Женидба Луке барјактара
Вино пију за два побратима,
У тврдоме Сењу каменоме,
Једно побре Сењанин Иване,
А друго је Јанковић Стојане;
Кад се мрка натрошили вина, 5
Дадоше се шале и јеглена,
Али вели Јанковић Стојане:
„Слатки побро Сењанин Иване
„Што не жениш нетијака свога
„Нетијака Луку Барјактара.“ 10
Тако истом на бјеседи били,
Ето к њима млада Барјактара;
Добар му се ујац учинио,
Покрај себе мјесто направио;
Вели њему Сењанин Иване:
„Млад сестрићу Барјактару Лука
„Ајде сине, да те ујац жени
,,Ал’ од Сења, али од Котара
„Али Синко од Приморја равна.“
Али вели Барјактару Лука:
„Жени ујче и мени је драго
„Нит’ од Сења, нити од Котара
„Нити ујче од Приморја равна
„Него ујче од Колтака равна
„Л’јепом Анђом колтачкога бана."
На то му се ујац насмијао:
„Не будали мој сестрићу Лука
„Та има’ си осам браће младе
„Пуно веће, па и пуно љепше
„Све осам је погинуло јадан
„Порад Анђе колтачкога бана
„Па и ти ћеш жалосна ти мајка
„Не сироти саморану мајку.“
А кад Лука разумио гласе
Он се скочи на ноге лагане:
„О ујаче, Сењанин Иване!
„Дајде мени доброга ђогана
„И дај мени оклоп-одијело
„Да потражим гроба браће младе
„И јунака, кој’ браћу погуби.“
Ал му вели Сењанин Иване:
,,Не’ од тамо мој сестрићу Лука
,,Не’ од тамо нећеш доћи амо;
,,Погуби их Рустан Арамбаша
,,На Већиру високој планини
„А већ има тридес’т годиница
„Да га Рустан по Већиру ода
„Од јунака тешки арач прима
„Ко год прође тридесет цекина;
„Али пуно изгуби их главу.
„Не дам теби коња ни оружја,“
Ту се Лука наљутио јако
Па се скочи и низ кулу оде
Па он дође брзо двору своме
Јоште куне стару своју мајку:
„Стара мајко, сам те бог убио
„Јер ми прије казивала 'н’јеси
„Да сам има’ осам браће јунак,
„Погуби их Рустан Аранбаша
„Да га идем потражити мајко
„Осветити осам браће младе.“
Па опреми добра коња брзо
Самур капу на главу набаци
Ма на плећи ћурак од курјака
Ја на бедру сабљу бобовкињу
У десницу копје умашито
За пас меће перне буздоване
О уњкешу златна шестоперца
На коњица топузину тешку
Па он сједе добра коња свога
Утатиљи преко поља равна
Кано звјезда преко неба сјајна
Сузе лије остарела мајка
Лети брату Сењанин Ивану:
„Ој Иване! О брате од мајке!
„Оде Лука млад ми у орџију
„Оде тамо, неће доћи амо.“
Мисли мисли Сењанин Иване
Све је смисли на једно смислио
Па се скаче на ноге лагане
Брзо иде у подруме доње
Баца на се оклоп-одијело
Одијело од челика б’јело
Да сачува плећи од јунака,
И оружје што је од потребе;
Па опсједе добра коња свога
Те ти лети за нетјаком својим
Стиже њега на сред поља равна
Виче њега из сви’ нарамица:
„Полагано мој сестрићу Лука“
Чека Лука милога ујака
К њем’ допаде Сењанин Иване
Лијепо га ујац сјетовао:
„Ала Лука моје д’јете драго
„Лудо ’ш тамо изгубити главу
„На Већиру високој планини
„Ево т’ сине доброга ђогана
„И ево ти оклоп — одијела.“
С’ себе свуче — на Луку навуче
Овако му ујац говорио:
„Ајде синко преко поља равна
„Здраво ’ш доћи под Већир планину
„Онђе ће те уватити нојца
„Сврни коња с десна на лијево
„Бојно копље у земљу удари
„За њ привежи добра ђогу свога
„Јарак бацај у јелове гране
„Ђоги добром на ма’ зопцу подај
„А ти сједи па ми пи’ га вино
„Ту ће свака излазити цврњка:
„Завијаће у горици вуци.
„Замумљаће сиљени међеди
„Зајорголиће пребијеле виле
„Залајаће рти и огари
„Закликтаће сиви соколови
„Крили ту’ ће велики орлаши.
„Зато ајај и неајај Лука
„И немој се препанути синко
„А кад сване и огране сунце
„Ти ми ђогу већ назоби добро
„Па отпушти ђогану кајасе
„Оштро јаши уз Већир планину
„Гледаће те Рустан Арамбаша
,,И његовијех тридесет другова
„Сами собом на ма ће говорит’:
„„Мили боже оклен је делија?“
„На ма њима добро јутро вичи
„Питаће те што си и како си
„Ког си рода и ког си орсага;
„Све им Лука по истини кажи
„Заискаће тридесет дуката
„Умиљато подај им дукате
„Па да њима ти иљаду дадеш
„Има ’ш блага колико ти драго
„Немој ш њима заметнути кавгу.
„Ајде збогом мој мио нетјаче
„На путу ти добра срећа била
„Што тражио, да би задобио.“
Оде Иван Сењу каменоме
Оде Лука у Већир нланину
Здраво јунак до Већира дође
Ту га нама’ нојца уватила
Врну ђогу с десна на лијево
Па удари копје умашито
За њ привеза доброга ђогана
Баци јарак у јелове гране
Па потрже сакундуру с’ ђоге
Па он сједе нити мрко вино
Ту излази свакојака цврњка
Зато Лука аја и неаја
Нег’ он сједи, пије рујно вино.
Кад ли свану и ограну супце
Добро ђогу назобио свога
И ђогану отпуштио кајасе
Оштро јаше уз Већир планину;
Гледао га Рустан Арамбаша
И његових тридесет ајдука
Сами собом оштро говорили
Па сам вели Рустан Арамбаша:
„Ој јунаци; драга браћо моја
„Ево има тридесет година
„Да ја јунак по Већиру одам
„Баш ја нечу коња ни јунака
„Од камоли да очима виђо
„Што је к нами јутрос уранио
„О сам боже! оклен је делија."
У то доба Лука на ђогану
На ма’ њима добро јутро викну
А Рустан му поврати ријечи:
„Да си здраво гиздава делијо !“
К Луки ми је на ма’ поитио,
Да ће под њим ђогу уватити,
Ал се силни помамио ђога
Он не даде себи ни гледати
Ногом копа а ушима стриже
Ситна ватра из копита сипље
А из зуба кан’ да муња с’јевље
Из ноздрва модар пламен суче,
Око главе тија магла пала;
Али вели Рустан Арамбаша:
„О делијо млада и зелена
„А тако ти бога јединога
„Од кога си орсага делијо
„Кажи мени рода и племена.“
Све му Лука по истини каза:
„Богом теби Рустан Арамбаша
„Кад ме питаш право ћу ти касти
„Орсага сам Сења каменога
„А рода сам Сењанин Ивана
„Јесам нетјак сењског капитана.“
Кад му Лука по истини каза
Опет Рустан по истини пита:
„Куд с’ делијо наумила млада?“
Ал му вели Барјактару Лука:
„Идем тамо до Колтака равна
„Чуо јесам у колтачког бана
„Да имаде дијевојку младу
„Идем тамо небил’ с’ оженио
„Идем тамо оженити ш њоме
„Нека мени буде за љубавцу.“
Ал му вели Рустан Арамбаша:
„Вади Лука тридесет дуката
„Прије нећеш до Колтака доћи
„Ни’ ш виђети колтачкога бана
„Нит’ се женит са дјевојком младом."
Ваши с’ Лука руком у џепове
Извади му четири дуката:
„На де теби Рустан Арамбаша
„Ја не’мадем да ти више дадем.“
Ту с’ наљути проклет Арамбаша
Па навикну на тридес’т другова
У то с’ скочи тридесет јунака
Ма пред Луком стражу поставише
Тврду стражу сам их бог убио.
Рустан стере диван — кабаницу
И овако Луки одговара:
„Чујеш мене млађан Барјактару
„Вад’ер брже стотину дуката
,,Ни’ ш отићи ни одњети главе
„Камол’ саћи до Колтака равна.“
Баци Лука четири дуката
Он их баци у џепове за се
Свати ногом доброга ђогата
Скочи ђого канда се помами
Сву прескочи стражу и Рустана
Ал зажеже тридесет ајдука
Зажегоше на Луки аљине.
Наљути се млађан Барјактару
Па потрже сабљу од мегдана
Па поћера тридесет ајдука
Све тридесет изосјеца главе
Прије их је јунак погубио
Него би их муња опсинула
Ал утече проклет Арамбаша
Забадава — он утећи неће
Ђого кида од узде кајасе
Јер Рустапа ђого опазио
Опази га Барјактару Лука
Брзо њега Лука достигао
Ману сабљом главу му осјече
Прије њему осијече главу
Него би га опсинула муња
Повикаше из гориде виле:
„Ала Лука света т’ била рука
„Кад погуби земљи душманина
„Него узми Рустанову главу
,,Па је носи у Колтаке бану
„Прије нећеш задобити Анђу."
Он ми узе Рустанову главу
Па је баци Ђоги у торбицу
Па он иде низ Већир планину.
Када зађе на сред поља равна
Прва га је уставила стража
Стража бива од дванаест стражана.
Ту ћедоше уставити Луку
Лука трже сабљу од мегдана
Сасијече дванаест стражана
На другу је нагињао стражу
Стража бива од двадес’т стражана
Ту стражани уставише Луку
А он трже сабљу од мегдана
Па погуби двадесет стражана.
Трећа њега сагледала стража
Несмије га веће суставити
Сами собом на ма говорише:
„О! сам боже! грднога јунака!
„Сав крвав коњић па и јунак
„Крваве му до лаката руке
„И бријетка сабља до балчака.“
Глас допаде калтачкоме бану:
„Јадно сио од Колтака бане
„Јадно сио и вино попио
,,Од кад ти је Колтак постануо
„Грђи т’ јунак није долазио
„Што ће данас у Колтак ти доћи
„Крвав му је коњиц — ватра жива
„Крваве му до лаката руке
„И бријетка сабља до балчака.“
Тако истом на беседи био
Кад ли Лука пред авлију дође
Од авлије врата затворена
Баш и неће да почека Лука
Нек заигра добра Ђогу свога
Па прескочи банову авлију
Па се скаче са добра Ђогана
И овако своме кричи Ђоги:
„О Ђогане прво добро моје
„Сам се Ђого по авлији шећи
„Ал се Ђого близу држи врата
„Ако мени до потребе дође
„Прими мене себи на рамена
„Неби-ли га јадан утјецали.“
Добар Ђого оста у авлији.
Оде Лука на танану кулу
Па он нађе колтачкога бана
Божју помоћ њему навикује
Страшно виче крупно проговара:
„Божја помоћ од Колтака бане!“
На ма’ бане поврати ријечи
Добар му се на ма’ учинио
Покрај себе мјесто направио
И овако бане говорио:
„Ој делијо млада и зелена
„Од које си земље ил’ орсага
„И кога си рода и племена".
То му Лука по истини каза:
„Богом теби од Колтака бане
„Земље јесам Сења каменога
„Рода јесам Сењанин Ивана
„Јесам нетјак Сењанин Ивана“.
На ма’ вели од Колтака бане:
„Па делијо, куд си поитила?“
Баш био с’ бане рада растат’ ш њиме
Да се њему са очију скине
Али вели Барјактару Лука:
„Теби бане поитио јесам
„У тебе сам чуо дијевојку
„Да би мени бог и срећа дала’
„Да би мени вјерна љуба била.“
Али вели од Колтака бане:
„Чујеш мене незнана делијо
„Недам ћери никакву јунаку
„Само оном доброме јунаку
„Кој донесе од Рустана главу
„Са Већира високе планине
„Три ме пута поробила к . . . .“
Али вели Барјактару Лука:
„Богом теби од Колтака бане
„Почем познаш од Рустана главу
„Одговара од Колтака бане:
„Лако ’ш познат’ од Рустана главу
„На образу рану је добио
„Кад је ође Колтак поробио
„Па образу три младежа има“.
Скочи с’ Лука низ бијелу кулу
Донесе му главу од Рустана
Кад је виђе од Колтака бане:
„Јест истина Рустанова глава.“
Поче ми се врпољити бане
Да он неда миле ћери Анђе
Још да иде коњица довести
По имену царева голуба
На њ ми Лука очи испопр’јечи
Ближе себи сабљу привлачи
А буздован преко крила меће
А бану се већ ближе примиче
Ту се бане од њега одмиче
Ту се бану на ино не може
Обећа му ћерцу за љубовцу
Још му вели млађан Барјактару:
„Не говорде од Колтака бане
„Не говорде, што си поговар’о
„Јер ће одма с тебе врцит’ глава“.
Доведоше дијевојку младу
Дијевојка стаса лијепога
Пребијела лица руменога
А лијепа млада обучена.
На њој ми је свила и кадива
Злато, бисер и камење драго
На глави јој већем звезда сјајна
Већ су на њој три златна ђендара
Два од злата, трећи од бисера
Мили боже прекрасне дјевојке
Кад је виђе млађан Барајктару
У њему је срце заиграло
Па јој узе већ десницу руку
На њу меће бурму прстен златан
Прстен кошта три бијела града
У њем блиста Алај камен драги
А маши се руком у џепове
Даје њојзи небројена блага
Каква блага све жутијех цекина
Ма л’ се диже на ноге лагана
Диже ми се од Колтака бане
И узимље једну чашу златну
Па напија своме зету милом:
„Здрав мој зете Барјактару Лука
„Милу ћу ти ћерцу поклонити
„А даривам златну чашу вина.“
Вино попи а чашу му поклони.
Пуница га љепше даривала
Даје њему од злата јабуку
И даде му од злата кошуљу
До појаса од сувога злата
Од појаса од бијеле свиле:
„На мој зете Барјактару Лука
„Па ти даруј милу своју мајку
„Подај њојзи од злата јабуку
„Нека знаде да прију имаде
„У Колтаку бијеломе граду.“
Ту дјевојци мало рока оставише
Оставише четири неђеље
Доклен јунак сакуни сватове
Лука сједа доброг ђогу свога
Па он иде Сењу каменоме
Своме ујцу све по истини каза
Све му каже што је и како је
Гроктом ми се ујац насмијао
Ал му вели Барјактару Лука:
„Мој ујаче Сењанин Иване
Купи свате какве теби драго
Да идемо по дјевојку ујче.
То ујаку врло мило било
Па он пише једну књигу б’јелу
Господину Хердељића бану:
„Господине Хердељићу бане
„Ајде мени побре у сватове
„Ево женим нетијака свога“.
Другу пише Крљи капитану
Ала трећу Гавран Арамбаши
Ма четврту Ники Новљанину
„Ајде побре у сватове мени
„Ја га женим нетијака евога“.
Ала пету Јанковић Стојану
Меће шесту Приморцу Тадици.
Мало им је рока оставио
Прва веће рок неђеља дође
Да га иду Сењу каменоме.
Војводе се на ноге дитошс
Кад се б’јеле књиге сустигоше
Они купе млађане јунаке
Купи Иван све Сењане младе
Свега Сења и приморја равна
Он сакупи седамнај’ст барјака
За свакијем стотина момака
И сто побре Прнморца Тадије
И он води седамнај’ст барјака
За свакијем стотина момака
Мало тога постајало вр’јеме
Ето јоште Хердељића бана
Ма н ш њиме Крље капитана
Сваки води седамнај’ст барјака
За свакијем стотина момака
Још је мање постојало врјеме
Али ето Јанковић Стојана
Пусти Стојан сакупи сердаре
Ма и ш њиме Нике Новљанина
Сваки води седамн’ајст барјака
За свакијем стотина момака
Али није Гавран Арамбаше
Пише књигу остарела мајка
Да отиша’ некуд у робију
Миљан боже чуда големога
Састаше се велики сватови
И војводе гласне пред сватовма
Дигоше се кићени сватови
Здраво дошли на Већир планину
Ту их срета Малета војвода
И још ш њиме мален Радоване
Сваки има тридесет ајдука
Па им велн војвода Малета:
„Побратиме Сењанин Иване
„И сердару од равна Котара
„Што си глава од часна орсага
„Бан Колтачки покупи ми Турке
„Три бусије састави Турака
„Пред првом је од Отоке Куна
„Пред другом је Будаласти Тале
„Прзни Тале за шалу незнаде
„Пред трећом је Мејо Мамутовац
„Али има слатки побратиме
„Да се сви ви у со’ претворите
„Баш им неби осолили ручка
„Што је бане чете сакупио
„Не’ од’ тамо нећеш доћи амо“.
Мисли мисли Сењанин Иване
Срамота се назад му вратити
Под новцима оставит’ дјевојку
Страшно ићи напријед му побро
Нег све мисли на једно смислио
Вели Иван — Двије Арамбаше!
„Бога вама двије Арамбаше
„Ајте с нама у Колтаке равне
„Ви ми знате путе попријеке
„Све ви знате стазе и погазе “.
Па ми иду ш њиме у Колтаке
Здраво они у Колтаке дошли
Здраво дошли бана у’одили
Вино пише три бијела дана
И здраво се од двора дигоше
Воде собом прелијепу Анђу
Те још иде од Колтака бане
Испратити господу сватове
Кад испрати до сред поља равна
Њег причека зете Барјактару
Заведе га с пута странпутице
Ману сабљом одсјече му главу
„Ајде тамо од Колтака бане
„Ја ћу прије погубити тебе
„Ти си мене опсудио жива
„Тако с’ сваком догодило
„Кој невјеру код јунака ради“.
Примише се колтачке планине
Ватише се високог Већира
Устави их Куна од Отоке
Куна била за благо полапна
Пушћала је кићене сватове
Све без крви и без мртве главе
Ударише на другу бусију
На прзнога будаластог Талу
Који Тале не гледа у благо
Који Тале за шалу незнаде
Нег се скочи будаласти Тале
Па удара дреновом кијачом
Ђувегију млада Барјактара
У којој је иљада клинаца
Како га је лако ударио
Из седла га на земљу бацио
Пусти Тале већ заврже кавгу
Три бисује ударише Турака
Све Сењане живе поваташе
И рањена јадна Барјактара
Додају их Ероглавцу Марку
Марко веже свате у долини
Веже ми их за јелове гране
Све Сењане Турци повезаше
Па сједоше у зелену траву
На ма’ пију бермет и ракију
Ал Ивану мука додијала
Па он викну еданпут јунак:
„А ој мени јадна срећо моја“.
Паде м’ на ум Гавран Арамбаша
Шкрипи зуби а од једа јечи
Из ноката црна крвца капље:
„Ђе си ми га Гавран Арамбаша!
„О Гавране! Сам те бог убио
„Вавјек-ли си ил’ ти у робији
„Јер ми данас нијеси у невољи.“
А то чу ми Гавран Арамбаша
Мало чуо а добро разумио
Па овако био говорио:
„Ој јунаци; Браћо моја драга!
„Ено неђе побратима мога
„Ено њега у тешкој невољи
Па с’ он вуче од јеле до јеле
Иван вије кано мрки вуче
А све Гавран њему ближе иде
На гркту се браћа састадоше
У деснице се ћедош’ ручит руке
Иванове свезане су руке
Па се Иван не може да ручи
Сузе л’јева од бијела лица
А кад виђе Гавран Арамбаша
Да с’ јунаци сви му повезати
Он се враћа дружиници својој
Тијо шапће још љепше говори:
„Ој јунаци браћо моја драга
,,Ев’ Стојана и ево Ивана
„И јунака Хердељића бана
„И делије Новљанина Нике
„Прекраснога Приморца Тадице
„И рањена млада Барјактара
„Турска их је сила обрвала
Сви свезати они у долини
„Др’јеши браћо сваки по једнога
„Бритке сабље притеште у руке
„Свак се чувај опазиће Турци.“
Па шуљају млади у долине
Па дријеше јуначке им руке
Свима њима подрјешише руке
Ал нијесу млада Барјактара
Од Турака нико ништа не зна
Нег опази дијевојка млада
Па им лети у долину јадна—
Па ми Луки 6’јеле руке др’јеши.
Ту јунаци за сабље ватише
Бритке сабље своје отворише
Па ми Турке они започеше
Сасјекоше грдав учинише
Неколико живих похваташе
Водише их Сењу каменоме
Поглаваре на уцјену дају,
Здраво дошли Сењу каменоме,
Ни ту био ни право казао
Доста есам вина потрошио
Вавијек ми језик мокар био
Сад ми веће неста лагалишта
Ја незнадем да ја више лажем
Нит ја лажем, нит ја право кажем.
