Женидба Вука Мирковића

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу


Женидба Вука Мирковића (истини случај)

0001 Лијепа је постала ђевојка
0002 Над свом Босном и Ерцеговином,
0003 Такве цуре надалеко нема:
0004 На цуру су чуда и зламења ─
0005 На плећи јој три кавада жута,
0006 А на руке дванаест прстена,
0007 У свакога по камени драги,
0008 Да се види одит’ у по ноћи
0009 Кано да је сред бијела дана;
0010 На грло јој три ђердана стаху ─
0011 Један ђердан што је до дојака,
0012 Оно [ј’] ђердан од мерџана жута,
0013 Они више што је од дојака,
0014 Ђе јунаку душа почијева,
0015 Оно ј’ ђердан од дробна бисера,
0016 Они ђердан ђе јој куца душа,
0017 Оно ј’ ђердан од сувога злата;
0018 Уз ноге јој вуци и бауци,
0019 А уз бедре триста трепетљика,
0020 Једно момче држи дендељика,
0021 Ако друго момче руку пружа
0022 Да би цури квара учинило,
0023 Да му даде триста дендерека.
0024 Колико је дивна и угледна ─
0025 Колико је у годину дана
0026 Толико је искаше просаца,
0027 Свакоме је цура забавила!
0028 Три је паше добре заискаше,
0029 Три су паше од три б’јела града:
0030 Први иште паша Скадранине,
0031 Други иште паша Бошњанине,
0032 Трећи тражи паша Тиранине,
0033 Но и њима наодила ману.
0034 Ал’ јој бабо ’вако говораше:
0035 „Удаји се, мила моја шћерце,
0036 Твоји су ми просци додијали
0037 Дајући им кафу и дувана,
0038 Раздријеше свилу и кадифу
0039 Стављајући твојијем просцима!
0040 Али ти се није ни чудити
0041 Што си првим наодила ману,
0042 Ал’ пашама немој забавити ─
0043 Три су паше од три б’јела града,
0044 Сам би царе њима шћерцу дао!”
0045 Али була бабу одговара:
0046 „Мили бабо, од Босне везире,
0047 Шјетуј мене, тако био здраво,
0048 Којега ћу од њи’ одабрати ─
0049 Ал’ ћу узет’ пашу Скадранина,
0050 Ал’ ћу узет’ пашу Бошњанина
0051 Већ али бих пашу Тиранина,
0052 Који би ми пристао најбоље?”
0053 Овако јој баба говораше:
0054 „Оћу, шћерце, тако ми ћитапа!
0055 Ти ако ћеш по љепоти бират’,
0056 Узми, шћерце, пашу Скадранина;
0057 А ако ћеш, шћерце, по имућу,
0058 Узми, шћерце, пашу Бошњанина;
0059 Ал ако ћеш бират’ по јунаштву,
0060 Узми млада пашу Тиранина!”
0061 Овако му була говораше:
0062 „Вишњи Боже, на свему ти фала,
0063 Али право правилеђа кажу
0064 Да је двапут стари на ђетинство!
0065 Што ће залуд напразно љепота?
0066 Што ли залуд велико имуће
0067 Кад љепоте ни јунаштва нема?
0068 Кад сам била шици колијевци,
0069 Пак ми стара прип’јеваше мајка
0070 И јошт мене луду забављаше,
0071 За јунаке пјесну износаше:
0072 ‚Јунаку је благо за плећима,
0073 Они добра вазда ће имати,
0074 Од горега вазда узимати!’
0075 Ја ћу узет’ пашу Тиранина!”
0076 Када везир шћерцу разумио,
0077 Одма скочи на ноге лагане,
0078 Пак довати једно перо карте
0079 И узима дивит и артије,
0080 Те је ситну књигу направио,
0081 А шиље је Тиру бијеломе,
0082 А на руке паши Тиранину.
0083 У књизи га везир поздравио:
0084 „Поздрављам те, пашо Тиранине,
0085 На знање ти ситна књига моја,
0086 Да те моја цура одабрала
0087 Да ти буде цура за љубовцу,
0088 Него ајде на Босни мојојзи
0089 И донеси на њу обиљежје!”
0090 Када пашу књига допанула,
0091 Књигу гледа, на ноге устава,
0092 Добра се је коња потежио,
0093 Право иде на Босни к везиру.
0094 Дивно га је везир дочекао,
0095 Овако је њему говорио:
0096 „О, мој зете, пашо Тиранине,
0097 Знаш ли, зете, јес’ ли запазио
0098 Да те моја цура одабрала
0099 Да ти буде за вјерну љубовцу,
0100 Него даји на њу обиљежје!”
0101 Кад је био паша разумио,
0102 Врже руке о џеп од доламе
0103 И извади дванаест прстена,
0104 А све срма и драги камења,
0105 Сваки ваља по царева града,
0106 Прстен дава, свадбу углављива,
0107 Ова свадба до петнаест дана,
0108 Углавише пет стотина свата.
0109 Отолен се паша потежио
0110 И отиде двору натрагове.
0111 Ал’ му тихо ташта говораше:
0112 „О, мој зете, пашо Тиранине,
0113 Ја сам чула ђе ми други кажу
0114 Побратима и више кумова,
0115 Више влаха него ли Турака!
0116 Фатима је од много лијепа,
0117 Све ме пита млада за каура!
0118 Немој водит’ кога од каура,
0119 Ето моју тврду вјеру дајем
0120 Да ти цура оће забавити,
0121 Па ако би тебе забавила,
0122 Нит’ ћеш поћи ни повест’ ђевојку
0123 Ни повести свата ниједнога!”
0124 Кад био паша разумио,
0125 За то јунак ни абера нема,
0126 Но отиде Тиру бијеломе.
0127 Када паша на дворове дође,
0128 Ситне ми је књиге направио,
0129 Пријатеље зове у сватове:
0130 У неђељу која прва дође
0131 Да се оће паша оженити,
0132 Да му иду Турци у сватове.
0133 Сабројио навр пет стотина,
0134 Нађе јунак добра барјактара
0135 И јошт нађе једнога ђевера,
0136 Ма деснога не могаше наћи.
0137 Љуто се је паша узмучио,
0138 Ал’ му стара говораше мајка:
0139 „О, мој сине, паша Тиранине ,
0140 Знаш ли, синко, јес’ ли запазио
0141 Кад си дош’о из Новога града,
0142 Кад си ми се пофалио, синко,
0143 За сокола Мирковића Вука,
0144 Од приморја Грбља питомога,
0145 Да љешега на свијету нема,
0146 Њему си се, синко, зафалио,
0147 Каде би се, синко, оженио
0148 Да ти буде цури за ђевера?”
0149 Кад је паша разумио мајку,
0150 Одма ми је књигу направио,
0151 Пак је шаље пут равна приморја,
0152 А на руке Мирковића Вука.
0153 Како Вука књига допанула,
0154 Јунак Вуко књигу разгледива,
0155 Чати књигу, па се насмјејива.
0156 Ал’ га стара запитује мајка:
0157 „Што се, синко, смијешљиво пише?
0158 Окле те је књига допанула?”
0159 Вуко својој одговара мајци:
0160 „О, тако ти, моја стара мајко,
0161 Кад ме питаш, да ти право кажем ─
0162 Ево ме је књига допанула
0163 Побратима паше Тиранина,
0164 Да му идем у сватове, мајко,
0165 У сватове за десна ђевера!”
0166 Ал’ му с плачем мајка говораше:
0167 „Мили сине, Мирковића Вуче,
0168 Тако т’ моје хране и млијека
0169 С чим сам тебе, синко, узгојила,
0170 Оди прођ’ се ките и сватова
0171 И твојега паше побратима,
0172 Јер су Турци невјерни ајдуци,
0173 Могли б’ они вјером превратити,
0174 Теб’ изгубит’, мене уцв’ јелити
0175 Далеко је земља Босна равна,
0176 Тамо немаш брата ниједнога,
0177 Ни синовца од брата рођена
0178 Који би ти ваљ’о у невољу
0179 И за тебе пушку опалио
0180 Или своје сабље скрвавио!”
0181 Смијући јој Вуко говораше:
0182 „Не бој ми се, моја стара мајко,
0183 Ево немам до тридесет љета,
0184 Петнаест сам добио мегдана,
0185 И тамо ћу, рече, ако Бог да!
0186 Ако би ми до потребе било,
0187 Ал’ се уздам у Бога једнога
0188 Да ми неће бити од потребе!
0189 Но тако ти, моја стара мајко,
0190 Мрамори ми претила ђогина
0191 И даји му бјелице пшенице
0192 И напиј га црвенога вина,
0193 Јер да знадеш, остарала мајко,
0194 Босна је, знаш, одавно на гласу,
0195 У Босну су жестоки јунаци,
0196 Под њима су коњи како виле,
0197 Да ме не би који укорио,
0198 И тако ти, остарала мајко,
0199 Приправи ми што је за јунака!”
0200 Кад га стара послушала мајка
0201 Да не може одмолити сина,
0202 Одма га је стара послушала
0203 Како јој је наредио Вуко ─
0204 Добра му је коња узгојила.
0205 Кад неђеља напунано дође,
0206 Устаде се Мирковића Вуко,
0207 Обуче се што мога наљеше,
0208 Обуче ми свилену кошуљу,
0209 Врх кошуље зелену доламу,
0210 На доламу тридесет путаца,
0211 Свако пуце од сувога злата,
0212 Она пуца што су под гроце,
0213 Она мичу по по оке злата,
0214 Вр[х] ње меће црвену јечерму,
0215 Опаса се мукаден-појасом,
0216 А за пасу двије пушке мале,
0217 Ни ковате ни чекићем бите,
0218 Но у златни калуп слијеване,
0219 А на раме сјајна џевердара,
0220 О појасу мача пламенога,
0221 А на главу капу самурлију,
0222 О капи му једна кита златна,
0223 Коју му је краље даровао
0224 За јунаштво што је починио.
0225 Када ми се извођеде Вуко,
0226 Добра ми је коња појахао
0227 Из малога села Пријерада,
0228 Ошину га троструком канџијом
0229 Докле јунак на калдрму сиђе,
0230 Оде јунак преко Горе Црне
0231 У онога побратима свога,
0232 Побратима попа Станишића.
0233 Далеко га попе угледао,
0234 Наближе га попе сусретао,
0235 Па овако њему говорио:
0236 „Ђе си ми се, попе, оправио,
0237 Ђе си тако коња насрдио?”
0238 Све му право по истини каже ─
0239 Да он иде у Босну поносну
0240 К побратиму паши Тиранину.
0241 Ријеч рече, коња ошинуо,
0242 Замучи се преко Црне Горе
0243 Докле дође малој Шумадији,
0244 Шумадију земљу прегазио.
0245 Када дође спрема Босне равне,
0246 Далеко га паша угледао
0247 Са пенџера од бијеле куле,
0248 Па сватима паша говораше:
0249 „Ђе, виђите, кићени сватови,
0250 Ево мене Мирковића Вука!”
0251 Пак га паша одма сусретао,
0252 У б’јела се лица пољубише.
0253 Ондар рече паша Тиранине:
0254 „Бе, аферим, Мирковића Вуче,
0255 Таки ми се оће у сватове,
0256 Таки јунак и тако ођело!”
0257 Шетајући у дворове по’ше,
0258 Када они на дворове до’ше,
0259 Саламет им божју помоћ зваше:
0260 „Божја помоћ, кићени сватови!”
0261 Сви ми свати на ноге усташе
0262 И за главе чалме поскидаше,
0263 У б’јела се лица пољубише,
0264 И дивно му мјесто учинише,
0265 Дивно мјесто у чело трпезе.
0266 Доклен ми се напојише вином,
0267 Отолен се свати окренуше
0268 Пјевајући и лубардајући,
0269 Докле до’ше испод Босне равне ─
0270 Сви ми свати коње попушташе
0271 И кубуре своје опалише.
0272 Када виђе Мирковићу Вуко
0273 Како свати о бијесу раде,
0274 Не баста им коње разиграти,
0275 Својега је Вуко устегнуо,
0276 Нити игра нити пушке пали,
0277 Три сахата изостаде пута.
0278 Када су се свати обратили,
0279 Али нема Мирковића Вука!
0280 Поврати се паша Тиранине
0281 Јер га Турци онђе укорише:
0282 „Што је тебе Вуко изостао?
0283 Да л’ не мога бољега изнаћи
0284 За ђевера ђевојци јунака?
0285 Али се је Вуко препануо
0286 Али му је кљусе неваљало,
0287 Те три сата оста за сватима?”
0288 Па овако Вуку говорио:
0289 „А, ђе си ми, јадан побратиме?
0290 Ево су ме укорили Турци
0291 Кога сам ја у свате довео ─
0292 Занаго је неваљало кљусе
0293 Али си се, Вуко, препануо?”
0294 Ма овако Вуко говораше:
0295 „Побратиме, пашо Тиранине,
0296 Није мене коњиц неваљао
0297 Нити сам се од шта препануо;
0298 Ја не могу коња разиграти
0299 Да не буде кавге у сватове!
0300 Ма ако ми даваш вјере тврде
0301 Да разиграм коња по начину,
0302 Ја ћу моју пушку опалити
0303 Да ми није зазор од сватова!”
0304 Вјеру му је паша утврдио,
0305 Седам вјера за седам данака.
0306 Кад је Вуко пашу разумио,
0307 Добро ми је коња расрдио,
0308 Попушта га низ то поље равно
0309 И ужиже бистра џевердана,
0310 Иза паса двије пушке мале.
0311 Вишњи Боже, на свему ти фала,
0312 Да је коме стати па гледати
0313 Од сокола Мирковића Вука!
0314 Одма Вуко свате пристигнуо,
0315 Пристигнуо па и престигнуо ─
0316 Докле свати пред дворове до’ше,
0317 Трипут Вуко обиграва дворе.
0318 То виђела лијепа ђевојка
0319 Са пенџера од бијеле куле,
0320 Те је стару дозивала мајку:
0321 „Дану изиђ’, моја стара мајко,
0322 Да погледаш доброга јунака
0323 На коњица вранца брез биљеге!
0324 Благо мајци која га родила,
0325 А сестрици која га гојила,
0326 А љубовци која му се нада,
0327 Дивна ли ће љубит’ господара!”
0328 Ма овако стара говораше,
0329 Ђевојци је омразила Вука:
0330 „Мучи, синко, окаменила се,
0331 На што те је воља поднијела,
0332 Но на влаха Мирковића Вука!
0333 Љеши ти је паша Тиранине,
0334 Ено ти га млада пред сватима,
0335 Бијела му до појаса брада!”
0336 Ма овако цура говораше:
0337 „Мучи, мајко, црна кукавице,
0338 Радија бих у кошуљи Вука
0339 Него пашу у сувоме злату!”
0340 У то свати у дворове до’ше,
0341 Посједоше софри за трпезом.
0342 И дивно ми свате дароваше,
0343 Неком перо, неком перјаницу,
0344 Вуку да’ше коња и ђевојку,
0345 Али ташта зету говораше:
0346 „Бог т’ убио, пашо Тиранине,
0347 Залуд сам те била сјетовала
0348 Да не водиш влаха у сватове,
0349 Јере моја Фатима ђевојка
0350 Лакома је много на кауре,
0351 Ја се бојим какве пријеваре;
0352 Ако нећеш изгубити Вука,
0353 Одвесће ти лијепу ђевојку ─
0354 Без ђевојке са сватима пођи!”
0355 Тад се паша на невољи нађе ─
0356 Жао му је изгубити Вука,
0357 Јере му је вјеру утврдио:
0358 „Ма кад дођем на Ситницу ладну,
0359 И кад трудни на њу починемо
0360 И чадоре наше поперити,
0361 Ту ћу Вука изгубит’ занаго!”
0362 Они мисле нико их не чује,
0363 То зачула лијепа ђевојка„
0364 Она мучи, ништа не говори.
0365 Отолен ми свати окренуше,
0366 Отидоше преко Босне равне,
0367 Каде они на Ситницу до’ше,
0368 Онде свати трудно починуше ─
0369 Сваки себе чадор разапео,
0370 Ево пију кафу и дувана,
0371 А за кафом жежене ракије,
0372 Доклен су се свати изопили,
0373 Изопише те сви и поспаше.
0374 Ма не спава лијепа ђевојка,
0375 Но ми тихо Вуку говораше:
0376 „Мој ђевере, Мирковићу Вуче,
0377 Оли мене да ти вјеру тврду
0378 Да ме водиш у Приморје равно,
0379 Ево ћу ти учувати главу!”
0380 Вуко јој се куне и преклиња,
0381 Тада рече лијепа ђевојка:
0382 „Мој ђевере, сердар-Мирковићу,
0383 Паша даде божју вјеру тврду
0384 Кучки мојој остаралој мајци
0385 Кад дођемо на води Ситници
0386 Да ће тебе изгубити главу!”
0387 Онда Вуко на ноге устаде,
0388 Доброга се коња добавио
0389 И ђевојку за руку уфати,
0390 Па је баци за се на коњица,
0391 Три пута је опашује пасом
0392 Да му не би цура отпанула,
0393 Шњоме бјежи гором и планином,
0394 Бјежи Вуче, не обрће главе,
0395 Ал’ с’ обрће лијепа ђевојка,
0396 Све се боји паше Тиранина ─
0397 Доклен га је млада угледала
0398 Ђе ми паша трчи у поћеру.
0399 Тешко ми се цура препанула,
0400 Рече цура: „Вуче Мирковићу,
0401 Вади сабљу, осјеци ми главу,
0402 Ево иде паша Тиранине
0403 На његова коња дебелога,
0404 Од тебе ће мене одузети,
0405 На муке ми живот извадити!”
0406 Ма говори Мирковића Вуко:
0407 „Не бој ми се, лијепа ђевојко,
0408 Не бојим се онаки јунака!”
0409 Пак поврати коња пут Турчина,
0410 Од бедре је мача извадио,
0411 Али була иза гласа виче:
0412 „Немој тако, господару Вуче,
0413 Но запани за каменом станцем,
0414 Па опали бистра џевердана
0415 Да би како пашу сагодио,
0416 Еда би га земљом саставио!”
0417 Тако Вуко булу послушао,
0418 Он западе за станцем каменом.
0419 Кад му паша на биљегу дође,
0420 Тада Вуко пушке опалио,
0421 Пушка звекну, а планина јекну,
0422 Дивно ми је пашу сагодио
0423 Посред паса ђе не даде гласа,
0424 Русу му је осјекао главу,
0425 Те му узе коња и оружје,
0426 Отрже се пут Приморја равна.
0427 Дрето иде преко Шумадије,
0428 Одаде се преко Црне Горе,
0429 Гору ми је Црну прегазио,
0430 Здраво дође Грбљу пространоме
0431 И доведе лијепу ђевојку,
0432 Покрсти је и вјенча је за се
0433 Да је љуби кад гођ се пробуди.



Извор[уреди]

Српске народне пјесме из необјављених рукописа Вука Стеф. Караџића, Српска академија наука и уметности, Одељење језика и књижевности. Пјесме јуначке средњијех времена, књига трећа, Београд, 1974.