Женидба Јакше капетана
Коња рани Јакша капетане,
Не рани га чим се коњи ране,
Већ га рани јечмом и пиринчем,
Јутром јечмом, вечером пиринчем,
Коња рани, а коњу говори: 5
„О мој вранче, веле добро моје!
„Сад је тебе седам годиница,
„А мене су двадес и четири;
„Ти си коњиц добар за јахање,
„Ја сам јунак истом за женидбу, 10
„Би л' се мог'о у те поуздати,
„Да препливам Саву и Дунаво,
„Да пренесем мене и ђевојку,
„Да идемо Шаму бпјеломе?
„Онђе кажу Шамског паше злато, 15
„Да је л'јепа, љепша бит' не може,
„Да вриједи града Цариграда.“
Вранац њему њиском одговара:
„Господару, Јакша капетане!
„Ти се можеш у ме поуздати, 20
„Можеш у ме, ал' можеш ли у се?
„Препливаћу Саво и Дунаво,
„Пренијећу тебе и ђевојку.“
Опреми се Јакша капетане,
Па он оде Шаму бијеломе. 25
Кад је био близу б'јела Шама,
Ал' се нешто украј воде б'јели,
Чудио се Јакша капетане:
„Мили Боже, чуда великога!
„Шта се оно украј воде б'јели? 30
„Ил' је сунце ил' је мјесечина,
„Ил' су виле коло уватиле?“
Вранац њему њиском одговара:
„Господару, Јакша капетане,
„Нит' је сунце, нит' је мјесечина, 35
„Нит' су виле коло уватиле,
„Већ ђевојка, шамског паше злато,
„С робињама покрај воде шета."
Кад то чуо Јакша капетане,
Он не иде пољем широкијем, 40
Већ он иде лугом зеленијем,
А кад дође до водице ладне,
Сакри коња у зелена луга,
Он се сакри под румену ружу,
Па он гледа шамског паше злато: 45
У руци јој сребрна маштрафа,
Заватила пуну воде ладне,
Па пољева танану робињу.
Говори јој танана робиња:
„Немој мене, госпо, пољевати, 50
„Полио те Јакша капетане,
„Из кондира црвенијем вином."
Ал' говори шамског паше злато:
„Робињице, по Богу сестрице,
„Не спомињи Јакше капетана; 55
„Кад споменеш Јакшу капетана,
„Од стра мене увати грозница,
„Јер у њега добра коња кажу,
„Који може Дунав препливати.“
Ал' то Јакша и слуша и гледа, 60
Па говори шамског паше злату:
„Дај, ђевојко, воде у маштрафи,
„Јер сам јунак врло ожеднио.“
Она њему ладне воде пружи,
Ал' он неће воде ни маштрафе, 65
Већ ђевојку за бијелу руку,
Па је баци за себе на вранца,
И побјеже преко поља равна,
А робиње двору бијеломе,
Те казују паши господару. 70
Том се паша одмах досјетио,
То ће бити Јакша капетане,
Јер у њега добра коња кажу,
Који може Дунав препливати.
Пашиница кћери књигу пише: 75
„Ах жалосна, кћери Умијана,
„На што си се млада преварила,
„На једнога влашког капетана?
„Ја ти не дам танкијех дарова,
„Послаћу ти лакат бурунџука, 80
„Да завијеш твоје б'јело лице,
„Да не видиш кад га Влаше љуби.“
Умнјана отписује мајци:
„А не лудуј, моја стара мајко,
„Да ти знадеш како Влаше љуби, 85
„Ти би баба пашу оставила,
„Па би с' и ти за Влаха удала;
„Већ ми пошљи моје танке даре,
„Да дарујем сав род војна мога."
