Женидба Бановића Стјепе

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу


5

Женидба Бановића Стјепе

(Из Сарајева)

Бег Јован-бег у лов полажаше,
Секу своју мудро сјетоваше:
„Марушина, моја секо драга!
„Добро чувај двора бијелога,
„Рано шаљи на воду робињу,
„Рано двору затворајте врата,
„У махали љута гуја спава,
„Љута гуја Бановићу Стјепо,
„Све он нама о срамоти ради:
„Обљубиће, узети те не ће.“
Оде Јово у лов у планину,
Лудо злато мудро сјет примило;
Рано шаље на воду робињу,
Рано двору затворала врата,
А једно се вече одоцњела,
Одоцњела на воду робиња:
Ал' на води Бановићу Стјепо,
Коња поји а сокола купа,
Бојним копљем воду замућује.
Моли му се танена робиња:
„Не мути ми студене водице,
„Караће ме мила госпојица.“
Говорио Бановићу Стјепо:
Робињице по Богу сестрице!
„Кажи мени, ђе ти госпа спава,
„Ево теби стотину дуката?“
Говорила танена робиња:
„Да си, Стјепо, вихар на планини,
„Не би знао ђе ми госпа спава.“
Бановић се мамом помамио, 30
И робињи тихо говорио:
„Робињице, по Богу сестрице,
„Кунем ти се божјом вјером тврдом,
„Ево теби и три ста дуката,
„И хоћу те ропства опростити, 35
„Остави ми отворена врата,
„Да ја видим ђе ти госпа спава.“
Говорила Кумрија робиња:
„Оставићу отворена врата,
„На госпи су деветера врата, 40
„И десета од срме сковата,
„На вратима брава дубровачка,
„Више врата тица денкушица,
„Када види туђина јунака,
„Крилим бије умом, проговара.“ 45
И хладне је воде наточила.
Кад је дошла двору бијеломе,
Све по двору опојила робље,
Сви падоше главом брез узглавља,
Па на двору отворила врата; 50
Док ето ти Бановића Стјепе,
Брез питања у дворе ошета,
Брез убруса на горње чардаке.
Кад деветим вратим долазио,
Угледа га тица денкушица, 55
Крилим бије, умом проговара,
Осјети се дилбер Марушина,
Она цикну кано љута гуја:
„Робињице, ујела те гуја!
„Коме ли си отворила врата?“
Док ето ти Бановића Стјепе
Руком махну алкатмер запахну.
Кад га виђе дилбер Марушина,
Ничице је по шиљтету пала.
Говори јој Бановићу Стјепо:
„Марушина, срце из њедара!
„Не ћу теби ништа учинити,
„Што ћу с тобом ноћцу преноћити.“
Леже с њоме у мека душека,
Љубио је с вечер до сабаха.
Прије зоре и бијела дана,
Пође двору Бановићу Стјепо,
Пратила га дилбер Марушина
Грозним сузам' низ бијело лице:
„А нека те, Бановићу Стјепо,
„На ком си ме добру оставио,
„То те добро код твог двора стигло.“
На злато се Стјепо обзираше,
Ал' јој ништа говорит' не шћаше.
Оде Стјепан а остаде Мара,
Паде јадна на мека шиљтета,
Она цвили кано љута гуја:
„О Јоване, мој рођени брате!
„У зо час си у лов полазио,
„А у горе секу сјетовао,
„Учува ти пребијеле дворе,
„А допаде руга и срамоте.“
У та доба Јован-бег на врата,
Чизме скида, а робињу пита:
„Робињице! камо моја сека?“
„Ено ти је на горњем чардаку,
„Ђе болује на меку душеку.“
Бег Јован-бег оде на чардаке,
Па он сједе секи више главе.
Братац секи кроз плач проговара:
„Шта те боли? моја секо драга!“
„Боли мене и срце и глава.“
Алка куцну плахо на вратима,
Вјерна слуга Бановића Стјепа,
Даде Јови листак књиге бјеле,
Књигу учи беже Јован-беже,
Књигу учи, а на њу се смије.
Питала га милосница сека:
„Чија ј књига, од кога ли града,
„Од каква ли нашег пријатеља?“
„Ова књига од столнога града,
„Од онога Бановића Стјепе,
„Господара Босне поносите,
„Тебе иште за вјерну љубовцу,
„А нијесмо, секо, према њему;
„У онога Бановића Стјепе,
„Седамдесет стола сребрнијех,
„Бојно копље на мјесец ковано
„И на мјесец и на сјајне звјезде.“
На то му се сека насмијала:
„Дај ме њему, мој рођени брате!
„То је мени Бог и срећа дао.“
Даде братац милосницу секу,
За љубовцу Бановићу Стјепи.
Сретна цура добро се удала,
Краљица се Бановића звала.



Извор[уреди]

Српске народне пјесме из Босне и Херцеговине: Епске пјесме старијег времена. Скупио Богољуб Петрановић. На свијет издало „Српско учено друштво”. У Биограду, у државној штампарији 1867., стр. 617-620.