Женидба Мирчете војводе (Богољуб Петрановић)

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу


Женидба Мирчете војводе

Цуру проси Мирчета војвода,
Од Србије, славне Трновије,
Далеко је цуру запросио,
У Карловцу граду бијеломе,
У онога од Карловца бана, 5
Док Мирчета цуру испросио,
На товаре благо потрошио,
Прстен цури и јабуку дао,
На јабуци свадбу одгодио:
»Свадба наша за петнајест дана,
Док ја дођем до бијеле куле,
И сакупим кићене сватове,
Све војводе од земље Србије.«
Кад то рече, на ноге скочио,
За готова коња закрочио,
На капију градску ударио,
Док дарова свасти и пунице,
И малену ђецу на сокаку,
И у граду градског капиџију,
Потрошио хиљаду дуката,
Пак он оде славној Трновији,
Како дође својој танкој кули,
Поче купит на киту сватове,
По избору Србе витезове,
Све војводе од српске слободе,
Сваког ћу ти по имену казат:
Старог свата Косанчић Михајла,
А војводу Југовић Данила,
Мила кума са Змијања Рајка,
Два ђевера два банова сина,
Од малена села Вучитрна;
Барјактара Обилић Милоша,
Јер је момак ставан и прикладан,
Мрке масти, високе одрасти,
Штрк на ногам', широк у плећима,
Момче нема браде ни бркова,
Љепши момак од сваке ђевојке,
Барјак носи на дорину своме,
Златне ките пале од барјака
По плећима у млада јунака,
Жуберкају ките на плећима,
Кајно 'тице на зеленој грани,
Барјак носи Обилић Милоше,
Барјак носи, лицем се поноси,
Јер је славно одгојио лице,
Кајно јаблан кад огрије сунце,
И што ћу ти даље казивати,
Сакупио кићене сватове,
По рачуну хиљаду сватова,
Све сватова сиви соколова,
Пред њима се крсташ барјак вија,
И одоше здраво и весело,
Кад дођоше до Карловца града,
Опази их сва српска господа,
Те сеире кићене сватове,
Прегледају коње и јунаке,
Све сватове сиве соколове,
Како који добра коња јаше,
Како јаше, како сабљу паше,
Док дођоше до банова двора,
Њихе гледа госпоја ђевојка
Са пенџера са бабова двора,
Сузе рони, тихо проговара:
»Мајко моја, разговора нема,
Јер јунака у сватима нема,
А Арап се пред сватове спрема,
Отеће ме у сватова, мајко,
Јер војводе нема ни једнога,
Док ту нема Краљевића Марка,
Од Србије рођена јунака,
Ту и нема ни једног јунака,
Који би ми заклонио лице,
Даје, мајко, у сватима Марко,
Ја бих мање оборила суза;
Пак ту нема Реље Бошњанина,
И оно је нека поглавица,
Љуто бије српске крвопије;
Пак ту нема Љутице Богдана,
Поуздана друга за мејдана,
Кога хвали сва крајина наша;
Пак ту нема Топлице Милана,
Изабрана Срба за мејдана,
Који туче крвопије Турке,
Ђе их стигне топузином туче!
Пак ту нема Бановић Секуле,
Змајовита у рату јунака,
Што сажиже на буљуке Турке!
Кад ту, мајко, поглавица нема,
Онда нама разговора нема,
Осјем Бога и Милоша мога,
Да је Бог д'о, срећа донијела,
Да ни њега у сватима нема*
Кад је 'нако одгојио лице,
Кајно жарко на истоку сунце,
Виш' њега се свилен барјак вија,
Па румено прикрије му лице,
Кајно облак кад прикрије сунце,
Кад се скине, да сјајније сијне,
Тако ти је, моја мила мајко,
У Милоша племенито лице,
Одсјева му кајно жарко сунце,
Љуто ми је обранио срце,
Па ме с њега забољела глава,
Вољела би, моја мила мајко,
Да га никад ни виђела нисам,
Ја не виђох љепшега јунака,
Милош љепши од сваке ђевојке!
Што је њега одгојила мајка,
Она има лијепа јунака
За крстата српскога барјака,
Да он има дана за мејдана,
Баш би био јунак за мејдана,
Али ево туге и невоље,
Па је момче лудо и нејако,
Да Арапу на мејдан изиђе,
Неће знати сабљом ударити,
Пак ће њега Арап погубити,
И моје ће лице обљубити,
Пак да кукам довијека свога!
Што ћу сада од живота свога?
Ко ће мени заклонити лице
Од Арапа, несретна јунака?
Милош би ми заклонио лице,
Да ми жарко не потавни сунце,
Ал' је Арап варалица стара,
Милоша ће Арап преварити,
Преварити, па га погубити,
Кол'ко жалим мог бијела лица
И Милоша ја пожалит морам,
Ђеће момче с мене погинути.
Да Бог даде и свети Илија,
Кад Арапин преда нас изиђе,
Да сијевне муња из облака,
Гром погоди црна Арапина,
Да га сложи на земљицу црну!
Јал' намјерник јунак да се нађе,
Да Арапу посијече главу,
Да испуни на јунаштву славу.«
То говори, а сузе обори.
У то доба свати долазише,
И добро их тамо дочекаше,
Коње воде у топле подруме,
А сватове на росну ливаду,
А војводе на бијелу кулу,
Пред кулом се крстат барјак вија,
На њем сједи соко 'тица сива,
Соко 'тица Милош Обилића.
Ту сватови ноћцу заноћише,
Заноћише пак и преноћише.
Кад ујутру јутро освануло,
Освануло и сунце грануло,
Док завика чауш до чауша:
»Браћо моја, кићени сватови,
Ко је коњик, притежи колане,
Ко је пјешак, на ноге опанке,
Да ранимо да не одоцнимо,
Да раније конак ухватимо,
Туђа земља пратиоца нема,
Туђи људи, не знамо им ћуди.«
Сви сватови на ноге скочише,
Пак дебеле коње опремише,
Ђеверови цуру опремише,
Ђевојачко рухо потпунише,
Док завика од Карловца бане :
»Лако мало, кићени сватови,
Док изиђе ручак и дарови.«
Иза тога ручак излазио,
Иза ручка госп'ски дарови,
Дароваше што за ког бијаше,
Неком јаглук, а неком бошчалук,
Неком коња, а неком сокола,
Барјактару на барјак јабуку,
Ђеверима кићену ђевојку.
Мало вр'еме за дуго не било,
Док ево ти црна Арапина,
На кобили чакар бедевији,
А за њиме до триста Арапа,
На Арапу до три главе црне,
Грдан ти је, да га Бог убије!
Црно лице кајно у гаврана,
Црно лице, а бијели зуби,
А крваве очи извалио,
Трком трче, а из грла виче :
»Стани, бане, застави сватове,
Да обиђем госпо'ске дарове,
Да видимо чија је ђевојка,
Ал' је моја, али војводина.«
Кад то виђе од Карловца бане,
Удрише му сузе низ образе,
А завика грлом бијелијем:
»О мој зете, Мирчета војвода,
Сад што ћемо од живота свога,
Кад јунака немам ни једнога,
У ког' би се мог'о поуздати,
Да Арапа може погубити,
Међу браћом спомен оставити?
Да је мени Краљевићу Марко,
Коме' но је на мејдан једнако,
Кајно другом у пјану механу,
Арапу би зготовио храну,
А вама би отворио путе,
Ђевојачке позлатио скуте.«
Кад то зачу Мирчета војвода,
Он завика грлом бијелијем:
»Браћо моја, кићени сватови,
Сад што ћемо од живота свога?
Није л' мајка родила јунака,
Код мене га данас догодила,
Да Арапу на мејдан изиђе?«
Кад то зачу хиљаду сватова,
Сваки шути, ништа не бесједи,
Ал' не шути Косанчић Михајло,
Веће скочи од земље на ноге,
Пак посједе дебела дората,
Пак Арапу на мејдан изиђе,
Дочека га црни Арапине,
На Арапу до три главе црне,
Из једне му вихор вјетар пуше,
Из друге му мавен пламен лиже,
А трећа му глава проговара,
На њега је вјетар отиснуо,
С дората га коња оборио,
Са главе му капу укинуо,
Кад то виђе Косанчић Михајло,
Кад видио ђе је погинуо,
Он побјеже, весела му мајка!
Пак побјеже јунак у сватове.
Кад то виђе Сибињанин Јанко,
Он завика грлом бијелијем:
»Копиљане, црни Арапине!
Ласно ти је ђецу разгонити,
Држи ми се на мејдану тврдо,
Нека знадеш, пријеваре нема.«
Пак долеће до ђогата свога,
Пак се њему>на сриједу баци,
До Арапа допера ђогата,
Дочека га црни Арапине,
На њега је вјетар отиснуо,
С ђогата га коња оборио,
Предаде се Сибињанин Јанко,
Пак побјеже, весела му мајка!
Кад то виђе са Змијања Рајко,
Од земљице на ноге скочио,
До лабуда коња доскочио,
Пак се њему на сриједу баци,
А завика грлом бијелијем:
»Држи ми се црни Арапине!
Нека знадеш, пријеваре нема.«
Дочека га црни Арапине,
На њега је вјетар отиснуо,
И њега је с' коња оборио,
Паде Рајко у зелену траву,
Препаде се, весела му мајка!
Пак побјеже пољем широкијем,
И утече јунак у сватове.
Све то гледа Обилић Милоше,
А у њему срце заиграло,
Стаде свога опремат дорина,
Таман свога опреми дорина,
Док ево ти два банова сина,
Од малена села Вучитрна,
Два ђевера лијепе ђевојке,
Ђе Арапу на мејдан пођоше,
Пред њих Милош наћера дорина,
Пак завика грлом бијелијем,
Те дозива два банова сина,
Двоје ђеце Гојка и Николу,
Овако им Милош проговара:
»Ђецо моја, луде ти сте главе:
Оба бисте данас погинули,
Арап би вас оба погубио,
Ја ћу њему на мејдан изићи,
Иза васке и за своју славу,
Да покажем од јунаштва праву,
Ко је јунак, ко л' је похвалица?«
Кад то рече, поћера дорина,
Натраг врати два банова сина,
А завика Арапина црна:
»Држи ми се, Арапине црни !
Да видимо, ко је јунак бољи,
Јали гавран, јали соко 'тица!«
Све то гледа хиљаду сватова,
И са двора банова господа;
А ђевојка китна Иконија,
Диже руке небу у висине:
»Боже мили на свему ти хвала!
И ти н>ему буди на помоћи,
Да погуби Арапина црна.«
Када Милош допера дорина,
Дочека га црни Арапине,
На Милоша вјетар отиснуо,
Да обори коња и јунака,
Јал' растави од коња јунака,
Ал' се Милош оборит не даде,
Јер јунаштво на мејдану знаде,
Прихвати се гриве и дорина,
Не обори њега ни дорина,
Кад Арапу вјетар издушио,
На Милоша пламен отиснуо,
Да опржи коња, јал' јунака,
А Милош се мудар догодио,
Сјетују га из планине виле,
Милошеве посестриме миле,
Пак се хвати руком у теркију,
Те разави бугар-кабаницу,
Не може га ватра опржити,
Ни јунака с коња оборити.
Кад Арапу пламен издушио,
Он потеже тешку топузину,
У њојзи је седамдесет ока,
А на њојзи седамдесет пера,
Седамдесет и пера четири;
У Милоша тешка топузина,
У њојзи је седамдесет ока,
А на њојзи седамдесет пера,
Седамдесет и пера четири,
Стадоше се мушки ударати,
Буздованим' пера обломише,
А балчаке у траву бацише,
Пак за бритке сабље прихватише,
Варају се и тамо и амо,
Не би л' који преварио кога,
Преварио, сабљом ударио,
Ни један се ударит не даде,
Бараше се два пуна са'ата,
Када трећи са'ат наступио,
Дочека га Обилић Милоше,
Те Арапа сабљом ударио,
На дохвату по свилену пасу,
На двије га поле преставио,
И под њиме седла прихватио,
И под седлом чакар бедевије,
Виш' је никад оседлат не море,
Пак му све три одсијече главе,
Пак наћера коња у Арапе;
Ис'јече му све триста Арапа,
Пак поврати коња у сватове,
А однесе три арапске главе,
Те дарова од Карловца бана,
А он њему хиљаду дуката,
Позлати му киту од барјака,
Даде њему лијепу ђевојку.
Тадај Милош разави барјака,
И одведе кићене сватове,
И одоше славној Трновији,
Ту велику свадбу заметнуше,
Оженише Мирчету војводу,
На јунаштву Обилић Милоша,
Весела му довијека мајка,
Њему мајка, а нама дружина!



Извор[уреди]

Српске народне пјесме из Босне и Херцеговине: Јуначке пјесме старијег времена. Књига трећа. Скупио Богољуб Петрановић. У Биограду, у државној штампарији 1870., 401-409.