Жена без срца/38
VII
ДР. ЈАКШИЋ, ДЕЖУРНИ ЛЕКАР
ДР. ЈАКШИЋ (Седа за сто и пише).
ДЕЖУРНИ ЛЕКАР (Долази): Извините, господине професоре.
ДР. ЈАКШИЋ: Молим!
ДЕЖУРНИ ЛЕКАР: Хтео сам, господине професоре, да вам скренем пажњу на једнога пацијента. То је онај радник коме сте отсекли ногу пре три дана.
ДР. ЈАКШИЋ: Да, сећам се.
ДЕЖУРНИ ЛЕКАР: Рекао би да са њиме није завршено и да ће се морати подвргнути новој операцији.
ДР. ЈАКШИЋ: Мислите?
ДЕЖУРНИ ЛЕКАР: Жали ми се на нове болове, а јутрос, при прегледу, опазио сам већ прве знаке даљег распростирања инфекције.
ДР. ЈАКШИЋ: То је врло могуће код гангрене. Обратите пажњу. Ако би се ноћас ствар погоршала, наредите да се ујутру први донесе на операциони сто.
ДЕЖУРНИ ЛЕКАР: Не знам јесам ли вам то казао, господине професоре, али се једна жена наврзла; већ ми је неколико пута долазила, хоће пошто пото да се оперише.
ДР. ЈАКШИЋ: Од чега?
ДЕЖУРНИ ЛЕКАР: Ни од чега. Прегледао сам је; не болује ни од чега нарочитог нити има потребе за операцију па је она ипак упорно захтева.
ДР. ЈАКШИЋ: Сећам се, долазила је та жена и к мени. Забележите тај случај, интересантан је. То је једна нарочита врста психичке болести; потреба за емоцијом. Јавља се чешће код жена но код људи. Људи имају чешће прилике да се сретају са опасностима у животу, жене мање и зато оне за њих имају драж. Жену дражи да преживи тренутак опасности у животу; њу дражи да лебди измеђ' живота и смрти. Бар двадесет од сто жена идеалише да лежи на операционом столу, да игра нож над њом; да се лебди над њом, да је окружена дубоком бригом њој блиских.
ДЕЖУРНИ ЛЕКАР: Одиста! Када сам ту жену одбио рекав јој да јој није ништа, она ме је погледала са извесном мржњом, као да ЈОЈ нисам дао нешто што ЈОЈ припада.
ДР. ЈАКШИЋ: Да, одузели сте јој једну илузију, једну драж.
ДЕЖУРНИ ЛЕКАР: Када ми се први пут понова јави узећу јој податке и забележићу их. А видите, сећам се сада још једнога таквога случаја, само му тада нисам обраћао пажњу. Била је то опет жена.
ДР. ЈАКШИЋ: Да, увек жена, управо најпре жена. Жена је психички мање уравнотежена од човека. Њена се осећања час пењу високо изнад нуле, а час спуштају далеко испод. Али видите, у томе баш лежи драж жене, у тој њеној немонотоној души. Устајало, мирно море може много корисније да послужи човечанству, али је зато ипак његова лепота тек у величанству његових покрета, бура и валова. Ја верујем чак да ће онога тренутка када жена постигне потпуни еквилибр своје душе, престати бити жена у правоме њеноме значењу.
ДЕЖУРНИ ЛЕКАР: Све су то необично интересантне мисли, господине професоре!
ДР. ЈАКШИЋ: Али немојте их никако схватити као последњу реч. Ја не спадам у познаваоце женске душе јер сам, то радо признајем, зато слаб. Тек само довољно јак човек је кадар да позна другога. Сматрајте дакле све ово што сам вам казао као размишљања човека који ножем оперише, а ножем се не залази у човечју душу.
ДЕЖУРНИ ЛЕКАР: Па ипак...
ДР. ЈАКШИЋ: Па ипак, имате материјала за размишљање. Зар не?
|