Женидба Максима Црнојевића
0001 Откадар је постануо свијет,
0002 Није љевши процавтио цвијет,
0003 Што је једна лијепа дјевојка
0004 Чак далеко Млетку широкому,
0005 Ћерца драга дужда млетачкога.
0006 То се чудо на далеко чуло
0007 У Жабљаку више Арбаније.
0008 То ј’ образно Црнојевић Иво,
0009 А он Иво л’јепа сина има,
0010 По имену Максима младога,
0011 Да му пара у хиљади нема,
0012 Па с’ отоле здраво отправио,
0013 Он ми пође Млетку широкому,
0014 Њему дужда обећа дјевојке.
0015 Љепоту је веле пофалио
0016 И обећо Црнојевић Иво,
0017 Да ће имат хиљаду сватова,
0018 А он дужда пет стотин’ војника.
0019 Дужду се је Иво пофалио,
0020 Ако нађе бољега јунака
0021 Од Максима, Иванова сина,
0022 Да му дигне са рамена главу.
0023 Тамо стоји петнаест данака
0024 И испија ракију и вино.
0025 Гдје ће срећа, гдје ли ће несрећа!
0026 У земану данака петнаест,
0027 Максима су допануле шеше,
0028 Максиму су изгрдјеле лице.
0029 Кад Максимо шеше преболио,
0030 А бабо му из Млетака дође,
0031 Кад је био на поглед од двора,
0032 Љуби га је угледала своја,
0033 Максиму је мајка говорила:
0034 „О Максиме, моје д’јете драго!
0035 Ево баба Црнојевић-Ива,
0036 Жива срца веселога свога,
0037 Узми, синко, с’ стола позлаћена
0038 У десницу купу вина рујна,
0039 Носи, синко, пред двор на ливаде,
0040 Па ти реци милу бабу твому:
0041 „ „Одмори се и вина напиј се!“ “
0042 А Максимо од послуха био,
0043 Брзо иде дворе пред бијеле,
0044 Па пред дворе росне на ливаде.
0045 Баба свога л’јепо причекао
0046 И овако њему говорио:
0047 „Добар дошо, бабо, добро моје!
0048 Одмори се и вина напиј се!“
0049 Иву се је погледати дало:
0050 Кад Максима сина сагледао,
0051 У високу кулу побјегнуо,
0052 Виче Иво танко иза гласа:
0053 „Ко ми дође, да ми честитује,
0054 Осјећ ћу му главу на рамену.“
0055 Кад то види љуби Иванова,
0056 Мислит стане, што би учинила,
0057 Господару свому говорила:
0058 „Немој тако, драги господаре!
0059 Нег китимо једне књиге мале
0060 Наш-нећаку Милош-Беговићу.“
0061 Ал је љуби својој говорио:
0062 „Јадно ти је женско свјетовање!
0063 Ма говори, што си намислила.
0064 Па накити једну књигу малу,
0065 Па је пошљи Милош-Беговићу,
0066 Д ти пошље брата рођенога,
0067 Брата свога Жабљаку б’јелому,
0068 И он Обран л’јепо лишце има.
0069 Кад будете рамн’јем у Млецима,
0070 Нек се Обран ђувеглијом каже,
0071 А Максимо ручнијем дјевером,
0072 А остале, кога ти је драго.“
0073 Па тад узме дивит и артију,
0074 Па накити листак књиге мале.
0075 Кад Милошу мала књига паде,
0076 Он дозивље брата рођенога:
0077 „Стани, брате, да те ресим л’јепо,
0078 Јер далеко путовати имаш,
0079 Чак далеко Арбанији рамној,
0080 Стрини нашој, љуби Ивановој.“
0081 Кад је Обран брата разумио,
0082 Свему се је тому домислио,
0083 Па је брату своме говорио:
0084 „Ја ћу поћи, ма могу не ходит
0085 Ако мене не дарују л’јепо,
0086 Не даду ми од Млетака даре,
0087 Што ми млада дарује дјевојка,
0088 Ја се не ћу казат ђувеглијом.“
0089 Али му је братац говорио:
0090 „Сад се реси, Арбанији хајде,
0091 А кад дођеш Арбанији рамној,
0092 Тад се, брате, годи за дарове.“
0093 Брат је брата л’јепо уресио,
0094 А сестра му коња направила,
0095 Загрне га свилом до кољена,
0096 Пуштила му ките до копита.
0097 Па се врати дворе у бијеле,
0098 Па узимље штита позлаћена,
0099 Па га брату у руку додава,
0100 И сестра је брату говорила:
0101 „На ти штита позлаћена мога!
0102 Кадар будеш горицом зеленом,
0103 Чијем ћеш се штитит од сунашца,
0104 Да ти лишце на тамни од сунца.“
0105 Па се добра на коња бацио.
0106 Да т’ је видјет Обран-Беговића,
0107 Трипут бољи од сваке дјевојке!
0108 Па је сестри својој говорио:
0109 „Право реци, драга сестро моја!
0110 Кад ја тамо у дјевојке дођем,
0111 Хоће ли ми забавити, селе?“
0112 А сестрица брату одговара:
0113 „Ни виле ти не би забавиле,
0114 Гдје л’ влахиња Млеткиња дјевојка!“
0115 Па с’ отоле Обран отправио,
0116 Здраво пође Арбанији рамној.
0117 Дундо га је л’јепо причекао
0118 И овако њему говорио:
0119 „Добар дошо, нерођени синко!
0120 Хоћеш ли ме послушати дунда?
0121 Кад сам рам’јем у Млецима био,
0122 Максиму сам дјевојку просио,
0123 Худа ме је срећа научила,
0124 Да га веле пофалио, синко,
0125 А сад су га погрдјеле шеше!
0126 Хоћеш ли се казат ђувеглијом,
0127 А Максима за ручна дјевера?
0128 Остале ти ни бројити не ћу.“
0129 Обран дунду л’јепо одговара:
0130 „Хоћу, дундо, Црнојевић-Иво!
0131 Ма кад дођем Млетку широкоме,
0132 Што ме млада дарује дјевојка,
0133 Да су л’јепи за мене дарови,
0134 Остале ти ни тражити не ћу.
0135 Прије би ти, дундо, добро моје,
0136 Прије би ти благу поклонио,
0137 Него л’јепе од Млетака даре!“
0138 Али му је дундо говорио:
0139 „Нека, синко, да ти халал било!“
0140 Отолен се свати отправили,
0141 Здраво дошли Млетку широкому.
0142 На прозору Млеткиња дјевојка,
0143 А покрај ње остарила мајка.
0144 Иво води хиљаду сватова,
0145 Дужда справи пет стотин’ војника.
0146 Све ми гледа лијепа дјевојка,
0147 Све ми гледа с једног на другога,
0148 Па ми старој мајци одговара:
0149 „О госпођо, мила моја мајко,
0150 Јест истина, мила моја мајко!
0151 Да је лијеп мило моје драго,
0152 Ма до њега бољега јунака,
0153 Којега су погрдјеле шеше!
0154 Он је, мајко, рода госпоскога,
0155 Они рода госпоскога није.
0156 Ма ја не ћу заметати кагве,
0157 Ма ти реци милу бабу мому,
0158 Да бољега у свијету нема
0159 Од Максима вјереника мога.“
0160 То јој мајци пуно мило било,
0161 Да се не би заметнула кагва.
0162 Трком трчи пред дворе бијеле,
0163 Господару своме говорила:
0164 „А мој дужда, драги господаре!
0165 У свијету бољега га нема
0166 Од Максима, ђувеглије млада,
0167 Води њега дворе у бијеле,
0168 Да му л’јепе давамо дарове,
0169 Пред двором ћу дариват сватове.“
0170 Све је свате л’јепо даровала,
0171 Све је свила и жежено злато,
0172 А Максима водила у дворе,
0173 Дала му је са златом кошуљу,
0174 Жица свиле, а од злата двије,
0175 А на прсим змија уплетена,
0176 А под грлом глава изведена:
0177 Два јој ока, два камена драга,
0178 Пред кој’јем би вечерати мого
0179 У поноћа како и у подне.
0180 И дванаест поткованих коња,
0181 Све по реду један до другога,
0182 Дван’ест коња, дванест јунака.
0183 Тад изведу лијепе дјевојке
0184 И остало благо небројено,
0185 С тез’јем дворе иду пред бијеле.
0186 Кад су били пред б’јелијем двором,
0187 Ево старца од Млетака дужда
0188 И он нешто под пазухом вуче,
0189 Па Максима ђувеглију зове:
0190 „Гдје с’ Максимо, ђувеглијо наша?
0191 Срећан твојој у дјевојци било
0192 И срећно је из двора водио!
0193 На ти ове корде оковане,
0194 Може теби у невољи ваљат,
0195 А и данас у гори зеленој.
0196 Вјера тврда, да те издат не ће!
0197 Низ њу су ти два гајтана златна,
0198 Сваки ваља хиљаду дуката.“
0199 С тез’јем пође двору бијелому.
0200 Кад су били гори у зеленој,
0201 Често гледа под в’јенцем невјеста,
0202 Често гледа на Обрана свога.
0203 Зо то било Црнојевић-Иву,
0204 Па ј’ овако неви говорио:
0205 „Нево моја, бисерова грано!
0206 Немој гледат ти кога јунака.
0207 То ти није мило твоје драго,
0208 Нег погледај твога на дјевера,
0209 Јесу ти га погрдјеле шеше.
0210 Ма кривина ништа моја није.“
0211 Кад то чује под в’јенцем невјеста,
0212 Тад овако њему говорила:
0213 „А кому су од Млетака дари?“
0214 Али јој је старац говорио:
0215 „Ти не мисли своје за дарове,
0216 Дарови су Обран-Беговићу.“
0217 Тад поцмили иза свега гласа:
0218 „Ајме мени, јадна моја мајко!
0219 Ак’ не буде са златом кошуља
0220 На Максиму, вјеренику мому,
0221 Вратит ћу се Млетку широкому.“
0222 Кад то чује Црнојевић Иво,
0223 Тад говори Обран-Беговићу:
0224 „Дај ми, синко, са златом кошуљу,
0225 Да се не би заметнула кагва.“
0226 Али му је Обран говорио:
0227 „Кад ми дигнеш са рамена главу,
0228 Тад ми дигни са златом кошуљу.“
0229 Тад погледа један на другога
0230 И полети један на другога,
0231 Ту се тешка заметнула кагва:
0232 Сабље звече, а јунаци јече,
0233 Један пане, а други допане.
0234 Мртви с коња падају јунаци,
0235 А коњи их копитима гњече.
0236 Да ко види боја жестокога,
0237 Би рекао и би се заклео,
0238 Не ће остат ока за свједока.
0239 До подне се мегдан дијелио,
0240 А кадад је по подневу било,
0241 Пала магла од неба до тала,
0242 Не би братац брата познавао,
0243 Једва се је мегдан разметнуо!
0244 Још се не би мегдан разметнуо,
0245 Ал га више ко д’јелити нема,
0246 Изгинули силени јунаци.
0247 Ту погине Обран-Беговића,
0248 Још се добро не заметла кагва,
0249 Погуби га Црнојевић-Иво.
0250 Тешко га је Иво ударио
0251 Бојн’јем копљем у прси јунашке
0252 И с црном га земљом саставио,
0253 Ту погину кићени сватови,
0254 Сви изгину не остане н’један,
0255 Само који још у крви јечи,
0256 Хоће л’ више своје мајке видјет?
0257 И проклиње среће и дјевојке,
0258 И њезине са златом кошуље,
0259 Б’јела дана и горе зелене,
0260 Худе орле и црне гавране,
0261 Што му тешке позлеђују ране,
0262 Не даду му преминути мирно.
0263 А остане Црнојевић-Иво
0264 И остане дијете Максиме,
0265 А и она лијепа дјевојка.
0266 Куку њоме! Што ће и како ће?
0267 Кад видио Црнојевић Иво,
0268 Да су њему свати изгинули,
0269 Кад је чуо, јадна њему мајка!
0270 Како куни рањени јунаци,
0271 Како грачу кроз маглу гаврани,
0272 А орлови грају са јунака,
0273 Са јунакаи и испод облака,
0274 Од јада му с’ гледати не дало,
0275 Од жалости слушати не мого.
0276 Па он свога и не иште сина,
0277 Свога сина младога Максима,
0278 Већ утече Арбанији рамној
0279 И брез коња и кићен’јех свата,
0280 Брез дјевојке и брез ђувеглије
0281 И његове проклете кошуље:
0282 Све остало у гори зеленој.
0283 А он јунак, дијете Максиме,
0284 Оста Максим у гори зеленој,
0285 Сузе рони, по разбоју шета,
0286 И преврће по крви јунаке,
0287 Би ли ђегод свога баба нашо,
0288 Баба свога Црнојевић-Ива,
0289 Њега баба, јал л’јепе ђевојке.
0290 Боже мили, на свему ти фала!
0291 Двије су се муње укрстиле,
0292 Покликнула са облака вила:
0293 „Јадан био, дијете Максиме!
0294 Ти не тражи старца баба твога,
0295 Од јада је на двор побјегао.“
0296 Слуша добро дијете Максиме!
0297 Добро слуша, боље разумије.
0298 Он погледа небу под облаке,
0299 Би ли б’јелу сагледао вилу,
0300 Прије б’јела побјегнула вила.
0301 А кад чула лијепа дјевојка,
0302 Да је Максим осто у животу,
0303 Закукала како кукавица,
0304 Не би ли је Максимо дочуо.
0305 То зачуо дијете Максимо,
0306 Кроз маглу је Максим погледао,
0307 То дјевојку једва разазнао.
0308 Иде Максим лијепој дјевојци,
0309 Једва иде, убила га туга!
0310 Са дјевојке ока не отимље.
0311 Стоји млада како јела вита,
0312 Тешко се је млада препаднула,
0313 А јоштер се горе уцв’јелила.
0314 У лишцу је колур пром’јенила,
0315 У ње младо побл’једело лишце
0316 Како б’јело лишце мјендулово,
0317 А под њоме ноге подиграле,
0318 А око ње црна крв се мрзне,
0319 Пролећају орли и гаврани
0320 Како у гори око вите јеле,
0321 Са јунака разнашају месо.
0322 Она млада црну крвцу гледа,
0323 Гледа јадна орле и гавране,
0324 Како једу месо са јунака
0325 И црне им очи испијају.
0326 Стоји млада ко студена ст’јена,
0327 Све би реко: „Ено ће умр’јети!“
0328 И низ лишце грозне сузе лије,
0329 А Максима ни видјела није.
0330 У то Максим дјевојци допаде
0331 И дјевојци једва проговара:
0332 „Гледај добро, мило моје злато!
0333 Гледај добро, види наше среће.
0334 Што је било кићенијех свата,
0335 Ево све је данас изгинуло,
0336 Силно благо у гори остало
0337 И лијепа са златом кошуља,
0338 А све с мене, а и с тебе, душо!
0339 И нас, злато, тешко ојадило.
0340 Гледај добро, а промисли боље.
0341 Колике ће закукати мајке,
0342 Љубовце у црно се завит
0343 Пр’је времена поради нас, злато!
0344 Гледај добро, драга душо моја,
0345 Па ми реци је л’ прилика, душо!
0346 Да те водим двору бијелому,
0347 Мому двору вјерну за љубовцу,
0348 Да ти слушаш јадне старе мајке,
0349 Старе мајке и љубовце младе,
0350 Гдје кукају сиње кукавице,
0351 Гдје кукају и мене проклињу,
0352 Мене јадна, а и тебе, злато?
0353 Зли би теби сванивали дани,
0354 А горе ти ноћи долазиле
0355 У нашему двору бијелому.
0356 Не б’ имала мира никадара,
0357 Нит би била вољна ни слободна,
0358 Ни госпођа у двору својему.
0359 Ти не жали, драга душо моја!
0360 Мене млада вјереника твога,
0361 Већ ти хајде бабу на трагове,
0362 Нека старац не жали ни мало.
0363 Јеси л’јепа ко на небу сунце,
0364 А у баба благо небројено.
0365 Жарко сунце, ти запасти не ћеш
0366 У бабину Млетку широкому,
0367 Док не нађеш спрам себи мјесеца,
0368 Ни лијепе среће изгубити.
0369 Ти се ласно удомити хоћеш,
0370 Очи моје, тамо у Млецима.“
0371 То говори дијете Максиме,
0372 На дјевојку младу поглеђује,
0373 Мука му се с њоме раставити,
0374 Мука њему, а мука дјевојци.
0375 Она млада љепота дјевојка
0376 Слуша јадна, не говори ништа.
0377 Невоља је говорит не дала,
0378 У драго се загледала млада,
0379 Не зна јадна, што ће и како ће.
0380 А он Максим и мило и драго,
0381 Упр’о очи у дјевојку драгу.
0382 Да је било стати тер гледати,
0383 Како с’ двоје загледало млад’јех,
0384 Би се био, Бог зна, заплакао
0385 И да ти је од камена срце.
0386 Па говори дијете Максимо:
0387 „Залуду је, и срце и душо!“
0388 И узимље листак књиге мале,
0389 Стане писат књигу на кољену.
0390 Књигу пише дијете Максимо
0391 Њему старцу, бабу дјевојчину.
0392 Све му Максим по истини кити,
0393 По истини све како је било,
0394 Њему дужду своје јаде каже,
0395 Њега стара тјешио лијепо:
0396 „Св’јетал дужде, тасте несуђени!
0397 Ти не жали, драги господаре!
0398 Што ти се је драга ћерца твоја,
0399 Што ти се је натраг повратила,
0400 Господаре, ту срамоте нема.
0401 Худ је адет у земљама наш’јем,
0402 Кад у сватим заметне се кагва
0403 И кад црна пролије се крвца
0404 Ради младе кићене невјесте,
0405 Да се врати лијепа дјевојка
0406 Она млада б’јелу двору свому,
0407 Нељубљена и немилована,
0408 Прије него свом драгу дође,
0409 Драгу своме у бијеле дворе.
0410 Ти не жали, драги господаре!
0411 Кад би дошла б’јелу двору мому,
0412 Не б’ имала мира никадара,
0413 Нит би била вољна ни слободна,
0414 Ни госпођа у двору својему.“
0415 Све то гледа лијепа дјевојка.
0416 Кад видјела љепота дјевојка,
0417 Она млада у плач ударила,
0418 Сузе лије, око њег се вије
0419 Ко винова око бр’јеста лоза
0420 Види јадна, што је и како је.
0421 Тражио је Максим своје драго,
0422 Њу ми тражи, б’јелу књигу пише,
0423 На њу л’јепу често поглеђује,
0424 Више на њу љепоту дјевојку,
0425 Нег у танку књигу на кољену.
0426 Њу милује руком по образу,
0427 У мједена целива јој уста,
0428 Њу целива, грозне сузе лије,
0429 Па уздише, ситну књигу пише.
0430 А кадар је књигу накитио,
0431 Загрлио лијепу дјевојку,
0432 Уз ње уста своја прислонио,
0433 Пољубе се и два и три пута,
0434 Да је бројит, стотина би било!
0435 Књигу дава лијепој дјевојци,
0436 Плаче Максим, плаче и дјевојка,
0437 Па с’ устане на ноге лагахне,
0438 Да ми иде мору на галије
0439 И да младе укрца дјевојке.
0440 Кад видјела љепота дјевојка,
0441 Арбанији рамној погледала,
0442 Па погледа на мртве јунаке,
0443 Па закука како кукавица,
0444 Њој се младој ни с мјеста не дало.
0445 Њу ми тјеши несуђен Максимо,
0446 Како може и што боље знаде.
0447 А кад се је мало утјешила,
0448 С Максимом се једва на пут дала,
0449 На Максима свог се наслонила
0450 Како на бор у планини јела.
0451 Иду млади, не говоре ништа,
0452 Невоља им говорит не дала,
0453 Обојици живо срце пуца,
0454 Јер се млади дијелит имаду
0455 И више се видјет никадара.
0456 Мучи Максим, мучи и дјевојка,
0457 Криомице на њу поглеђује,
0458 А и она на свога Максима,
0459 Сврћу очи са траве на страну,
0460 Обојица дишу и уздишу,
0461 Жалосна су лица и погледа.
0462 Јест он Максим добар јунак млади,
0463 Ал му млада срцу омилила.
0464 Иду јадни тако понапр’једа,
0465 У путу се често устављали,
0466 Међу се се муче погледали.
0467 Мало бр’јеме по том постајало,
0468 Дошли млади на поглед од мора,
0469 Угледали дуждеве галије,
0470 Низ лишце су сузе оборили,
0471 Не да им се млад’јем наприједа,
0472 По имену стали су се звати.
0473 Отоле се једва упутили,
0474 Брзо дошли дужду на галије.
0475 Кад видјели дуждеви бродари,
0476 Тешко су се они зачудили
0477 Њему младу и л’јепој дјевојци,
0478 Питали их, што је и како је.
0479 Ту је њима Максим повидио
0480 По истини све како је било,
0481 Више плако него говорио.
0482 Кад им Максим своје јаде каже,
0483 Ту постоји три четири дана,
0484 Док је бр’јеме од поласка било.
0485 Кад је бр’јеме од поласка било,
0486 Да ко види дијете Максима!
0487 Дјевојку им препоручи л’јепо,
0488 Да је воде Млецим бијелијем
0489 Старцу бабу, дужду од Млетака,
0490 Заклињо их Богом великијем:
0491 „У Бога вам, дуждеви бродари!
0492 У путу је ви чувајте добро,
0493 Старцу бабу боље предајте је,
0494 Не ће ни вас заборавит дужда.“
0495 Па се двоје млад’јех загрлили,
0496 Грлили се и целивали се.
0497 Да ко види лијепе дјевојке,
0498 Ње лијепе и Максима млада!
0499 Диже млада ђердан с грла свога
0500 И дава га својему Максиму,
0501 Максим диже с руке дијоманат,
0502 Што му га је бабо куповао,
0503 И силено благо потрошио
0504 И доста му св’јетом изморио,
0505 Докле му га купио је стари.
0506 Па га дава лијепој дјевојци,
0507 А све у знак, да су се љубили,
0508 Да с’ спомињу, да се разговоре.
0509 Никако се раставит не могли,
0510 Било би им живо срце пукло.
0511 У то вила с облака се вила,
0512 Мађијала малу киту цв’јећа,
0513 Па је киту међу ње бацила,
0514 Тако су се једва раставили.
0515 А кад су се здраво раставили,
0516 Она млада лијепа дјевојка
0517 Оста млада мору на галији,
0518 А он јунак дијете Максимо
0519 Оде тужан горицом зеленом.
0520 Гледала га с галије дјевојка,
0521 Гледала га, а и плакала га,
0522 А он јунак, дијете Максимо,
0523 На галију с’ често озирао,
0524 Докле море грабит је почело.
0525 А кад море грабит је почело,
0526 Максим стао, галију гледао,
0527 И овако њоме говорио:
0528 „Плови, плови, дуждева галијо!
0529 Добра срећа у путу ти била,
0530 Здраво дошла Млетку широкоме
0531 И довела лијепе дјевојке
0532 Њему дужду, оцу дјевојчину,
0533 Кад јадному није ни суђена!
0534 О галијо, мој велики јаде!
0535 Брзо иди, брзо Млетку дођи,
0536 Нека моје не мучи се злато,
0537 Не враћај се веће никадара.
0538 О галије, да би вас не било!
0539 Колико сте пута долазиле,
0540 Кукавица свеђ је закукала,
0541 Вазда кога ви сте уцв’јелиле,
0542 Како данас мене и дјевојку,
0543 Одн’јеле ми срце из њедара.“
0544 Још је Максим у ријечи био,
0545 Ал не стало дуждев’јех галија,
0546 Галије је море уграбило.
0547 Још Максиму даље се не дало,
0548 Стане Максим, па на море гледа,
0549 Не би л’ гдјегод галије видио.
0550 Кад видио, да користи није,
0551 Да галије угледат не може,
0552 Сузе рони, овако говори:
0553 „О дјевојко, мило моје драго,
0554 Живо моје у њедрима срце!
0555 Здраво дошла Млетку широкоме,
0556 Ту ти младој добра срећа била.
0557 Мени јадну, сухо моје злато,
0558 Што Бог даде и срећа од Бога!“
0559 Још је мало ту Максимо стао,
0560 На широко море погледао,
0561 Па он зађе за гору зелену
0562 И остави море и валове,
0563 Не ће више Арбанији рамној.
0564 Би му тешко Арбанији поћи,
0565 Да се с њега не замеће кагва,
0566 Да престану крви и освете,
0567 Да не свете кићен’јех сватова,
0568 Да се крвца залуд не прол’јева,
0569 Кад га виде брез младе дјевојке,
0570 Брез дјевојке и кићен’јех свата,
0571 Што су с њега јадни изгинули
0572 И остали гори у зеленој,
0573 У њој пустој, не зеленила се!
0574 Већ побјегне, да од Бога нађе,
0575 Од невоље и од тешка јада
0576 Пут Стамбола, бијелога града,
0577 Гдје и данас живу Беговићи.
