Женидба Љутице Богдана с вилом

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу


5

Женидба Љутице Богдана с вилом

(Из Сарајева)

Вино пије Љутица Богдане,
На Загорју мјесту питомоме,
У Ратају а на својој кули,
Служи му га Јелица сестрица;
Богдан свога ниђе никог нема
Осим Јелке милоснице секе.
Кад се Богдан вина напојио,
У себи се Богдан промислио:
„Мили Боже! чуда великога!
„Ја остадох а не ожених се
„И јемин ћу Богу учинити,
„Да се јунак ни оженит' не ћу,
„Ни туркињом из турске крајине,
„Ни Латинком лица бијелога,
„Ни Српкињом рода господскога,
„Већ бијелом из планине вилом,
„Из језера више Колашина,
„Што узима бродарину тешку,
„Од јунака двије очи црне,
„А од коња двије ноге прве.“
А што Богда у ракиј' говори,
То тријезан на ноге скочио,
Јелисавку сестру дозивао:
„О Јелице, сестро моја драга,
„Спремај мени танке брашњенице,
„Секо моја, на пут ти се спремам,
„Док опремим себе и ждралина“
То рекао на ноге скочио.
Спаде јунак ждралу у подруме
Спрема ждрала к'о је научио.
Док бијесна опреми ждралина,
Изведе га на мермер-авлију,
Дизген коњу на јабуку баци,
Сам се ждралин по авлији вода,
Оде Богдан на високу кулу,
Па он скида богате хаљине,
А облачи путничке аљине
И припаса сабљу бријеткињу,
Па прихвата за друго оружје,
Десном руком од злата стријелу,
А лијевом шестопeрца златна:
Кад на ноге чизме навалио,
Низ бијелу силазио кулу,
А кад коњу на авлију сиђе,
Ал' му сека коња опремила,
И свом брату лаке брашњенике,
Сира, хљеба и печена меса,
Наточила у чутуру Вина,
Знаде сека, пто брату ваљаде.
Богдан секи и парипу сиђе,
Руке шири, у лице је љуби:
„С богом сестро, моја Јелко драга!
„С богом, секо, и Бог буди с тобом!
„И прости ми и халали, секо,
„Ја се када виђет', ја не виђет!“
Сестра грозне сузе прољеваше,
А с братом се у лице љубљаше:
„С богом, брате, Љутица Богдане!
То рекопе, па се растадоше,
Оде Богдан брдим' пјевајући,
А у двору сека кукајући,
Куд год иде, у језера сиђе,
У језера випе Колашина,
Близу Богдан до језера дође,
А све гледа, је ли онђе вила.
При Богдану Бог и срећа била,
Код језера виле не имаде,
Отишла је на игриште вила,
На игрипте, ђе играју виле,
Туди Богдан доћера ждралина,
На језеру коња напојио,
Умио се, и расхладио се,
Па побјеже под танку јелику,
Сакри себе и коња ждралина,
Са ждралина плоску укинуо,
А у руку узе мајалику,
Сједе Богдан хладно пити вино.
Мало сио, мало починуо,
Вјетра нема, а планина јекну
Зелене се повијају јеле,
Врхови им у тле ударају,
Док ево ти виле бродарице,
Вила паде код тиха језера,
Она стопе од парипа нађе,
Куд је парип дош'о на језеро,
И хладне се воде напојио,
А није се вила догодила,
Да му узме бродарину тешку,
Жалосно се вила ражљутила,
Она гледа около језера,
Ве би л' ђегод кога угледала,
Кад никога угледат' не може,
Сједе скидат' крила и окриље,
Па се вила скиде код језера
А остави крила на обали,
Она млада скочи у језеро,
Па се вила у језеру купа.
А кад виђе Љутица Богдане,
Он од себе отури чутуру,
А у руку прихвати стријелу,
Па се вуче од трна до трна,
Те се Богдан до језера свуче,
Украде јој крила и окриље,
Па побјеже под танку јелику,
Ондај Богдан испод јеле викну:
„Зло ти јутро! бродарице вило!
„Што се јутрос у језеру купаш,
„А камо ти крила и окриље?“
Кад то чула у језеру вила,
На обалу вила искочила,
Ђено своја крила оставила,
Ал' ту крила ни окриља нема,
Писну јадна вила бродарица:
„Незнан јунак, што си у планини,
„Братим тебе Богом истинијем,
„Дај ти мени крила и окриље,
„Хоћеш вилу стећи посестриму,
„Ђегод теби за невољу буде,
„Вазда ћу ти бити у помоћи“
А Богдан се испод јеле јавља:
„Не будали, вило бродарице!
„Не дам теби крила ни окриља,
„Јесам јемин Богу учинио,
„Да се другом оженити не ћу ,
„Него тобом вилом бродарицом,
„Јали тобом јали земљом црном,
„А ја с тобом побратимства не ћу,
„Већ си ослен моја вјерна љуба.“
Кад то рече, чутуру натеже,
Па чутуром о тле ударио,
Свеза крила коњу у теркију,
Прекрсти се, сједе на ждралина,
Уз шланину поћера парипа.
За њим јадна запристаје вила
А све моли љутита Богдана,
Да јој крила и окриље даде,
Богдан за то хаје и не хаје.
Куд год иде љутити Богдане,
Куд год иде, на Загорје сиде,
На Ратаје а на своју кулу.
Кад се танкој помолио кули,
Угледа га сестрица Јелица,
Па пред свога брата ишетала:
„Благо мени! ето брата мога!“
Руке шире у лице се љубе,
Узепе се по бијеле руке
И одоше на високу кулу,
Сека брата метну у шиљтета,
Па му вина чашу донијела,
Таман чашу Богдан прихватио,
Док завика испод куле вила:
„Господаре, Љутица Богдане!
„Ја сам вила, ја сам женска глава!
„А не имам ништа од хаљина,
„Спреми мени штогод од хаљина,
„Да покријем женско тјело своје,
„Јер сам дошла да ти будем љуба“
Богдан своју сестру погледао:
„Јело, секо! отвори сандука,
„Извади јој своје рухо златно,
„Носи доље, па вилу обуци,
„Не мој свога руха зажалити,
„Боље ће ти братац сакупити“
Јелка сека друге не дочека,
Већ отвори бојали сандука,
Те из бошче извади хаљине,
Пак салети низ бијелу кулу,
Нађе вилу на мермер-авлији,
Па заова снаху дочекује,
Све јој своју ђеисију даје.
Кад обуче вилу бродарицу,
Натаче јој два златна прстена:
Један прстен Лауша војводе,
Што ће бити дјевер у Богдана,
Други прстен Реље од Пазара.
Ал' ту њихе ни једнога нема,
Већ их Богдан по себи милова,
И по себи метну ђеверима.
То мишљаше Љутица Богдане,
За то не зна Реља од Пазара,
Ни дијете нејачак Лаушу;
Оба побра један сан уснила,
Ђе се њихов побро оженио,
Те обадва коње појахали
Долећеше Богданову двору,
Још му вила у двор дошла није,
А падоше оба побратима,
Два ђевера оба Богданова,
На авлији вилу застадоше,
Од добријех коња одјахаше,
Сјаха Реља а прихвати вилу:
„Хвала Богу и Богородици!
„Кад ожених побратима мога
„Са бијелом бродарицом вилом.“
Ша је узе под десно пазухо,
Однесе је на бијелу кулу,
Па Богдану добро јутро виче:
„Хвала Богу! мио побратиме!
„Кад ћу данас тебе оженити.“
Књиге пише Реља од Пазара,
На све стране по Херцеговини,
Да на свадбу иђу побратиму,
Побратиму Љутици Богдану.
Скочи Богдан с њиме се пољуби,
За пуну их засједе синију:
„Пијте вино, оба брата моја!
„Пијте вино, мезетите месом,
„Док весеље ја у двору спремим.“
Сиђе Богдан пред бијеле дворе,
Коље овце и мале јагањце
И сријемске велике волове;
Док свадбарим' јемек зготовио
Стадоше се састајат” свадбари,
Млого, мало три хиљаде душа,
Свему доста пива и једива.
Ту вјенчаше вилу и Богдана,
Куми кума Момчила војводу
Од лијепа града Перлитора
Старог попа Гоговић хаџију.
Кад вјенчаше Љутицу Богдана,
Свадбоваше за петнаест дана,
Свадбари се многи разиђоше
Оста Богдан љубећи ђевојку.
Мало било време постајало,
Мало време три године дана,
Богдану се мушко чедо нађе
Он доведе и шоша и кума,
Лијепо му име изабраше
На крштењу име нађенуше,
Славно име: војвода Страило.
Тако стало опет годиница,
Те Богдану Бог и срећа дала,
Па му бјела затрудњела вила,
Опет му се једно чедо нађе,
Лудо чедо, ал” је женска глава
Крстио га и име надио,
На избору: лијепа Ружица.
Три године и једна година,
То се кажу четири године,
Колик” Страил од љета четири,
Други нема од осам година,
Колик” Страил од осам година,
Други нема од шеснест година.
Стаде Богдан тражити ђевојку,
За Страхила свог милосна сина,
И он нађе за сина ђевојку,
Купи свата таман пет хиљада,
Па он оде по младу ђевојку,
У кога је цуру испросио?
Из лијепе Пиве потомљиве
А од соја од Соколовића,
Од сокола Мате Харамбаше,
Оде Богдан, доведе ђевојку,
Таман Богдан своме двору дође,
Два весеља њем” се догодила,
Сина жени, други му се нађе.
То се Богдан ни надао није,
Вјенча сина а другога крсти,
Лијепо му име изабраше,
По имену : дијете Ненаде.
Кад с” Богдану састаше свадбари,
Сви у двору коло заиграше,
A ђевојке коло ухватише,
Различите пјесме запјеваше,
Вила сједи у бијелој кули,
Богдану се по криоцу вија,
А све моли љутита Богдана:
„О Богдане, драги господаре!
„Колико је вакта и земана
„Како си ме јадан задобио?
„А моја су крила затворена;
„Родих теби твог рођеног сина,
„А Страила и Ружу ђевојку,
„Ти за сина доведе ђевојку,
„И другога у бешици нађе
„А Ненада твог рођеног сина;
„Већ сам с тобом пород изродила,
„Дај ти мени, драги господаре!
„Да обучем крила и окриље,
„Да ја колу и ђевојкам” сиђем,
„Да поиграм на весељу твоме
„Да разиграм коло и ђевојке.“
Превари га, уједе га гуја,
Па јој даде крила и окриље.
Кад се вила крила дохватила,
Па обуче крила и окриље,
Сађе вила на мермер-авлију,
Ша допаде колу и ђевојкам“,
Кад погледа коло и ђевојке,
Коловођа њезина Ружица,
Код ње вила коло раскинула,
Три пута је колом окренула,
Четврти се небу подигнула,
Па се вила изнад кола вија.
Абер паде љутиту Богдану,
Па изиђе пред бијелу кулу,
Те он вилу племениту виче:
„Моја вило! моја вјерна љубо!
„Је л' ти жао оставити сина,
„Твог Ненада од четири дана?
„Ко ће твога забавити сина?
„Ко ли ће га сисом задојити?
„Ко л” у меку свилу повијати?
„Какав ти је зулум дотужио,
„Те побјеже од мог бјелог двора?“
Вила му се испод неба јавља:
„О Богдане, драги господаре!
„А мореш ли гују ухватити ,
„Мореш ли је у двор припитомит",
„Да ти гуја по двору рукује?
„Никад гује припитомит"не ћеш,
„Док не мили по зеленој трави,
„А ни вила бит” не море љуба,
„Док јој не даш ићи у планину,
„Нити јести траву брeберину,
„Ни плести се са бршљановијем;
„Ако хајеш за Ненада сина,
„Ђе си мене, јадан ухватио,
„Свако ћеш га јутро донијети,
„Ја ћу свога задојити сина, 320
„Превити га и окупати га,
„Док отхраним твог Ненада сина;
„А ја ти се повратити не ћу
„За никакво благо на свијету.“
Па се вила диже у облаке, 325
Више му се повратити не ће.
Оста Богдан јадан кукајући,
Пробуди се нејачак Ненаде,
Стаде цврка дјете у бешици,
Нико њега утјешит” не може.
Узе сина Љутица Богдане,
На ждралина узе га преда се,
Иде Богдан од брда до брда,
Доклен сиђе до тиха језера.
Кад се Богдан помоли језеру, 335
Ал” се вила у језеру купа,
Па Ненада он донесе сина,
Те га метну у крај од језера,
Па побјеже Богдан под јелику.
Док искочи вила из језера 340
Она узе свог Ненада сина,
Развила га и окупала га,
У меке га повила пелене ,
Па га онда у криоце узе,
Свом Ненаду сину бесједила: 345
„Доји сису, мој Ненаде сине!
Cru. илР. пЈЕсмк.
„Доји сису, и расти ми брже,
„Да ми узмеш земљу Принципову,
„И несретног цара Отмановог;
„Расти боље, мој Ненаде сине!
„Бољи си ми јунак од Богдана.“
Љутит Богдан сам га Бог убио!
Запе стрјелу за златну тетиву
Да погађа вилу племениту,
Од стрјеле је шипке оборио,
Не погоди вилу племениту,
Већ Ненада свог нејаког сина,
Четири га шипке ударише,
Двије њему срце изнесоше,
А двије му у дробу осташе,
Писну јадна вила племенита:
„Јер Богдане? црн ти образ био!
„Јер погуби оваког јунака?
„Одрж'о би краљу краљевину
„А српскоме цару царевину!“
То изусти вила племенита,
То изусти а душу испусти
И умрије вила уз Ненада.
Виђе Богдан да горе уради,
Наџаком им раку ископао,
И обоје зај"но укопао,
Па он оде на Загорје равно,
Пак продаде на Загорју кулу,
А он оде у равно приморје.
Не знам више родиле ми вишње!



Извор[уреди]

Српске народне пјесме из Босне и Херцеговине: Јуначке пјесме старијег времена. Књига трећа. Скупио Богољуб Петрановић. У Биограду, у државној штампарији 1870., str. 375-386.