Женидба Максима барјактара

Извор: Викизворник

Везак везло тридест ђевојака
У Удбињи у турској Крајини
На чардаку по бијелу платну
А на кули старца Ћевај-аге,
Везак везле у јеглен се дале,
Свака фали заручника свога,
Али шути Златија ђевојка,
Мила ћерка старца Ћевај-аге.
Говоре јој тридест ђевојака:
"О Златијо, лијепа ђевојко!
"Што ти шутиш, ништа не говориш,
"Што не фалиш твога заручника?"
Насмија се лијепа Златија,
Те говори другарицам’ својим:
"Што ћу фалит’, кад и саме знате
"Да бољега не има јунака
"На Крајини нити у Удбињи,
"Што Турчина мога заручника,
"По имену Арнаут-Османа,
"Који носи свилен алај-барјак."
У ријечи у којој бијаше,
У то дође Осман барјактаре,
Угледа га Златија ђевојка,
Крај себе му мјесто начинила,
Мрку њему каву приставила,
А шарени чибук принијела:
"О Османе, дражи од очију,
"Попиј кафу, попуши дувана,
"Па ти ајде мојему бабајку,
"Те се њему моли уз кољено,
"Нек ти даде свилена барјака,
"Изнеси га на росну ливаду,
"И поби га копљем у ледину,
"Ти под барјак покупи јунаке,
"Све младиће ни јошт ожењене,
"Који може стићи и утећи,
"На запету пушку ударити,
"И рањена друга унијети,
"На страшљиву мјесту дочекати,
"А на кршну кланцу причекати,
"И поведи тридест ђевојака,
"Да идемо под Отрес-планину
"Под јелике у поље зелено
"Да пјевамо и теферичимо."
Али Осман Златији бесједи:
"Срце, душо, Златија ђевојко,
"Од како нам Накић погинуо
"Од ајдука Максим-барјактара,
"Ми нијесмо на теферич били,
"Бојимо се љуто од каура,
"Те четују по Отрес-планини."
А Златија њему одговара:
"Да ја знадем, Арнаут-Османе,
"Да се бојиш влаха иједнога
"Бирдем бих ти прстен повратила,
"А тражила према себи драгог."
Ту Османа изједе срамота,
Па Златији тијо проговара:
"Чуј, Златија, тако ми имама,
"И тридесет дана рамазана,
"Не бојим се влаха ниједнога."
Па од земље на ноге скочио,
Па ето га старцу у одају,
Те му турски Осман селам виче.
Љепше њему старац приватио,
Крај себе му мјесто начинио.
Рече Осман: "Чуј ме, Ћевај-аго!
"Дај ти мене зелена барјака,
"Да га носим доље у чаршију,
"Да под барјак сакупим јунаке,
"Све биране момке нежењене,
"Од зла оца, а од горе мајке,
"Који може стићи и утећи,
"На запету пушку ударити,
"И на тврду кланцу причекати,
"И рањена унијети друга,
"А од ране јаукнути неће,
"Шњима поћи под Отрес-планину,
"И повести тридест ђевојака,
"На ливади потеферичити."
Вели њему старац Ћевај-ага:
"Прођ’ с’, Османе, теферичовања
"И шелмука под Отрес-планину,
"Она пуста није никад сама
"Без влашкога којега ајдука.
"Од како нам Накић погинуо,
"Ми теферич батал учинисмо,
"Бојећи се влаха под планину,
"Него прођ’ се врага и ђавола."
Вели Осман старцу Ћевај-аги:
"Не бој ми се, старче, од ајдука,
"Док је моја на рамену глава,
"И док су ми Турци Удбињани."
Кад то зачу стари Ћевај-ага,
Даде њему свилена барјака,
Изнесе га Осман на ливаду,
Удара му темер у ледину,
Па истури двије пушке мале,
Скупи му се тридесет јунака,
Све момчади бољи од бољега,
И пред њима шупљеглави Тале,
Ту ми добре коње појахаше,
Поведоше тридест ђевојака.
Кад дођоше под Отрес планину,
У пољу су коње разјахали,
А ђевојке коло уватиле,
Турци сједе, испијају вино
И бистрицу лозову ракију,
Ко не пије, та пуши дувана,
Те слушају коло и ђевојке.
Мало било, за дуго не било,
Напокон им то весеље било,
А сад ћете чути, ако Бог да.
Намјера је била намјерила
Само сама Максим-барјактара
У Отресу у неђељу свету,
Те сеири поља удбинскога
Не би л’ каква меса уловио
За печење, ал’ за миловање.
Кад под Отрес опази ђевојке,
Привуче се на коњу зекану,
Па кад сиђе пољу под Отресом,
Ошину га пакленом канџијом,
Да долети брже међ’ ђевојке,
Љуто Максим на цуре поклапан.
Турци сједе, испијају вино,
Нешто им се даде погледати,
Ђе се прамен магле уфатио
Испод горе Отреса планине,
А из магле јунак испануо
На зекану коњу од мегдана;
Колико је коња помамио,
Све му коњиц на колаче скаче
У витаоц небу у висине,
А збандачке по три укопаја,
Б’јеле пјене преко себе баца,
Рекао би јато голубова
Да с’ јунаку око главе вију,
Господара пјеном премашује.
Тако гони до кола зекана.
Кад огрезну изненад’ у Турке,
Препаде се, чудит’ му се није.
Но је Максим мудар и паметан,
Он зна варат’ Турке на премаху.
С коња сиђе, међу Турке дође,
По турски им селам изручио,
Они му га боље приватили.
Кад згледаше коња и јунака,
И Максиму очи сагледаше,
Склонише се један до другога,
Давају му тридест чаша вина
Ожђелдија и добродошлица.
Попи Максо, а не маче брком.
Ал’ га пита буљубаша Мујо:
"О Богу ти, незнани јуначе!
"Од куда си, од земље које си,
"Којега си рода и племена,
"Како л’ тебе по имену вичу?"
Максим лаже, те право не каже:
"Ја сам јунак отуд од Коњица,
"По имену Кочић Ибраиме,
"Па сам јунак кола пожелио,
"И сишао међу ђевојкама
"Да искалим моје срце јадно
"За Накићем Богом побратимом.
"Од како ми Накић погинуо,
"Нијесам га, браћо, запјевао.
"Је ли тестир, Турци ефендије,
"Да отидем доље међ’ ђевојке?"
Вели њему старац Ћевај-ага:
"Тестир ти је, Кочић-Ибраиме,
"Тестир ти је зашто не би био.
"Ти отиди колу и ђевојкам’,
"Па с’ увати до моје Златије,
"Те окрени коло наоколо."
То је Максим једва дочекао,
Па потрча међу ђевојкама.
На Златију коло растргнуо,
Све окреће коло наоколо,
Бијелом је руком поштипљује,
А чизмом јој ногу почепљује,
А деснијем оком намигује.
Бесједи му Златија ђевојка:
"Шједи с миром, мрка потурицо,
"К себе руке, обје ти опале!
"Лакше ногом, ти их изгубио!
"Мање оком, данас ти испало!
"Ако сада ја из кола викнем,
"Турци ћете ножим’ истрзати,
"А мој Осман срце изнијети,
"Јер ја н’јесам лице одгоила,
"Да га љубе мртве потурице,
"Нит’ сам зенђил рухо приправила,
"Да га дерем уз турске катане;
"Нег’ сам моје одгојила лице
"За Максима влаха барјактара.
"Ја га тајно у мом срцу носим."
Када Максим зачу лакрдију,
Тијо шапће на уши Златији:
"Казуј, Златка, јес’ ли вјере тврде?"
Она му се куне и преклиње:
"Тврда вјера, турско момче младо."
Тада Максим измаче јој руку,
Те распуча пуце под гроце,
Засјаше се токе на Максиму,
Сјајне токе Накића Мустафе.
Чим га виђе лијепа Златија,
Чим га виђе, одма га познаде,
Па говори Максим-барјактару:
"Покри токе, шинула те гуја!
"Овђена је сестра Накићева,
"Ако види токе Мустафине,
"И завиче тридест Удбињана,
"Да имадеш соколова крила,
"Да одлетиш између ждраљева,
"Не би перје изнијело месо."
Они мисле нико их не чује,
Ал’ то чула сеја Накићева,
И виђела црнијем очима,
Па завика што јој грла дава:
"Ђе сте, Турци, црн вам образ био!
"Није ово Кочић Ибраиме,
"Него главом Максим барјактаре,
"На њему су токе позлаћене
"Мустафаге мила брата мога."
Када чуше Турци лакрдију,
Поскочише на ноге лагане,
Азурају пусат и парипе.
Но ни Максим не стоји залуду,
Но допаде до коња зекана,
Баци му се јунак на рамена,
А Златију за се на зекана.
Нема каде да ј’ утеже пасом,
Погна зека, Златији говори:
"О Златијо, и срце и душо,
"Држ’ се добро за свилену пасу!"
Па зекана по трбуху туче,
А прибија чизмом и мамузом.
Да је коме стати па гледати,
Како лети зекан по ђенару,
Како носи соко препелицу,
За њиме се поточ отиснула,
Зорни коњи а бијесни Турци.
Докле Турци коње појахали,
Максим сиђе до по поља равна;
Када Турци у по поља сишли,
А Максим се ватио планине;
Када Турци сишли под планину,
Међу собом говор учинили:
"Је ли мајка родила јунака,
"Да изиђе врху на планину,
"Сад је Максим на језера ладна
"Починуо, те но пије вино,
"Да одмара себе и зекана,
"Он се неће лако одмакнути."
То зачуо Арнаут Османе,
Па поћера коња уз планину.
Када дође на језера ладна,
На језера упази Максима,
Ђе он пије црвенику вино,
Златија му на крило шједаше.
Колико јој Максим мио био,
Десном га је руком загрлила,
А лијеву у њедра турила.
Па завика Осман са кулаша:
"Стани, курво, Максим-барјактаре,
"Чију водиш силом заручницу?"
Па потеже мача пламенога
Да Максиму одас’јече главу.
Али Максим хитар на ногама,
Па потеже лака шестоперца,
Пустимице Осма ударио,
Пустимице ама смртимичке,
Од добра га коња раставио,
Па му б’јеле савезао руке,
И привеза за дебелу јелу;
Максим веже, Златија притеже,
Па сједоше опет код језера.
У то доба Рњичина Мујо,
Па кад Мујо опази Максима,
Он повика грлом и авазом:
"Стани, влашче, Максим-барјактаре,
"Чију водиш на силу сестрицу?"
Па окрену кратку гарабину,
На Максима огањ попустио.
Али њему Бог и срећа даде,
Ни мале му ране не зададе,
Јер се врзну као соко сиви,
Те Турчину ватру уграбио.
Максим узе лака шестоперца;
Трипут му се Турчин преметнуо,
Док је с коња на земљи пануо,
Па му свеза руке наопако,
И привеза року за јелику.
Максим веже, Златка попритеже.
Тек што Максим сједе на земљицу,
У то доба Гојашан Алиле,
Гојно Туре вранца ознојило,
Па кад виђе Максим-барјактара,
Он потеже сабљу од појаса,
На Максима јуриш учинио:
"Стан’, копиле, влашче барјактаре,
"Чију оћеш водити ђевојку?"
Али Максим не да насртати,
Но привати златна шестоперца,
Те Алију у прси згодио;
Два пут му се на коња преметну,
А и трећом на земљицу црну,
Те Алилу савезао руке,
Те га веже при јелику тврдо,
Максим веже, Златка попритеже.
Тек што Максим сио на земљици,
И пригнуо из чутуре вино,
Ал’ ево ти Суља Одобаше,
Голу ђорду носи у десницу,
Ђога трче, а из грла виче:
"Стан’, Максиме, од курве копиле,
"Окле мислиш грабити ђевојке?"
Ал’ се Максу више додијало
Подизати, често устајати,
Но привати свога џевердана,
И састави нишан на Суљ-агу.
Ђе гледао, ту га погодио,
Међу очи, ђе обрве веже.
Турчин паде, пуст му коњ остаде.
Свеза коња трњу за кукрицу,
Па он сједе опет пити вино.
Златка му је на крило панула,
Па говори Максим-барјактару:
"О Максиме, срце у њедрима,
"Бјеж’мо даље, ако желиш здравље.
"Ако стигну други Удбињани,
"Лудо ћемо оба погинути."
"Муч’, Златијо, језик прекинула!
"Неће Турци на ме, ако Бог да,
"Давно су ме чули и познали,
"И добро ми име запамтили."
У бесједи о којој збораху,
Кад се зачу јека кроз планину,
Сви остали трче Удбињани,
А пред њима на кулашу Тале,
И он носи балту оковану,
Па ми Тале виче иза гласа:
"Стан’ причекај, курвићу Максиме,
"Ласно ти се с ђецом преметати,
"И грабити цуре из Удбиње,
"И носити токе Накићеве,
"Али није са старијем вуком."
Скочи Максим ка’ да се помами,
Те окрочи помамна зекана,
И узима лака шестоперца,
Те удари у перчину Тала,
Седам му се пута преметнуо;
Џеведару живу ватру даде,
И погуби на коњу Турчина;
Па извади двије кубурије,
Једна му је ватру прифатила,
И убила мулу Јусуф-агу,
А друга га ватром изневјери.
Обје пушке на земљи бацио,
Па потеже сабљу оковану,
Смртимичке у Турке удрио,
Те сијече сабљом без разлога,
Коњем гази мртве и рањене;
Ко погибе, у гори остаде,
Ко би страшив, Удбињи побјеже.
Обрну се Максим-Барјактаре
Да сијече савезане Турке,
А и Тале јошт у живот био,
Поче сјећи редом немилице.
Моли му се Златија ђевојка:
"О Максиме, драги господине,
"Немој сјећи све по реду Турке,
"Но повежи једног за другога,
"Те их спреми у турску Удбињу,
"Нека кажу како им је било,
"Ђе је један тридест савладао,
"А погуби Осман-барјактара,
"Што се мене подавно фаљаше,
"Заклињао дином и имамом,
"Да с’ не боји влаха ниједнога."
Максим Анђи атор учинио,
Те погуби свезана Османа,
Оне друге повеза им руке,
Па привеза једног за другога,
Скиде њима свијетло оружје
И онако Удбињи опреми.
Па узе им коње седланике,
На коњима шићар товарили,
А најбољег Анђи поклонио,
Добра ђога раметли Османа,
Златијина првог заручника
Обречена али несуђена.
Па отале здраво отидоше,
Здраво сишли у равне Котаре,
Те набави и попа и кума,
Покрстише најприје Златију,
И дивно јој име нађенуше,
Прије Златка, а сад је Милица,
Привјенчаше Милу за Максима.
Кажу лијеп пород изродили,
Двије шћери и четири сина,
Прве ћери, потоње синове,
Да се прво ћери разудају,
А потоњи синови ожену,
Да се два зла у дом не састају,
Да не мрзи зава на јетрву,
А свекрва стара на обије.
Старе бабе не љубе невјесте,
Њих да Бог да љубила земљица
Прије вакта и прије земана!
А подржи момке и ђевојке,
Ђевојке нам рађају јунаке,
А док буде на свијет’ јунака
Биће момак’, бити ђевојака.
Амин, Боже, да би тако било![1]

[Упор. III4, 23.]

Референце[уреди]

  1. Са сличним мотивом грабљење девојке из кола имају још две песме.
    Дигла се чета од Сења, а пред њом Иван Сењанин, за њим Титор барјактар, а за њим тридесет Сењана. Кад су били у планини, пита Иван који ће се наћи, да се пење на јелу, и да дурбином разгледа нема ли где шнћара каквога. Устаје Титор, и угледа под Олашем градом пред кулом Брадар-аге хоро девојака и међу њима ћерцу Брадар-агину, у руци јој златна канџнја, па по гувну удара девојке. Сиђе и каже Сењанима да хоће да иде да је граби, и моли их, ако чују његова џевердара, да му притеку у помоћ. Кад је дошао девојкама, назове им Бога, побуса копље, п за њ веже коња.
    Па уљезе у бијело гувно,
    Па погледа оком по ђевојке,
    Докле око до ђевојке дође,
    Деснијем јој оком иамигнуо,
    А лијевим иасмијао брком.
    Па поигра у бијело гувно.
    Поиграше тамо и овамо.
    Када су се били наиграли,
    Приступише један пут другога,
    Пак је руком за руку стиснуо,
    А ногом јој на ногу стануо,
    На руке јој бурме поломио,
    А на ноге погази папуче.
    Деврјка му виче да се не шалн шалом, јер је она ћерка Брадар-агина, сестра Мује и Алила, а всреница од Олаша Муја. Опет поиграше, опет је хвата за руку, а она га опет опомиње. У игрању момак токе распучио, и указале се прси од јунака: "синуше му ка на гору сунце." Девојка га запита ко је, јер је днван да би она с њнм век вековала без икаква пића и јестива. Титор тад узјаше на коња, и заигра га, али му спадне челенка, и замоли девојке да му је дохвате. Дохвати му је ћерка Брадар-агина, а он јо ухватн за руку, баци за се на коња, и нагне бежати. Кад то види Брадар-ага, полети за њим, и брзо га стигне. Титор би га погубио, али му није дала девојка. Он се врати и викне остале Турке. Онн полете: прво Алил Титор га убије малом пушком: тако н Грличић-МустаФу другом малом пушком, а од Олаша Муја "џефаром":
    И погоди од Олаша Муја.
    На прси му прозор учинио.
    А на плећи свиту оштетио.
    Још му више чуда оградио:
    Оштети му суру бедевију.
    Од крај репа до врх кукотреса,
    Да не ваља седлу ни самару.
    У томе га опколе пет стотнна Турака. Тада он да глас дружини у планини, и повиче: где сте сад? Сердари поваде сабље и јурише, и све исеку, само утече Брадар-ага на своме коњу. Дигиу се у Сење, покрсте девојку и венчају за Титора. (227 стихова).
    Друга:
    Дигла се чета од Котара и пред њом Цмиљанић Илија. Кад су били у Удбњском лугу, Илија пита, има ли у чети јунака да оле у Удбињу, да уводи има ли каква шићара? Кад се нико не јави, пође сам, а Котарани повичу:
    Не, Илија, ако Бога знадеш!
    Знаш, Илија, што је пријед било.
    Ка' те Турци уфатише живаа.
    Бачише те у ледну тавннцу.
    Ту си отоја три године данах.
    Па смо те ми благом откупили.
    Он не слуша, већ иде. Кад је дошао на Удбинску лонџу, нађе коло девојака н међу њима Хајкуну, секу Мујовић-Алије. Он мм назове Бога, и упита их, је ли у Удбини адет као у Крајини, да је „тестир коло рпспучити." Хајкуна му одговори да јесте, „теке, Туре, да лрикупиш руке." Он распучи коло код Хајкуне, и стане с њом играти, и опучи јој ђердан испод грла. Она га виче зна ли он чија је она? У то дође старац Ћефан-ага
    На његова коња големога,
    Пала му је облуку брада,
    Вјетар пуха, те му шогу лула,
    У главу му зуба ђавољега.
    Позна Илију, па рече:
    А што си ту, Цмиљанић-Илија?
    То ти инје дадено, сердару,
    Да се играш овђе с Туркињама,
    Но да радиш около јунаштва,
    Ја уграбиш од Турчина главу. —
    Илија му ријеч говорио:
    Јеси ли се, хаџо, помамио,
    Што ме данас крстиш без невоље;
    Оно није Цмиљанић Илија
    Но је ово од Кладуше Ало. —
    А Илији збори Ћефан-ага:
    Прој' с', Илија, таквије пословах,
    Што се данас турчиш без невоље?
    Знаш, Илија, није давно било,
    Када мене уфатисте жива.
    Бачисте ме у ледну тавницу,
    Ту ја стојах за седам годинах,
    Док ме Турци благом откупише,
    Тадер ме јадна извадисте.
    Па ја сједох тамници пред врата.
    Ти, Илија, нспријека дође,
    И донесе топуз у рукама.
    Удари ме у десну вилицу,
    Оедам си ми поломио зуба.
    Ако ли ми за то не вјерујеш,
    Ну погледа’ је л' ово истина
    (Зину псето ка вук од планине).
    Илија скочи из кола, а Ћефан-ага повиче:
    Ко је Турчин, ако Бога знате!
    На крмника Цмиљанић-Илију!
    Илија дограби девојку, и нагна бежати, а Турци за њим. Први је био заручник јој диздар-барјактар, и Илија га смакне џеведаром. Хтео је и другога, Мујовић-Алију, али му није дала девојка, те му уби само коња. Јуре још тридест Удбињана, али нх дочека чета, па пропусти Илију да прође, а кад наиђу Турци побију их, и покупе им главе и оружје. (154 стиха).

Извор[уреди]

  • Вук Стеф. Караџић, Српске народне пјесме, књ. седма, у којој су пјесме јуначке средњијех времена, стр. 29-46, (државно издање), Штампарија Краљевине Србије, Биоград, 1900.