5
Женидба Страхинина Бана
(Из Сарајева)
Вино пије дванаест војвода,
Међу њима бане Страхинине
Од лијепе Бањске на Крајини,
Вино пише, док се напојише.
Да вам сваког по имену кажем:
Прво браће девет Југовића,
И два брата два Војиновића,
Петрашине и с њим Вукашине,
С њима бјеху три српске војводе,
Косанчићу и с њим Обилићу,
И Топлица из села Топлика,
С њима бјеху два брата рођена,
Мила брата до два Угрешића,
Од Пазара Реља Бошњанине,
Од Загорја Љутица Богдане,
Од Сибиња Јанко од Сибиња,
Од Мисира Мисиpлија Мато,
Од Солуна војвода Богдане.
О свачему они бесједише,
А најпослjе чаше све попише
А у здравље Страхинина бана:
„Здрав си бане, наше десно крило!
„Јер се, брате, оженити не ћеш?
„Јазук теби, и наму твојему,
„А и твоме роду и племену,
„А и твоме великом јунаштву;
„Јер се, брате, оженити не ћеш?
„Кад од тебе бољег не имаде,
„Ни млађега ни бољег јунака;
„Ево наске дванаест војвода,
„Од сваког си бољи на мејдану,
„Сјем од једног Љутице Богдана
„И сокола Бошка Југовића,
„И од њег' си много бољи јунак
„Ал' је Бошко соја великога,
„Клањам му се части и кољену.
„Јер се, брате, оженити не ћеш?
„Проси цуру од кога ти драго.“
Вели њима бане Страхинине:
„Браћо моја, дванаест војвода!
„Ја сам, браћо, гори од горијех,
„Свијет знаде, а и Бог ме знаде,
„Каквога сам рода и племена,
„И какав сам јунак на мејдану;
„Само бих се јунак оженио,
„Кад бих смио сада говорити:
„Девет јабук напоредо расте,
„Међу њима румена ружица,
„Кад би дало све девет јабука
„Испред себе устргнут ружицу,
„С ружом бих се јунак закитио:
„Девет браће, девет Југовића,
„Кад бише ми Иконију дали,
„Ја бих вам се њоме оженио.“
А кад чуло девет Југовића,
Страхинина загрливши љубе:
„Ми такога желимо јунака,
„Хоћемо ти сестру поклонити,
„Иконију, теби за љубовцу.“
А кад чуо Страхинине бане,
Капу скида, на долину баци
И све шуре у руку ижљуби,
Па он скида девет прстенова,
И од злата извади јабуку,
У њој бјеше алем камен драги,
Уз јабуку хиљаду дуката,
Па је даде Бошку Југовићу,
Најстаријем брату од матере:
„Ето теби, Бошко аманети,
„Ја ти секе ни виђети не ћу,
„Док не дођем мом бијелу двору,
„Мало ћу вам опремит' сватова:
„Три хиљаде и пет стотин' свата,
„Близу нам је кућа и кућиште,
„А од моје Бањске племените
„До вашега града Вучитрна,
„Ласно ћете дочекат сватове,
„Хвала Богу и богоматери!
„Браћа су јој како соколови
„А бабо јој згодниј од Лазара,
„Ви морете дочекат' сватове.
„Не мојте се мноме забринути,
„Како ћу вам секу дочекати
„И у свилу и злато обући,
„Док је сабље и деснице руке,
„А и мога хрта Карамана,
„Који пази господара свога
„И по дану и по ноћи тавној,
„Не бојим се никога до Бога;
„Само ћете сестру поздравити,
„Нек не жали труда и господства,
„Често прати крваве хаљине,
„Јер у мене таки адет има,
„Ђе Турчина видим, јали чујем,
„Да му русу одсијечем главу.“
То им рече, онда с богом викну,
Југовић је Бошко устануо:
„С богом, брате, Страхинине бане!
„Сада, брате, а послије зете!
„Тако ћу ја баба поздравити,
„И таке нам опреми сватове.“
То рекоше, па се загрлише,
У лијепо лице пољубише,
Оде бане Бањској племенитој,
Југовићи граду Вучитрну.
Бабу своме Југ-Богдану кажу,
А како су Иконију дали
За сокола бана Страхинина,
Бабо њима благосове даје:
„Хвала вама, ђеце деветоро!
„Кад ја стекох баш зета јунака.“
Јуже скочи од земље на ноге,
И он књигу на кољено пише,
Па је шаље зету своме милу,
Своме зету српском кнез-Лазару:
„А мој зете, српски кнез-Лазаре!
„Иконију дајем у добри час
„За сокола бана Страхинина,
„Већ ми зете на весеље дођи.“
Другу књигу Јуже накитио,
Па је шаље Бањској племенитој,
Новом зету бану Страхинину:
„Та мој зете, бане Страхинине!
„Рек'о си ми покупит' сватове,
„Три хиљаде и пет стотин свата,
„Не мој купит' толико сватова,
„Већ покупи седам стотин свата,
„Све јунака бољег од бољега,
„Све Србљака, младијех јунака,
„Не води ми Грка ни једнога;
„Само ћу те, зете, замолити:
„Купи свата колико ти драго,
„Не мој мени, брате, оставити,
„Оставити браће Јакшевића,
„А Стјепана и с њим Димитрију;
„Куми кумом од Сријема Јања,
„А прикумка од Сријема Вука,
„Старог свата од Сибиња Јанка,
„Барјактара Бановић Секулу,
„А другога Рељу од Пазара,
„А јамака са Змијања Рајка,
„Два ђевера до два Бановића,
„Млађанога Марка и Милинка,
„Нејма ђеци по дванаест љета,
„Јунаци су, весела им мајка,
„А чауша Милош Обилића,
„Другијех ти ни бројати не ћу,
„Купи свата колико ти драго.“
Када бану така књига дође,
А од пунца Југа богатога,
Он по њојзи друге ситне пише
На све стране, што је наредио.
Голема се сила искупила
Та се сила сва у Бањској збила
Под бијеле Страхинина дворе,
Таман бане сакупи сватове
И за ручак свате поставио,
Док му ситна књига достигнула
Од његова пунца и пунице,
Од сокола старог Југ-Богдана:
„Та наш зете, Страхинине бане!
„Ти се, зете, по ђевојку спремаш,
„А видиш ли под бијелом кулом
„Голем чадор од бијеле свиле,
„Под њим сједи силан Балабане,
„Заточниче краља од Мљетака,
„Што ј' у Југа просио ђевојку,
„Па је чуо, бане Страхинине,
„Ђе си њему цуру испросио,
„Па је дош'о, на мејдан те виче,
„Смакни, сине, силна Балабана,
„Па онда ћеш доћи по ђевојку.“
Срдит бјеше бане Страхинине,
Скочи бане, сабљу припасао,
А погледа на демир пенџере,
Кад угледа силна Балабана,
Бре! у момку срце заиграло;
Мили Боже! чуда великога!
Он не јаше коња ни једнога,
Пјеше бане до чадора дође,
Балабана из чадора виче:
„Балабане, краљски заточниче!
„Што си краљско прихватио благо,
„А за благо продо своју главу,
„Излаз море, да мејдан дјелимо!
„Нисам дош'о мејдан дијелити,
„Ни за гроше, ни за много благо,
„Већ за злато с града Вучитрна,
„Југ-Богдана Иконију шћерку.“
Таман бане то њему изусти, 190
Балабан му тихо бесједио:
„Зла ти срећа, Страхинине бане!
„Прођ' се врага, не гони му трага,
„Не мој своје изгубити главе,
„Да је са шта, не бих зажалио, 195
„Већ са шћерке Југа богатога.“
За то бане хаје и не хаје,
Балабану опет говораше:
„Устај горе, Балеша војвода!
„Устај море, да мејдан дјелимо!“ 200
Балабану мило не бијаше,
Али веће бити не могаше,
Уста горе, прихвати оружје,
А из траве копље извадио,
Узе копље у десницу руку, 205
Изиде му на мејдан јуначки,
Насред поља биљег закопаше,
С бојнијем се копљем окушаше
И обадва копља изломише;
Потегоше челикли наџаке, 210
Један другог њиме удараше,
Док наџацим сапе изломише,
Комаде им у траву турише,
За бритке се сабље прихватише,
Стадоше се њима ударати: 215
Куд удара Балеша војвода,
Онуд црна крвца пољеваше,
По по литре меса отпадаше;
Куд удара бане Страхинине,
Све му жива ватра посипаше,
На Балеши панцијер кошуља,
А кад виђе бане Страхинине,
Виђе јунак ђе ће погинути,
Па на срце ватру наложио,
Наћера се јунак на Балешу,
За бијелу докопа га руку,
Другом руком за грло бијело,
Обали га у зелену траву,
Попушти му руку од грљоца,
Десном ногом стаде му под грло,
Па извади ханџар иза паса,
И распори силна Балабана
Од учкура до грла бијела,
Одреза му при ледини главу,
На бритку је сабљу натакнуо
Однесе је у киту сватове,
И он викну из грла бијела:
„Весел'те се, господо сватови!
„Балабан нам никад сметат' не ће,
„Ја сам њега данас оженио
„До вијека са земљицом црном,“
Па он оде до своје ђевојке,
Са сабље јој укинуо главу:
„На, јабуку, моја заручнице!
„Што је тебе шћела отимати.“
Узе главу Иконија млада,
Па је даде код себе ђеверу:
„Понеси је Бањској мој ђевере!“
Док сватови главу угледаше,
Чауш викну, дабулана рикну,
Ударише свирке свеколике,
Запјеваше пјесме умиљате,
Свак припјева Страхинина бана.
Отален се свати подигоше,
И ето их Бањској племенитој 255
До бијела Страхинина двора,
Доведоше госпођу ђевојку;
А у бана доста слуга бјеше,
Дочекаше киту и сватове,
Коње воде на росне ливаде, 260
А сватове у господске дворе.
Сватови се добро одморише,
Добавише и попа и кума,
Привјенчаше бана и ђевојку.
И ту бане свадбу направио, 265
Свадбу чини цијел мјесец дана,
Да ко броји, би и више било,
Већ их нико ни бројити нема.
Свадбари се многи разиђоше,
Оста бане љубећи ђевојку, 270
Мртав Бале у пољу широку.
