Женидба Копчић Алај бега
Сунце сјаше, киша росијаше,
Кроз горицу свати пролазише.
Чији свати, чија је дјевојка?
Сватови су Велединовића,
А дјевојка Муратбеговића. 5
Говорио Велединовићу:
„Бајрактари, бајрак на дјевојку,
Да не кисне главита дјевојка!"
Говорила главита дјевојка:
„Не наднос’те нада ме бајрака, 10
Од себе сам млада покиснула,
Јер ме мајка за недрага дала,
За недрага Велединовића.
Њега ми је влахиња родила
У папрад'ма чувајући коза." 15
Кад то чуо Велединовићу,
То је њему врло мучно било.
Свати иду гором и планином,
Изађоше на поље широко:
Бијела се кула указала. 20
Она ми је сребром покривена
И златали крушком завршена.
Говорила главита дјевојка:
„Та бога вам, кићени сватови,
Чијано се кула указала? 25
Она ми је сребром покривена
И златали крушком завршена."
Говорили кићени сватови:
„А бога нам, главита дјевојко,
Оно ј' кула Велединовића." 30
Отворише на зиду капију,
Униђоше у мермер авлију,
Уведоше главиту дјевојку,
На ономе ђоги од мејдана.
Ишетала мила свекрвица: 35
„Ходи, ходи, моја мила снахо!"
Млада им се по коњу превија:
„Нећу, богме, моја мила мајко,
Док не дође Велединовићу."
Отуд иде мила заовица: 40
„Сиђи с коња, моја мила снахо!"
„Нећу, богме, рнила заовице,
Док не дође Велединовићу."
Заова се натраг повратила,
Довикује свога милог брата: 45
„А бога ти, мој рођени брате,
Дедер сиђи на мермер авлију,
Скини с коња главиту дјевојку."
То је њему врло мучно било,
Па он сиђе на демир пенџере, 50
Довикује грлом и авазом:
„Сиђи с коња, моја невјернице!
Кол’ко си ми ђогу уморила,
К’о да си га од бабе довела."
Говорила главита дјевојка: 55
„А бога ми, Велединовићу,
Да се коњи од бабе доводе,
Ја бих теби четири довела."
Проговара Велединовићу:
»„Снесите је с ђоге од мејдана, 60
Подајте јој коња товарника
И нашега момка најамника,
Најамника слугу Хусејина,
Нек је води до бијела двора,
До бијела двора материна. 65
Чујеш ли ме, слуго Хусејине:
Не води је гором ни планином,
Већ је води друмом широкијем
Испред двора Копчић Алајбега,
Нек је види Копчић Алајбеже." 70
Кад Хусејин ријеч саслушао,
Иде с младом друмом широкијем
Испред двора Копчић Алајбега.
Ал Алајбег на кули сјеђаше,
С милом мајком кахву испијаше. 75
Ну да видиш Велединовића,
Узе дурбин од десет каната,
Па је прати до десет сахата.
Говорио Копчић Алајбеже,
Говорио својој милој мајци: 80
„Ну дјевојке, моја мила мајко!
Ну дјевојке Велединовића,
Јуче она са сватовим' бјеше,
А данас је са слугом Хусеј'ном,
Вратио је бијеломе двору." 85
Говорио Копчић Алајбеже:
„Та бога ти, слуго Хусејине,
Што то цура натраг се поврати?
Јуче била с китом и сватов’ма,
А данас се с тобом повратила." 90
Проговара слуга Хусејине:
„А бога ми, Копчић Алајбеже,
Луда била, ријеч испустила:
Мене мајка за недрага дала,
За недрага Велединовића, 95
Што ме није за другога дала,
За другога Копчић Алајбега."
Када беже р’јечи саслушао,
Скочи беже на ноге лагане,
Па он стрча низ ћемерли кулу, 100
Па прихваћа коња за дизгине,
Скида с коња главиту дјевојку.
Трже руке у златне џепове,
Па повади хиљаду дуката,
Тер их даје слуги Хусејину: 105
„Ево теби, слуга Хусејине,
Па се напиј и опанке купи.
Селам ћеш ми Велединовићу,
Што је мени цуру повратио,
Кад јој није ништа учинио." 110
Крену Хусо пољем широкијем,
Према двору Велединовића.
Изишао Велединовићу,
Па он пита слугу Хусејина:
„Та бога ти, слуго Хусејине, 115
Јеси л’ злато натраг повратио?"
„Јесам, богме, Велединовићу,
Испред двора Копчић Алајбега.
Излетио Копчић Алајбеже,
Па ме пита за л’јепу дјевојку: 120
Та бога ти, слуго Хусејине,
Што ти врати главиту дјевојку?"
А бога ми, Копчић Алајбеже,
Луда била па се изрекнула:
Мене мајка за недрага дала, 125
За недрага Велединовића.
Што ме није за драгога дала,
За драгога Копчић Алајбега.
Када беже р’јечи саслушао,
Прилети ми коњу за дизгине, 130
Скиде с коња главиту дјевојку,
Па је води у бијеле дворе,
Тури руке у златне џепове,
Па он вади хиљаду дуката,
Ево теби, слуга Хусејине, 135
Па се напиј и опанке купи.
При поласку поручи ми беже:
Селам ћеш ми Велединовићу,
Што је мени цуру повратио,
Те јој није ништа учинио." 140
Кад то чуо Велединовићу,
То је њему врло мучно било,
Удари се шаком по кољену!
Колико се јунак ударио,
Чакшире му на кољену пукле, 145
Елмас прстен ситно на петеро,
Да тко броји хиљада би била,
Да тко пише — од хиљаде више,
И у њему живо срце пуче.
