Женидба Краљевића Марка

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу


Женидба Краљевића Марка

(Кате Шишевић)

Лов ловио Краљевићу Марко
по планини, гори по зеленој,
поред ш њиме Златарића Иво,
шетали се, разговарали се;
неки фали рођене сестрице, 5
неки младе своје вјеренице.
А говори Златарића Иво:
»Не фалите рођене сестрице
а ни ваше вјеренице младе,
ер каква је у мене ђевојка 10
да јој пара у хиљади нема!«
Кад то чује Краљевића Марко,
смакне с руке диоманат прстен
па га Иву Златарићу дава:
»На ти ови диоманат прстен. 15
Па кад дођеш двору бијеломе,
ти га подај Мари, сестри својој,
за спомену да је обећана
за витеза Краљевића Марка
из Прилипа, бијелога града.« 20
Али му је Иво говорио:
»Кад је моја нејака сестрица
која нема него девет л’јета;
још ми сестра за удадбе није.«
Говори му Краљевића Марко: 25
»Ништа за то, драги побратиме!
Да је другом не би обећао.«
У то су се побри разд’јелили.
Дан по данак, девет годин’ дана,
враг донесе Новаковић Груја, 30
он ми проси Ивове сестрице:
дуго доба, он заборавио
да је сестру Марку обећао;
па ми Грују обећа сестрице
и он прими даре небројене. 35
Глас по гласу, јунак по јунаку,
то се чудо у Прилипу чуло,
то ј’ обазн’о Краљевићу Марко
па тад стане кити књиге мале:
»Шуро моја Златарића Иво! 40
Ја сам Марко од другога чуо
да си сестру Грују обећао;
али двије твоје сестре имаш?
Ти ако си моју обећао,
кунем ти се и вјеру ти давам, 45
главе ми се не би наносио
ђе те гори сретнем у зеленој!«
А кад Иву мала књига паде,
тешко се је Иво поплашио,
танку књигу легати не може, 50
нег’ је Мари, својој сестри, дава:
»Види, сестро, што је накићено.« 
Кад је Маре књигу пролегала,
грохотом се на ње насм’јејала:
»Бор т’ убио, брате, добро моје! 55
Није шала девет дана б’јел’јех,
него, брате, девет годин’ дана!
Ђе је теби златни диоманат
кад га мени н’јеси сестри дао?« 
Иво сестри својој одговара: 60
»Ти си луда и нејака била,
ја сам прстен у сандук бацио,
дуго доба па заборавио;
бић’ и данас у сандуку мому.
Добро гледај, драга сестро моја; 65
ако т’ Грујо није обљубио,
ти остави Груја и дарове,
узми, сестро, Марка Краљевића.« 
Тад се млада насм’јеје ђевојка:
»Боже мили, луда брата мога, 70
ђе луд није, ма говори лудо
да је мене обљубио Грујо.
Кити књигу Краљевићу Марку
од данаска до три б’јела дана
да он воду на студену дође 75
у поноћа, у доба незнано;
ја ћу доћи, драга сестра твоја,
нек’ ме води пут Прилипа града.« 
Кад то чује Златарића Иво,
ончас клекне на земљице црне 80
и вишњему Богу зафаљива:
»Кад оваку моју сестру имам,
л’јепа свјета и наука знаде,
нејака је сирота остала
да је мајка није свјетовала!« 85
Уто му се погледати дало,
види Груја росну низ ливаду,
Грујо иде у своје ђевојке
а он Иво б’јеле у камаре,
књигу кити Краљевићу Марку. 90
Кад је Марку књигу накитио,
пут Прилипа града отправио;
Груја гости три четири дана.
Кад је трећи б’јели данак био,
да ко види сестру Иванову! 95
Кад је њима носила вечеру,
носила је вина и ракије
и лијепе студене водице;
брату дава вина и водице,
њему Груји вина и ракије; 100
говори јој Новаковић Грујо:
»Бор т’ убио, вјеренице моја!
Што си на ме вином навалила?
Али мислиш учинит’ превару?«
Али му је Маре говорила: 105
»Нећу, Грујо, мило моје драго!
Данас ми је у двору весеље:
света Маре, крсно име моје,
па ти вина и ракије давам
нека пијеш колико ти драго.« 110
Кад то чује Новаковић Грујо,
тад он пије вина и ракију
што му своја вјереница дава.
А кад се је тешко изопио,
тад се Грујо у душек сложио, 115
а Маре се л’јепо наресила
и с братом се сво’ијем халанила
и узимље сребрну ромјенчу,
па отолен воду на студену.
У добро је доба доходила 120
кад од но'и половица било.
То находи Марка Краљевића
ђе ми коњу у селдоцу спава.
Мисли Маре што би учинила,
па зазвони сребрном ромјенчом. 125
Под Марком се коњиц поплашио,
Марко се је плахо пробудио,
па дорату своме говорио:
»Стани, доро, изјели те вуци!
Сто се мамиш води на студеној 130
у поно'а, у доба незнано?«
Али му је Маре говорила:
»Немо’ тако, мило моје драго,
клети твога претила дорина!
Ја кренула сребрном ромјенчом, 135
од тога се дорин поплашио.«
А кадар је Марко разумио,
скочио се са коња у траве
и ухити вјереницу своју:
»То с’ ти, Маре, вјеренице моја! 140
Кунем ти се и вјеру ти давам,
да си пошла за Грујицу млада,
брзо би се у црно завила
за Иваном, братом рођенијем!«
И тад хоће да јој љуби лишце. 145
Ал’ му млада говори ђевојка:
»Нећеш, Марко, живота ми мога,
прије него кад Прилипу дођем
и не пођем цркви манаст’јеру
и не узмем потпуно вјенчање.« 150
Кад то чуо Краљевића Марко,
тад је стави на коња уза се,
здраво пође пут Прилипа града.
Кад свануло и сунце грануло,
два су копља оскочила сунца, 155
до два копља од горе зелене,
а четири од воде студене,
Марко дође Прилипу б’јелому
и доведе своје вјеренице;
то на граду бију из топова, 160
ончас чине велико весеље,
и води је цркви манаст’јеру
и учине потпуно вјенчање.
Кад су дошли двору бијеломе,
тада Марка милостива мајка 165
шарени је сандук отворила
и овако неви говорила:
»Добро знадем, нерођена ћерце,
да си свога брез сандука дошла;
ево теби танка руха мога, 170
па узимљи што је теби драго!«
Али млада л’јепо одговара:
»Прости мени, нерођена мајко,
ал’ кривина ништа моја није,
него Марка, мила сина твога, 175
и Ивана, мила брата мога,
руха танка да н’јесам дон’јела.« 
Тад узимље дивит и артије,
брату свому кити књигу малу,
да је здраво ка Прилипу дошла, 180
ончас цркви манаст’јеру пошла
и примила потпуно вјенчање;
да јој руха пошље танахнога.
Кад је Иву мала књига пала,
то је Иву јако мило било. 185
Па се Иво л’јепо наресио,
па се справља пут Прилипа града,
сестри носи руха танахнога.
Тамо су га л’јепо причекали
и хранили данака петнаес’. 190
Кад је данак петнаести био,
Иво пође двору бијелому,
Маре оста у Прилипу граду;
с Марком живот добар учинила
и лијепи пород породила, 195
ћери двије, а четири сина,
нека браћа не желе сестрица,
а сестрице миле браће своје.

Murat Sipan vinjeta.jpg



Референце[уреди]

Извор[уреди]

Narodne pjesme iz Luke na Šipanu, zapisao Andro Murat, Matica Hrvatska, Zagreb 1996, Hrvatske narodne pjesme, rukopisna baština, knjiga 1, str. 410-415