Женидба Бановић Секуле с вилом
Али грми? ал' се земља тресе?
Ал' удара море о брегове?
Ал' вјетрови у више планине?
Нити грми, нит' се земља тресе,
Нит' удара море о брегове, 5
Ни вјетрови у више планине,
Већ су виле коло ухватиле,
На састанку у густу облаку,
У том колу дван'ест ђевојака,
Међу њима старјешица вила, 10
По имену млада Јерусавља,
Све окрећу коло наоколо,
А пјевају пјесме свакојаке,
И у њима припјевају момке,
Од Србије момке и ђевојке, 15
Кад се виле радо напјевале,
И јунаке многе поменуле,
Онда рече вила Јерусавља:
»Моје секе, лијепе ђевојке
Није л' коју породила мајка,
И мушкијем опасала пасом,
Јуначкијем дозивала гласом,
На бијелу крилу одгојила,
Код мене је данас догодила,
Да је спремим на морску отоку,
Са отоке у морске дубине,
Да понесе убојиту стр'јелу,
Да налови рибе из дубине,
Да очува племенито лице,
Да јој змаји не обљубе лице,
Да јој жарко не потавни сунце.«
Све ђевојке очи оборише,
Са висине доље погледаше,
Али не шће вила Анђелија,
Већ у очи Јерусављи вили: 35
»Секо моја, вило Јерусављо!
Ево мајка родила ђевојку,
Која ће те послушати, секо,
Ја ћу сићи мору на отоку,
Са отоке у морске дубине,
Нећу носит убојиту стр'јелу,
Могу брез ње рибе нахватати,
А змаји ме обљубити неће;
Ухватићу у гори љељена,
И шарену под каменом гују,
Једном ћу га гујом зауздати,
А другом ћу њега оседлати,
Па ћу сјести на коња љељена,
Пак ћу онда на отоку сићи,
Са отоке у морске дубине,
Кад нахватам рибе свакојаке,
Нанизаћу рибу на везове,
А везове коњу на рогове!
Извићу се с коњем под облаке,
Донијећу рибе свакојаке,
Пак ћемо се рибе нахранити,
Винце пити, рибу мезетити.«
Кад то рече вила Анђелија,
Хитро вила на ноге скочила,
Па узима крила и окрила,
Разви крила пак полеће вила,
Савила се брду на планину,
На планину у гору зелену,
Ухватила висока љељена,
И шарену под каменом гују,
Па љељена гујом оседлала,
Оседлала, па га зауздала,
Пак усједе вила на љељена,
Па окрену стрмо низ планину :
»Остај с Богом, ти горо зелена!«
Куд год иђе, на отоку сиђе,
Кад се вила на море навила,
Ту не тражи брода ни ђемије,
Већ напера висока љељена,
Пак заброди преко сињег мора,
Кајно вила кад расклопи крила,
Кад је вила насред мора била,
Над њом сијну опьевити пламац,
Стаде љељен кајно камен станац,
Обје му се ноге ухватише,
А вели му нагоркиња вила:
»Ди! љељене, ти се скаменио!
Зар си се ти брже уморио?«
Удара га змијом по ребрима,
А љељен јој стаде бесједити :
»Не удри ме, нагоркињо вило!
Не удри ме, грло те бољело!
Што ме бијеш, што не гледаш, вило,
Више себе чудо невиђено?
Зар не видиш, нагоркињо вило,
Ђе преда ме сипа ватра жива,
Па не могу нити смијем поћи?«
Кад то зачу нагоркиња вила,
Више себе очим' погледала,
Кад то виш' ње змај огњен јуначе,
По имену Бановић Секула,
Расклопио змајовита крила,
Из крила му сипа ватра жива,
Па уставља под вилом љељена,
Кад то виђе нагоркиња вила,
Мисли вила куд би побјегнула,
У то доба Бановић Секула,
Ухвати је за бијелу руку,
Пак јој свеза обадвије руке,
А вила се мудра догодила,
Пак Секули тихо говорила:
»Младо момче, змај огњен јуначе,
Попуштај ми пребијеле руке,
Да ја скинем крила и окрила,
Ја ћу бити твоја љуба мила,
Више теби ни бјежати нећу.«
Превари се Бановић Секула,
Попушта јој пребијеле руке.
Кад се вила руку добавила,
Побјеже му у дубину мора,
Кад то виђе Бановић Секула,
Сави своја змајовита крила,
Пак зарони у дубину мора,
Гони вилу й тамо и амо,
Гонио је четири са'ата,
Док ишћера мору на равнине,
Утече му вила у висине,
У висине небу под облаке,
Кад то виђе Бановић Секула,
Ђе ће њему побјегнути вила,
Разви Секул змајовита крила,
Извија се небу под облаке,
Пак претеше вилу у облаку,
Гони вилу кроз густа облака,
Готово је Секул достигнуо,
Кад се вила виђе на невољи,
Савија се на више планине,
Па се крије у јелово грање,
За њом лети Бановић Секула,
Из крила му сипа ватра жива,
Запаљује у јелике гране,
Препаде се нагоркиња вила,
Па у страху изгуби јунаштво,
Паде вила у зелену траву,
Вила паде, а Секул допаде,
Стаде писка нагоркиње виле,
Кајно љуте под каменом гује,
А Секул је рукам' прихватио,
Пак јој скиде крила и окрила,
Па их себи метну у њедарца,
Па узима нагоркињу вилу,
Извуче је за се на коњица,
Три пута је опасао пасом,
И четврти од сабље кајасом,
Паје вили тихо бесједио:
»Ти се не бој, нагоркињо вило
Ништа теби учинити нећу,
Узећу те себи за љубовцу,
Ти ћеш са мном вијек вјековати,
Биће добро и мени и теби.«
Пак поћера под собом вранчића,
Оде стрмо гором и планином,
А запјева грлом бијелијем:
»Мили Боже, на свему ти хвала!
Весели се, 'тице соколице,
Соко ће ти позлатити крила,
Соколице, соколу си мила!«
Кад се поља Секул прихватио,
Оде право у Сибиње равно,
Када дође свом бијелу двору,
Сву господу на свадбу сазвао,
Добавише и попа и кума,
Привјенчаше вилу за Секула,
Свадба била пак се растурила,
Оде сваки завичају своме,
Оста Секул љубећи ђевојку,
Племениту, нагоркињу вилу,
Па је љуби кад год се пробуди,
И тако му Бог и срећа дала,
Лијеп пород с њоме изродио,
Изродио до девет синова,
Све синова сиви' соколова,
Ал' да видиш чуда великога,
Шта је било од девет синова?
Кад би који за женидбе био,
Нестане га на бијелу дану,
Кад нестаде најмлађега сина,
Најмлађега и најмилијега,
По имену: дијете Миленка,
Ражали се Бановић Секула,
Па је вили тихо бесједио:
»Љубо моја, да од Бога нађеш
Што ти радиш од порода свога,
Од порода и мога и свога?
Ми имасмо до девет синова,
Сад немамо више ни једнога,
Казуј, вило, шта си урадила?«
А вила му хитро говорила:
»Жао ми је до Бога милога,
Ђе изгуби до девет синова,
Све синова сиви' соколова,
Нијесу се ђеца преставила,
Већ се ђеца јесу одселила,
Одселила у камен пећине,
Одселила, пак се иженила,
Сваки уз'о вилу за љубовцу.
Од тога се рађају дивови,
Све дивови сиви соколови,
Чујеш мене? Бановић Секула!
Ак' 'оћеш ти мене послушати,
Ти ћеш имат још порода свога,
Родићу ти још девет синова,
Од овијех бољи' соколова,
Ак' 'оћеш ти мене послушати,
Велико ћеш добро учинити,
Учинити и мени и себи,
Пак ти ђеца ни бјежати неће:
Кад ти 'оћеш, Бановић Секула,
Да ми љубиш на душеку лице,
Узми моја крила и окрила,
Па их тури мени под јастука,
Вазда ћу ти затрудњети млада,
Родиће се чедо мушка глава,
Никад теби побјегнути неће.«
Кад то зачу Бановић Секула,
Једва чека да му ноћца дође,
Како дође, у ложницу пође,
И донесе крила и окрила,
Па их метну вили под јастука,
Љуби вилу и два и три пута,
Кад се б'јела наљубио лица,
Заспа Секул кајно јање лудо.
Кад се вила добавила крила,
Разви крила па одлеће вила,
Никад му се ни вратити неће, 230
Превари га весела јој мајка!
