Женидба Димитрија Јакшића

Извор: Викизворник
Пређи на навигацију Пређи на претрагу


5

Женидба Димитрија Јакшића

(Из Сарајева)

Дворбу двори Јакшић Димитрије
У ђидије бана Маџарина,
Дворио га девет годиница.
Он не двори бана Маџарина,
Да издвори коња ни оружје,
Већ га двори Јакшић Димитрије,
Да издвори Јању мјезиницу;
Ал' Јањицу ни виђет” не може,
А камоли да цуру издвори,
Па се јунак с тога разболио
Од главице, али навалице.
Једно јутро бане уранио,
Хоћe бане у лов у планину,
Па дозивље Јакшић Димитрију:
„Чујеш ли ме, Јакшић Димитрије!
„Хоћемо ли у лов у планину?“
А вели му Јакшић Димитрије:
„Прођи ме се бане Маџарине,
„Нешто сам се, бане, разболио,
„Море бити ни пребољет0 не ћу.“
А да видиш бана Маџарина,
Он дозивље Кумрију робињу:
„Чујеш ли ме, Кумријо робињо!
„Ти понеси свакијех понуда
„И понуди Јакшић Димитрију.“
Оде бане у лов у планину,
А да видиш Кумрије робиње,
Она узе свакијех понуда,
Те их носи Јакшић Димитрији.
А вели јој Јакшић Димитрије:
„Чујеш ли ме, Кумријо робињо!
„Бих ли се ја у те поуздао,
„Да ја видим Јању мјезиницу?“
„Кад вечерас тавна ноћца дође,
„Те понесем вечеру Јањици
„И отворим врата деветера
„И десету браву дубровачку,
„А ти онда за мном запристани,
„Па ти стани за вратима златним,
„Ту ћеш виђет' што видио ниси,
„Красну цуру како јарко сунце.“
Једва чека Јакшић Димитрије,
Кад ће њему тавна ноћца доћи.
Сунце зађе, тавна ноћца дође,
А да видиш Кумрије робиње,
Стаде носит' господску вечеру
У одају Јањи мјезиници,
За њом иде Јакшић Димитрија.
Отворише врата деветера
И десету браву дубровачку.
А да видиш Јакшић Димитрије
На Јању је ршум учинио,
А Јања га на ногам' дочека,
До по ноћи јесу се рвали;
Димитрији Јања дотужила,
Готова га Јања оборити.
А вели јој Јакшић Димитрија:
„Бјежи Јањо, на зло ударила!
„Ето иде бане Маџарине,
„Хоће убит' и мене и тебе.“
Док се стаде Јања обзирати,
Оклен иде бане Маџарине,
А да видиш Јакшић Димитрије,
Ману с њоме с десна на лијево,
Те обори Јању мјезиницу,
Обори је у мека душека,
Љубио је док није свануло.
А кад свану и ограну сунце,
А да видиш Јакшић Димитрије,
Он утече свом бијелу двору;
Али вр'јеме за дуго не било,
Док ето ти бана Маџарина,
Па он пита своје шћерце Јање:
„Ђе је теби Јакшић Димитрије?“
Она њему по истини каже.
Кад то зачу бане Маџарине,
Од земље је на ноге скочио,
Па узима дивит и хартије,
Те накити књигу паровиту,
Па је шаље Јакшић Димитрији,
„О ђидијо, Јакшић Димитрије!
„Купи свате, хајде по ђевојку.“
То зачула лијепа ђевојка,
Па и она књигу написала,
И посла је Јакшић Димитрији,
Овако му књигу накитила:
„Чујеш ли ме, Јакшић Димитрије!
„Води свата колико ти драго,
„Ал' не води два млада ђевера,
„Два Јакшића, два брата рођена,
„Јер је бабо срца осветљива,
„Па ти браћу море погубити.“
Кад то зачу Јакшић Димитрије
Од земље је на ноге скочио,
Те покупи киту и сватове,
Два ђевера два Јакшића млада.
Дигоше се вита и сватови
И дођоше у земљу Маџарску
А до куле бана Маџарина,
Лијепо их бане дочекао,
Води коње у топле подруме
А сватове на бијелу кулу.
Ту су свати конак учинили.
Кад је било ноћи у по ноћи,
Ишће бане два Јакшића млада,
Два ђевера лијепој ђевојци;
Дадоше му два Јакшића млада.
Кад Јакшиће бане добавио,
Он их наби на гвоздене ражње,
Те их пече међу ватрам живим“,
А када их бане испекао,
Он нареза на пљатове меса
И уточи у шише ракије,
Те он носи на бијелу кулу.
Њима точи бистрицу ракију,
А мезети печенијем месом
Ђеверова младијех Јакшића,
Неко воли добре овновине,
Неко воли бистрице ракије.
Тако бане почасти сватове,
Ал' не може Краљевића Марка,
Већ је Марко сватим бесједио:
„Јадна ти вам така овновина,
„Нема овђе меса овнујскога,
„Већ је месо младих ђеверова.“
Кад то чуше кита и сватови,
Све побјеже куда који може;
Ал' не бјежи Краљевићу Марко,
Већ остаде у банову двору,
Да му плати трошак за сватове:
Докопа се бана Маџарина,
Савеза му руке наопако,
Ухвати му два близанца сина,
Те их наби на гвоздене ражње,
Испече их међу ватрам живим“,
Однесе их бану Маџарину:
„Једи Бане овнујскога меса!“
Бан би јео меса од сватова,
Ал' не море од својих синова,
Јер му не ће низ грло да иде.
Кад то виђе Краљевићу Марко
Он узима наџак од челика,
Те он бану силом тура месо,
Док на Марку сабља заиграла,
Трже сабљу Краљевићу Марко,
Скиде бану са рамена главу,
Па искупи кићене сватове,
И одведе Јању мјезиницу
За љубовцу Јакшић Димитрији.
Лијеп пород с њоме изродио:
Двије шћери и четири сина.



Извор[уреди]

Српске народне пјесме из Босне и Херцеговине: Епске пјесме старијег времена. Скупио Богољуб Петрановић. На свијет издало „Српско учено друштво”. У Биограду, у државној штампарији 1867., стр. 647-651.