
Савеза му и ноге и руке,
Пак га Томо веже код оније.
Опет Томо под шатора пође,
Пије вино, а љуби ђевојку
На очима ђе гледају Турци.
Па погледа преко воде Саве
И угледа голема јунака,
Упознао будалину Тала.
Кад га виђе Томо барјактаре,
Препаде се, родила га курва,
Нити пије, ни љуби ђевојку.
Рече ријеч будалина Тале:
"Стани, курво, Томо барјактару,
"Лако ти се с ђецом преметати,
"Али није са старијем Талом."
Кад то чуо Томо барјактару,
Он окрочи суру бедевију,
Томо викну, бедевија рикну,
На близу се они састадоше,
Коњи им се прсим’ ударише,
Те оскочи јунак од јунака
Као сиви соко од сокола,
На бритке се сабље ударише,
Бритке им се сабље саломише;
На бојна се копља удараху,
Бојна им се копља саломише;
Те с добрије коња одјахаше,
За б’јела се грла доватише,
Ту се носе љетни дан до подне.
Будалину пјене попануле,
Тома бјеху мутне и крваве.
Турчин се јачи наодио,
Па је Тома земљом саставио,
Па му веза руке наопако,
Те га меће Тале до Турака.
Тадар рече будалина Тале:
"Побратиме, Гојени Алиле,
"Зла ти фала а још гора тала!
"Знаш ли, кучку, јеси л’ запазио,
"Када бјесмо у Удбињу граду
"У дворове од Удбиње Муја.
"Ту имаше пива и јестива,
"Ти се онда пјано фалијаше
"Да ћеш поћи у Котаре равне,
"И од Тома донијети главе.
"Зла ти фала, а горе јунаштво!"
Ондар Тале Тому бесједио:
"Моли Бога, од Котара Томо,
"Да си живе Турке оставио,
"И ниједног ниси погубио.
"Ја ћу тебе ослободит’ руке,
"Ти слободи Турке Удбињане,
"А на дар ти лијепа ђевојка,
"Тебе цура, мене Удбињани."
Пође Тале натраг у Удбињу,
Томо с цуром у равне Котаре,
Покрсти је и венча је за се,
Пак је грли од жрака до мрака.[1]

Референце[уреди]

  1. У другој једној пјесми од стиха 278 до краја пева се овако:
    Па Турцима под шатором пође.
    Овоко је њима бесједио:
    „Авај Турци, Божји сулудници.
    „Синоћ бјесмо софри за триезом.
    „Фалисте се у кули бијелој. 5
    „А да ћете Тома изгубити."
    А бесједи Мујо и Алија:
    „Ах за Бога, Тале будалина,
    „Нас је Томо куче преварило,
    „Па поспасмо под јелом зеленом 10
    „Па је нама савезао руке.“
    А кад виђе Томо барјактаре,
    Он ми јадан свезан проговара:
    „Што лажете, цри ви образ био!
    „Но за Бога, Тале будалина, 15
    „Оди пушти обадва Турчина,
    „Ослободи моје б'јеле руке,
    „Пушт' их к мене на трави зеленој.
    „Ако би ми савезали руке,
    „Мани сабљом, пос'јеци ми главу. 20
    „А ако ми Бог и срећа даде,
    „Да бих њима савезао руке.
    „Подај мене на ђинђер ђевојку,
    „Да је водим Сењу бијеломе."
    А кад оно Тале разумио. 25
    Ослободи обадва Турчнна
    И сокола Тома барјактара,
    Пак их пушти на трави зеленој.
    А да ти је стати па гледати,
    И да видиш три добра јунака, 30
    Ћерају се тамо н овамо,
    Ма се Томо јачи наођаше.
    Обадва је земљи саставио,
    Обојици савезао руке.
    А кад виђе Тале будалина, 35
    Обдари му лијепу ђевојку,
    Цуру дава, овако говори:
    „Ајде с Богом, Томо барјактаре,
    „Ајде с Богом, и сретна ти била,
    „Јуначки сн на мејдан добио." 40
    Здраво двору бијеломе пође,
    И покрсти лијепу ђевојку,
    И узе је за вјерну љубовцу.
    То је било када се чинило,
    Све су лажи, а Бог је истина. 45

    Од ове песме има још један варијанат:
    Бан Задранин пије вино са трпдесет Задрана. Кад су се напили, зове Комнен да се играју игре свакојаке. Бан му вели: остави се игре, јер ће сад доћи дели-Руде мали, и свакога ће надиграти, па ћеш заметнути кавгу. Остали га Задрани прекоре:
    Не бестија', Комнен-барјактару,
    Да си с тога (отига?) игру заметнути,
    Ти би игру дома заметнуо,
    Но ти младост у нерадост прође.
    Љутит Комнен врати се дома, па узме брашњеника у торбицу седамдесет ока, баци је на плећа, и оде планином. Кад дође накрај поља Удбинскога, повади наџак и сасече јелу, па је понесе, и прислони уз бедем, те уђе у Удбињу. Дође до куле Танковића, и види да седе петнаест Турака: у прочељу Ковачина Рамо, па Танковић Осман, па од Удбине Мујо, па Гојковић Алија, па Елечковић Ибро. Рамо прича како је Комнен брз, јер га је терао два сахата, он на коњу а Ком. пешке, па му није могао ни прамове видети. Мујо вели: како се пресилио, страх ме је узеће ми Хајку. Комнен потрчи Мујовој кули, п нађе коло девојака; играле па почивају. Он причека док оду дома, па закуца на врата, и Алијиним гласом зовне Хајку да му отвори. Она вели да му не сме отворити од бесног Комнена, већ нека зове „буле н орфане". —
    Ја не могу, секо, буле будит',
    Буле доје њину ђецу луду.
    А орфане попадале трудне.
    Отвори му, а он је докопа, и нагне низ Удбињу, и даље пољем. Сутра дан дозивље Мујагина љуба Хајку да мете одају и простире ћилиме
    Са’ ће доћи Мујо и Алија,
    И довести иа завио(!) Турке.
    Кад уђе у одају, и види да је нема, узме канџију, и потрчи Танковића кули, па стане тући Турке:
    Диг' се, Мујо, главе не дигнуо!
    Е ти Комнен поведе Хајкуну.
    Скоче и потрче. Надно поља нађу Комнена где уморан пије вино. Први долети Танковић Осмав: Комнен га удари наџаком, претури с коња, и веже за јелу.
    Редом доходе Турци Удбињани.
    Он их бије, свакојега веже,
    Све уједно за јелу зелену.
    Но говори будалина Тале,
    Још ме ово нахолило није.
    Доцкан стигне Мујо, и ударе се наџацима, па сабљама, и пошто их поломе, ухвате се за грла. Мујо повиче у помоћ вилу, а Комнен се обрне да видн одакле ће вила ударити, и у томе га Мујо обали и веже а пусти Удбињане. Гојковић Алија, вереник Хајкин, загна се да посече Комнена, али му не да Мујо:
    Био му посјећ' главу прије,
    Но ви хоте судом да зборнмо.
    Да Комнену опростимо руке,
    Да му дамо Талова кулина
    И његову оковану ђорду
    Да се обиде с Гојковић-Алијом:
    Ко добије ето му ђевојке.
    Тако и учине.
    Удрише се два добра јунака.
    Прије Комнен изгуби Турчнна,
    Но да би га опалила муња.
    Ка' то виђе од Удбиње Мујо.
    Алији је сину говорио:
    Бјеж', Алија, зло ти јутро било,
    Турци нагну бежати, а Комнен за њима и посече двадесет и пет глава, а пет утеку. Комнен се врати дома и покрсти и венча девојку. (156 стихова).
    Са сличним мотивом варања деаојке имају још две, од ове доста различне, али слабије песме.
    Котарски сердари пију вино више Задра на зеленој трави, и разговарају о свачему, а највише о јунаштву. Јанковић Стојан ћутп, а пита га Иваи капетан која му му је невоља, те је тако "нујан и зловољан?" Он одговара да је већ три годике, како му јс доба да се жени, па му није дала мајка. Али сад ће да ое жени, и то само ћерком Ветли-беговића из Удбине, и ко му је доведе, даће му стотину дуката и сестру за љубонцу. Иван скочн, и тражи му кључе од тамнице, да изведе два сужња, да их пита за девојку "Ветли-беговића". Сужњи му кажу:
    Лијепа је, лепша се не море,
    А висока, да је више нејма:
    Обрвице двије пијавице,
    Двије очи, двије трњинице,
    Два образа, два ђула румена,
    Двије дојке, питоме јабуке;
    Кад говори лијепа дивојка,
    Кад говори, канда росу труни,
    И на њој су виовите реое,
    Кад год иде, зсмљица се тресе.
    Још их пита Иван, има ли каквог "ашикџије" а они му кажу да има арамбашу Наџаковић-Мују из града Бунића. Он их још упита, какве носи Мујо „ћисиеје(?)". Онн му кажу да носи скерлетне чакшире, копче позлаћене, скерлетне ђечерме, н на љима токе и илике, зелену доламу и на њој пуца са обадве стране, свилен појас и за појасом два џевердана(!) и међу њима сребрна гадара(!), капу касајлију и на њој три златне челенке. Иван спреми тако рухо, покупи Которане, и пође у Удбину. Квд је био "на Кук на планину", остави друштво, а са Смиљанић-Илијом оде под град удбински. Дођу у мрак под прозор, и виде Девојку где
    Сузе рони, а сама говори:
    Ај Турчине, Наџаковић-Мујо.
    Давор, Мујо, велика жалости,
    Ево има три пуна мјесеца,
    Ка' те није к мени на љубљење.
    Али си се болом разболио?
    Ал' си добре коње изгубио?
    Иван јој се јави да је оболио. Она га тера, јер по гласу познаје да ннје Мујо. Он јој велп да је морао грло променити, јер за три месеца није нншта јео, ни воде пио, већ нека му погледа "ћесиеје." Она га пусти, и стану се грлити. Иван јој рече доста је грљења, нећ нека смотава рухо да иду Бунићу. Она се опреми, и пођу ул поље весућко у Кук у планину. Ту их дочоека дружина, и крену даље. Кад је свануло, рече му Туркиња, да они не иду Бунићу већ Котару. Иван јој се јави ко је, и за кога је води. Она стаде да цичи, и да се по земљи од јада ваља, а Смиљанић је теши да ће јој даровати три прстена златна. Доведу је, покрсте и венчају за Стојана, а Иван уаме сестру му Јелицу. (180 стнхова).
    Друга:
    Оглаоила се у Мостару лепа девојка, и просило је триста просилаца, и сам паша од Мостара и сам цар за свога везира, али она неће ни једнога, већ би хтела за царева сина, коме је тек седам година. Чуо то Сењанин Иван, па поткује коња у две ноге сребром, а у две златом и „о себи је сребро поковао" и скерлет покројио, па оде Мостару, Кад дође, назове Турцима пред градом селам, и паша га отпоздрави са "незнана делијо." Он му одговори да није незнана делија, већ церев точи-баша (тобџи-баша?) Мујо. Паша му опет вели, да је залуду коња потрудио, јер га Мостарка неће хтети ни гледаги, а камо ли да би пошла за њ. Иван пита за њене дворе, и паша му каже да су насред Мостара, и покривени лимом, а пенџери сребром преплетени, и на њима јабука од злата са два драга камена. Иван пође, и кад је био двору на погледу, угледа га довојка и зовне мајку, па јој каже да јој смотава рухо, јер од свих просилаца само ће за овога ноћи. Кад Иван дође пред дворе, дочека га мајка девојачка, и он јој вели:
    Саламалећ, дјевојачка мајко,
    Дај дјевојку онаком јунаку.
    Приме му коња, и одведу у подрум, а њега горе у чардак, угосте га „лаганим обедима,"
    И даде му слатке малвазије
    И лијепе жежене ракије.
    Када су се понапили, мајка смота рухо, и седну на коње. Кад су били кроз Мостар, паша рече да је чуо да само Сењанин Иван има онако добра коња. Тако су ишли три дана, а нису клањали, ни Бога молили, нити абдес узимали. Четврто јутро рече му девојка:
    Вај Турчнне, точибаша Мујо!
    Пријеђосмо земљу и градове,
    Нит клањамо, нит' Бога молимо,
    Нити турски пбдес узимамо,
    Вира моја, покаурили смо се.
    Он јој вели да ће клањати кад дођу дома. Кад су били више Сења, угледала их мајка, и сусрела:
    Вај Иване, драго јање моје,
    Јеси ли ми здраво и весело,
    Водиш ли ми милу снаху моју?
    Кад то чује девојка, крикне као змија и потражи нож да се удари у срце, али је спречи мајка Иванова. Покрсти је и венча. (142 стиха).

Извор[уреди]

  • Вук Стеф. Караџић, Српске народне пјесме, књ. седма, у којој су пјесме јуначке средњијех времена, стр. 14-29, (државно издање), Штампарија Краљевине Србије, Биоград, 1900.