Женидба Марка Краљевића (Кордунаш)

Извор: Викизворник


5

Женидба Марка Краљевића

Вечерао Краљевићу Марко
У Прилипу у свом б'јелом двору,
Напоредо својом старом мајком,
Када јесу за вечером били,
Остарица говорила мајка:
„Ала синко, Краљевићу Марко!
„Велику си гроту учинио,
„Што се дијете н'jеси оженио,
„Што ми н'jеси сна'у испросио,
Мени сна'у себи в'ерну љубу,
„Нека мени буде замјеница.
„Стеци за се лијепу дјевојку,
„Па и за ме драга пријатеља!
„Не можем те крува наранити,
„Ни водице ладне напојити,
„Ни у кући ватре наложити,
„Стара јесам за помоћ ти н'јесам.“
Ал' јој на то одговара Марко:
„А бога ти, моја стара мајко!
„Давно би се био оженио,
„Даљну земљу јесам пре'одио
„И свога сам шарца уморио,
„Ал' не нађох за себе дјевојку.
„Ђе гођ нађох за себе дјевојку,
„Ту не можем за те пријатеља;
„Ђе ја нађох за те пријатеља,
„Ту не можем за себе дјевојку.
„Коју јесам земљу пре’одио,
„Од истока па све до запада,
„Пре'одио девет краљевина
„И десету турску царевину,
„Ниђе ми се несвикну дјевојка;
„Док не дођох у земљу Бугарску,
„Некаквоме краљу ІШишманину.
„У њега је лијепа дјевојка.
„Гледа сам је код воде бунара,
„Л'jепа ти је моја мајко стара!
„Око мене с окренула трава,
„Чини ми се да би за ме била;
„Ено мајко за ме дјевојке,
„А и за те драга пријатеља;
„Теби сна'а мени љуба вјерна
„И биће ти добра замјеница.
„Кувај мајко лаке брашненице!
„Оседлаћу помамна шарина,
„Па ја идем у земљу Бугарску,
„Запросићу од краља дјевојку.“
Радо мајка послушала Марка:
Укува му лаке брашненице,
Марко спреми помамна шприна.
Оде здраво у земљу Бугарску.
Кад он дође краљу Шишманину,
Марко проси у краља дјевојку,
Марко проси, а краљ му је дава,
Краљ је даде, ријечи не порече.
Гостите се до два до три дана,
Марко 'арчи три товара блага .
Док дарива свасти и пунице.
Када јесу на растанку били,
Марка прате нови пријатељи,
Дјевојачка бесједи му мајка,
На походу, те му ријеч каже:
„Мио зете, Краљевићу Марко!
„Када кмени пођеш по дјевојку,
„Ти не води туђине сватова,
„Особито кума и дјевера;
„Ван икога од рода својега,
„Али брата. али братучеда!
„Дјевојка је одвише лијепа,
„Бојимо се големе срамоте.“
Оде Марко здраво двору своме.
Што га голиц' упитала мајка,
Све јој Марко по истини каже:
„А бога ти, моја стара мајко!
„Ја сам тамо мирно путовао,
„И здраво се натраг повратио,
„Бог ми добар на помоћи био.
„Ја сам теби сна'у испросио,
„Теби сна'у себи в'јерну љубу;
„Ено за ме лијепе дјевојке.
„А и за те драга пријатеља;
„Добра ће ти бити замјеница.
„Гостио сам с' до два до три дана,
„Поарчио три товара блага.
„Када јесмо на растанку били,
„Пратили ме нови пријатељи,
„Дјевојачка бесједи ми мајка,
„На походу, те ми 'вако каже:
„Да не водим туђине сватова,
„Особито кума и дјевера;
„Ван икога од рода својега
„Али брата, али братучеда.
„„Дјевојка је одвише лијепа,
„„Бојимо се големе срамоте;“
„Незнам мајко: што би учинио?“
Говори му остарица Мајка:
„Драго д'јете, Марко Краљевићу!
„Вала богу имам пријатеља,
„А код њих се ти не бој срамоте,
„Од старине наше пријатеље
„Та oбaдва зови у сватове,
„А за кума дужда Млетачкога,
„За дјевера Земљића Стјепана.“
Зове Марко оба у сватове.
Ето иде дужда и Стјепане,
Сваки води пет стотин сватова,
А обадва смирише хиљаду.
А сила се ломи у сватове,
А јунаку МаркуКраљевићу.
Идуздраво у земљу Бугарску,
Пријатељу Шишманину краљу.
Пријатељ их добро дочекао,
За готове совре посједао,
Сваке руке било дјаконије,
Свима било вина изобила.
Пише вино равни осам дана:
Од неђеље опет до неђеље.
Кад се свати понапише вина,
По сватов’ма викнуше војводе:
„Деде. браћо, да сад путујемо!
„Ево нами данка од растанка,
„Кратки данци, а дуги конаци,
„Та нећемо ође гостовати;
„Ајдмо нашем двору путовати!
„Азур, свати, азур је дјевојка,
„Азур. браћо. да сад путујемо!“
Иду свати мирно путовати
Међу собом воде дијевојку.
Кад сађоше на сред поља равна,
Ђе је срећа бог да и несреће:
Велик вјетар са планине пуну,
Те подиже дувак са дјевојке;
Бјело јој се указало лице,
Од сватова нико и не види;
Нег' невољни дужде од Мљетака,
За зло виђе лице у дјевојке;
Докле га је куме угледао,
Од муке га забољела глава.
Дужеде срцу одољет' не може,
Када бише на првом конаку;
Ал ето ти дужда Мљетачкога,
Па он дође Земљићу Стјепану:
„Дај . Стјепане, своју милу снашу!
„Да ми ноћцу буде за љубовцу,
„Ево теби једна чизма блага!“
Говори му Земљићу Стјепане:
„Прођ' се дужде кавге и ђавола!“
Ну се дужде окaнути неће,
Када биде на другом конаку;
Ал' ето ти дужда млетачкога
Па он дође Земљићу Стјепану:
„Дај, Стјепане, милу своју снашу!
„Да ми ноћцу буде за љубовцу,
„Ево теби двије чизме блага!“
Говори му Земљићу Стјепане:
„Прођ' се дужде кавге и невоље,
„Та видиш ли, бог те не видио,
„Та знадеш ли не знали те људи -
„Пало ти је на ум погинути
„И без силе главу изгубити!“
Ну се дужда оканути не ће.
Када бише на трећем конаку,
Ал' ето ти дужда мљетачкога
Па он дође Земљићу Стјепану:
„Дај, Стјепане, своју милу снашу!
„Да ми ноћцу буде за љубовцу,
„Ево теби све три чизме блага,
„Каква блага све жута дуката!“
Превари се Земљићу Стјепане,
Те он прими све три чизме блага,
Даде дужду лијепу дјевојку.
Узе дужде за бијелу руку,
Одведе је под своје шаторе.
Те јој дужде' вако бесједио:
„Деде, кумо, да се милујемо!“
Сузе рони лијепа дјевојка,
Сузе ронећ. 'вако му говори:
„Ала, куме, да те бог убије
„Ала си ми грдно додијао
„Од бога је велика гријота,
„А од св'јета зазор и срамота,
„Да се љубе вјенчани кумови,
„Црна ће се земља провалити,
„Више нас се небо проломити!“
Ал' јој дужде још горе казује:
„Немој, кумо, са мном лудовати,
„Еле нема гроте ни срамоте.
„Ја сам дванајст обљубио кума:
„Љубио сам дванајст вјенчаније',
 „А крштене двајест и четири;
„Нит се црна земља провалила,
„Нит се ведро небо проломило.
„Деде, кумо, да се милујемо!
„Деде. драга, да се обљубимо!
„Са мном не мој више лудовати.“
Ал' говори овако дјевојка:
„Ала куме, да те бог убио,
„Ала си ме јако обладао!
„Мене моја сјетовала мајка:
„Да не љубим брадата јунака;
„Нег онога млада голобрада,
„Ка делију Краљевића Марка.“
Зове дужду два бербера млада,
Те му златну обриjаше браду.
Не би луда лијепа дјевојка,
Те је сједу сабирала браду,
У јаглук је свилу замотала,
Те је спушта у своја њедарца.
Кад је дужда обријао браду,
Дјевојка му опет 'вако каже:
„О лудости, дужда Млетчанина !
„Бадава си и то учинио.
„Од посла ти ништа бити не ће,
„Виђе ће нас Краљевићу Марко.
„То је наша зазор и срамота,
„Од овога св'јета и народа.“
Ал' јој рече дужду од Мљетака:
„Немој кумо, са мном лудовати!
„Еле нема гроте, ни срамоте,
„Далеко је Краљевићу Марко,
„На сриједи табора сватова;
„Лега Марко и санак борави,
„Он не може ни виђети ништа,
„Ни виђети, од сна опазити;
„Маркови се познаду шатори,
„Сви шатори од бијела платна
„Сам је Марков од зелене свиле,
„На шатору од злата јабука
„И још бише два камена драга,
„Спред којима с' може вечерати
„У по ноћи кано у по дана.
„Деде, кумо, да се милујемо!“
Чујте чуда драга браћо моја
А што рече лијепа дјевојка;
„Пушти м' куме, надвор пред шаторе,
„Да погледам к небу по вишини,
„Јал је ведро, јали је облачно.
Превари се дужду од Мљетака,
Те он на двор пуштио дјевојку.
Не би луда лијепа дјевојка,
Не гледала к небу по вишини.
Ван одлети к Марку под шатора,
Нађе Марка ће санак борави;
Ал' дјевојка пробудила Марка.
Зле је ћуди већ иза сна Марко,
Грдну ријеч бесједи јој Марко:
„Бјеж', дјевојко, црна 'opјатинко!
„Што не можеш дочекати дана?
„Да дођемо мирно нашем двору.“
Сузе рони лијепа дјевојка,
Сузе рони 'вако му говори:
„Ала Марко, o лyдoсти моја!
„Ала Марко, весела ти мајка!
„За што рече, што ми не пристаје?
„Шта говориш да сам 'opјатинка?
„Ти поведе собом невјернике,
„Невијерне црне 'opјатине,
„Проклетога дужду и Стјепана;
„Који нами о невјери раде.
„Издаде ме Земљићу Стјепане,
„Несретноме дужду Мљетачкоме.
„Дјевер куму издавао мене,
„Ноћас Марко за три чизме блага.“
Када Марко гласе разумно.
А дјевојци 'вако говорио:
„Та почекај, драга дјевојко!
„Бјела данка и жарка сунашца,
„Ујтро ћемо потражити поћи,
„А обядва кума и дјевера.“
Свану данак, још не грану сунце,
Шетају се дјевојка и Марко,
Шетају се кроз табор сватове,
Од шаторя иду до шатора,
Кад дођоше двама шаторима
До онога дужда и Стјепана,
Те их л'јепо упитао Марко:
„Драги куме, ђе је кума твоја?
„А дјевере ђе је снашатвоја?“
Ал' говори дужду од Мљетака:
„Мегер вр'еме сад на земљу дође,
„Што су тужни људи дочекали,
„Да се с никим не см'јеш нашалити.“
Ал говори овако дјевојка,
Браду вади, а р'јеч проговара:
„О, невјерни, дужду од Мљетака!
„Та видиш ли , бог те не видио,
„А знадеш ли не знали те људи;
„Није шала обријана брада.“
Ћеде нешто дужду говорити,
А Марко му одсијече главу.
Ал' потече Земљићу Стјепане,
Он потече, да би утекао;
А и њега Марко у'ватио
И брзо му главу одс'јекао.
Он погуби кума и дјевера,
По имену: дужда и Стјепана;
Од њих двају начини четири,
Своме двору одведе дјевојку,
Одведе је, те је вјенча за се.
Пред Марком се гора зеленила,
Сва се ова дружба веселила!



Референце[уреди]

Извор[уреди]

  • Српске народне пјесме слијепца Раде Рапајића. Вјерно прибељежио и за штампу приредио Манојло Кордунаш, Збирка српских народних умотворина из Горње Крајине, књига II, у Новом Саду, издање и штампа А. Пајевића, 1892., стр. 175-184.